Zakazani intervju za „Vreme“ Dragan Šutanovac je morao da pomeri za 45 minuta zbog sastanka sa Martinom Kothausem iz nemačkog ministarstva spoljnih poslova koji se tog dana video i s Nebojšom Stefanovićem, ministrom unutrašnjih poslova Srbije i Jadrankom Joksimović, ministarkom zaduženom za evrointegracije Srbije. Ovo je za nekoliko dana drugi zvaničnik Nemačke sa kojim se video predsednik DS-a. Pomenuti Kothaus se zanimao za izbore, reforme u Srbiji, vladavinu prava, a razgovarali su i o slučaju Savamala. Šutanovac kaže da je čovek praktično sve znao o bespravnom rušenju pod fantomkama u ovom beogradskom naselju.
„Imam utisak da Nemačka prati dešavanja u Srbiji, a DS je uvek bio njihov partner, to se jedno vreme izgubilo, mi radimo sada da se partnersko poverenje i vrati. Poslednjih šest meseci bio sam na više međunarodnih sastanaka. Postao sam i član predsedništva Partije evropskih socijalista. Vraćamo DS tamo gde je bio, u međunarodne tokove, uspostavljamo saradnju koja se u poslednjih pet godina urušila. To je podjednako važno i za Srbiju i za DS“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ Dragan Šutanovac. Od 2012. godine prvi je predsednik demokrata koji je politički preživeo jedan Vučićev izborni proces. Osim što se stranka nije pocepala i on ostao predsednik, poslednja istraživanja (Faktor plaus) pokazuju da je i rejting stranke skočio od parlamentarnih izbora 2016. i sad je 8,3 odsto. Logistička podrška predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću na koju su se svesno ograničili na ovim izborima deluje kao dobar potez. Priče o kišobranu i ko je tu kome više pomogao DS Saši Jankoviću ili Saša Janković DS-u sad više i nisu važne – Saša Janković je bio na Glavnom odboru DS-a u subotu i zahvalio se demokratama.
„VREME„: Paljenje automobila člana DS–a u Odžacima ocenili ste kao još jedno zastrašivanje u nizu, kakvi su vaši utisci posle nedeljnih izbora (23. april) na lokalu u Zaječaru i četiri opštine Kosjerić, Odžaci, Kovin i Vrbas?
DRAGAN ŠUTANOVAC: Nije se mnogo toga novog događalo. Opet džipovi, zatamnjeni automobili, pojavili su se na izborni dan u opštinama iz kojih nisu; usavršili su vrstu pritiska pa su došli s privremenim tablicama, dakle ne možemo znati ko je vlasnik džipova. Danas više ne prete hapšenjima i izmišljenim procesima, danas su naši ljudi na lokalu u egzistencijalnom strahu od gubitka posla. Novo je i uništavanje nečije imovine, zapaljen je automobil našem kandidatu za odbornika Miroslavu Iliću kome su prvo zapalili prednju levu gumu pa kad je on to ugasio i izvadio akumulator i tako onemogućio da dođe do varničenja, onda je zapaljen zadnji deo auta. Policija je ustanovila da je sve to zbog plinske boce. Plin sam po sebi ne može da se zapali ako nema varničenja znači da je neko inicirao da se to desi. Brzina MUP-ovog saopštenja da se auto zapalio sam od sebe ide u prilog tome da oni nisu ni želeli da istražuju šta se desilo.
Vlast je usavršila taktiku da na samom biračkom mestu ne bude kršenja izbornog procesa. Nije suština u regularnosti izbornog dana, ako je sve pre toga bilo neregularno.
Goran Ješić je nedavno u emisiji „Zumiranje“ (produkcija „Vreme„) kazao da su zbog neadekvatne kontrole u samom danu izbora predsednički izbori pokradeni?
Na predsedničkim izborima je očigledno postojao problem u kontroli. DS je preuzeo obavezu da kontroliše deo biračkih mesta, naravno, sa lokalnim aktivistima „Apela 100“, što je onda stvorilo konfuziju, a nažalost u nekim delovima Srbije nismo imali adekvatnu kontrolu i mogućnost za manipulaciju je svakako postojala. Verujem da je toga bilo. Da li je ta manipulacija bila tolika da doprinese da Vučić pobedi teško je proceniti. Kad stranci čuju da je folklor u Srbiji da se na pojedinim biračkim mestima pojavi jedan član porodice koji glasa za sve članove porodice, njima je to potpuno neverovatno, a to se dešava na jugu Srbije i u Sandžaku.
Postigli ste bolji rezultat od SPS–a u Zaječaru. Po Faktoru plus vi ste trenutno na 8,3 odsto, a SPS na 9,1 odsto.
Bolji smo generalno od SPS-a. Ta istraživanja pokazuju da je SPS u padu i da ima manje od jednog procenta prednosti u odnosu na nas, i očekujem da se u narednim mesecima i to istopi i da DS bude druga po snazi stranka u Srbiji.
Mislim da vodimo i unutarstranačku politiku i debatu na jedan potpuno drugi način. Ja sam prvi predsednik stranke koji svog glavnog protivkandidata u stranci nije skrajnuo. Naprotiv, predložio sam da bude šef političkog saveta, mislim na Zorana Lutovca, to nije bila praksa u prošlosti. Odluke koje smo donosili u proteklom periodu uključujući odluku da podržimo Sašu Jankovića kao i aktivnosti koje imamo u parlamentu doprinele su da naša stranka počne da vraća poverenje koje je gubila od 2012. Imamo nove članove, među njima i visoke oficire, a sad penzionere Vojske Srbije u DS, a podsetiću vas da je i Đinđić rušio Miloševića sa dva generala.
Saša Janković je na Glavnom odboru DS–a rekao da očekuje strateško partnerstvo sa DS–om, šta to konkretno znači?
Mislim da je jako dobro što se Saša Janković obratio članovima Glavnog odbora DS-a jer je veliki broj ljudi tu – radio kampanju a da ga nikada nisu ni videli. To su ljudi iz cele Srbije. S druge strane, DS ima svoj put, zalažemo se 27 godina za istu politiku i ja duboko verujem da će pokret koji definiše Saša Janković biti pokret istovetnih ciljeva. Možda će imati neko različito rešenje u odnosu na probleme u kojima se Srbija nalazi, ali verujem da to možemo da učinimo boljim – zajedno, u sinergiji. Interesantna je potreba jednog dela javnosti da posvađa Sašu Jankovića i mene, tj. njegov pokret u nastajanju sa DS-om. Ali, mi imamo visok stepen razumevanja, i verujem da ćemo probleme rešavati ukoliko do njih dođe.
Ono što je činjenica, DS je pre izbora podržao Sašu Jankovića. Podržali smo ga zbog vrednosti koje je zastupao. Te vrednosti, ipak, treba da realizuje politika. Pokret je nešto sasvim drugo i pokret može da bude naš partner, ali, kako rekoh, moramo da sačekamo da se definiše politika tog pokreta u odnosu na krucijalno važna pitanja koja se tiču budućnosti i građana i Republike.
DS dakle neće biti član pokreta? Jeste li razgovarali o načinu na koji ćete nastupiti na beogradskim izborima i sledećim parlamentarnim kad ih bude? Hoćete li imati zajedničkog kandidata za gradonačelnika Beograda?
DS neće biti član pokreta. Razgovaramo o beogradskim izborima koji su prvi sledeći i koji mogu biti važni kao i oni 1996. za rušenje tada Slobodana Miloševića, danas Vučića. Nismo u ovom trenutku došli do personalnog rešenja. Još ne znamo hoćemo li ići na izbore sa kandidatom za gradonačelnika ili ćemo predložiti tim koji bi trebalo da ponudi rešenja za sve probleme u gradu jer jedan čovek nije u stanju sve da reši. Ali o tome ćemo se dogovarati. Ponudićemo program koji će se bazirati na najboljim iskustvima koje je DS sprovodio u Beogradu u vremenu kad smo rukovodili gradom i kad je Beograd bio grad budućnosti, a ona nisu samo iz oblasti komunalne već i socijalne politike.
Pojavile su se, odnekud, i glasine, da će se Dragan Đilas vratiti u politiku, kao kandidat grupe građana za gradonačelnika?
U ovom trenutku, ne razmišljam ko će sve biti kandidat, verujem da će biti veliki broj kandidata u građanskoj opciji, čak i više nego na predsedničkim izborima. Naš posao je prvo da stabilizujemo DS, da se učvrstimo u Beogradu, definišemo jasnu politiku i onda ćemo da razgovaramo sa svima.
Niste razgovarali sa Draganom Đilasom o tome?
Ne, nismo razgovarali o tome. Iskreno bih voleo da imamo jednu listu u Beogradu koja bi bila lista za bolji Beograd i koja bi podrazumevala učešće svih onih koji nisu zadovoljni načinom na koji SNS i SPS rukovode gradom.
Antisistemski duh protesta na ulicama gradova Srbije je konstanta. Kako ste vi shvatili proteste?
U SAD su se dogodili izbori na kojima je pobedio Tramp, koji je dobio gotovo tri miliona manje glasova. Posle su takođe krenule demonstracije predvođene mnogim javnim ličnostima u Americi. Uporedo se vodi debata kako da Demokratska stranka ojača i pobedi Trampa na sledećim izborima. Oni koji su izašli na ulicu protiv establišmenta imaju svest o tome da Tramp ne može da se pobedi bez učešća američke Demokratske stranke. Mislim da je ista stvar i u Srbiji.
Važno je naglasiti da Aleksandar Vučić vodi najorganizovaniju i najbrutalniju političku stranku u 21. veku. Njega ne mogu pobediti niti će ga srušiti kućni saveti, lokalne organizacije, građanski protesti, njega može srušiti neko s političkom artikulacijom, ozbiljnom političkom infrastrukturom na teritoriji kako grada tako i cele Srbije. Što pre to shvatimo biće nam lakše da u tu borbu uđemo. Antiestablišment je potpuno prirodan za mlade ljude. Ali bez jasnog zajedničkog cilja, svesni ili ne, radićemo u korist svoje štete, u korist Aleksandra Vučića.
Zahtevi Protesta su se vremenom proširili, od smena ljudi u RIK–u, REM–u i RTS–u, do zahteva za smenu Vučića, radnička prava, departizaciju, slobodu medija…
To je deo spiska svih nepravdi koje su napravljene građanima Srbije u proteklih pet godina, a na kojima je DS insistirao u parlamentu. Moram da kažem da smo mi u Skupštini Srbije bili protiv ovakvog Zakona o radu, ako govorimo o radničkim pravima koja sada zahtevaju demonstranti. Mi smo bili žestoko protiv tog zakona čak i žešće od sindikata koji treba da zastupaju radnike. A sad neki sindikalni lideri zameraju studentima što nisu podržali sindikate kad se raspravljalo o Zakonu o radu. Kad govorimo o Maji Gojković, pre tri godine sam u parlamentu Srbije raspravljao o tome da li je ona dostojna da vodi parlament, naš odnos prema njoj je konstanta, nije dostojna. I što se REM-a tiče, podneli smo parlamentu inicijativu za smenu članova REM-a. Kad je reč o lažnim diplomama, tražiti u 21. veku da se diplome stiču poštenim radom i učenjem, a ne plagiranjem i kupovinom, samo govori na kojoj se stranputici Srbija nalazi.
Pominjete Zakon o radu protiv kojeg ste bili u Skupštini. Ali, politiku „sve investitorima“ u Srbiji je počeo DS na čelu s Borisom Tadićem. Vučić je samo žestoko nastavio tu politiku. Vrpcu čuvene fabrike „Jura„, proslavljene po ophođenju prema radnicima u Srbiji, presekli su Boris Tadić i Mlađan Dinkić.
Možemo da analiziramo vreme do 2012. godine kad su prosečne plate i penzije bile više, kad su porezi bili niži, kada akciza na struju nije postojala i kad su životni troškovi bili niži, a životni standard bio bolji. Činjenica je da se DS-u ne zaboravlja nijedna greška dok sve ono što je urađeno dobro, to je prirodno i normalno. DS je nasledio Srbiju kojoj je država dugovala 18 penzija, 24 dečja dodatka i ostala socijalna davanja, 15 milijardi maraka stare devizne štednje, Jezdu, Dafinu, imala 300 miliona evra deviznih rezervi i 600 kg nekih narkotika u banci, prosečnu platu 50 maraka, van UN, Saveta Evrope, pod sankcijama… U međuvremenu, devizne rezerve su narasle na 11 milijardi, plate su sa tih 25 evra (50 maraka) došle na 380 evra u naše vreme, PDV je bio 18 posto, danas je 20 posto, porez na dobit 10 posto danas je 15 posto, porez na imovinu je danas višestruko veći nego što je bio. Ako analiziramo ono što je učinjeno od 2000. do 2012, sigurno ćemo naći propuste, ja od toga ne bežim, ali mi je žao što se sve ne stavlja u pravi kontekst. Pritom, ja ne vodim DS Borisa Tadića. Vodim potpuno novu Demokratsku stranku koja ima i nov odnos prema problemima.
Srbija u kojoj radnik ima jedan evro po satu nije Srbija kakvu hoće da gradi DS. I to javno kažem i to ne samo zato što smo se vratili socijal-demokratskim principima. Ali, Srbija neće biti bogata ako ne bude bogatih pojedinaca. Nije sporno bogatstvo pojedinaca ako se to bogatstvo ostvaruje usled ravnomerne raspodele u odnosu na učinak svih onih koji učestvuju u stvaranju dobiti i dodate vrednosti, što trenutno nije slučaj. Zbog toga smo predložili izmenu poreskog sistema u kojem bi se porez na dobit funkcionalno vezivao s prosečnom platom u kompaniji, pa ukoliko je prosečna plata u kompaniji minimalna, a vlasnik ima dobit, onda bi plaćao veći porez na dobit jer su tu dobit ostvarili zaposleni, a ne samo on. I obrnuto, što je veća plata zaposlenom, bila bi data mogućnost da porez na dobit bude niži, dakle, ukoliko su zaposleni srećni, onda je srećan i gazda, pa je srećna i država. A situacija koju ste vi naveli je potpuno obrnuta. Nisam vodio taj resor u vladi, ali mogu delimično da imam razumevanja za tu pojavu jer je bila u vreme između 2008. i 2012. kada je bila najveća svetska ekonomska kriza još od tridesetih godina prošlog veka. Tada je dovesti investitora u Srbiju bilo mnogo teže nego danas. Pomoć investitorima je svakako razumljiva, ali ne tako da se instalira robovlasnički odnos.
Na koji način je moguće da se izborite u parlamentu za neke neophodne preduslove za sledeće izbore?
Oni koji su na vlasti ukoliko su iskreno posvećeni evropskim integracijama podržaće ustavne promene koje će DS predložiti vrlo brzo. Po tim ustavnim promenama pravosuđe će biti nezavisno i o tome razgovaram sa svim zvaničnicima koji dolaze u Srbiju. Šokirani su činjenicom da u Srbiji pravosuđe zavisi od zakonodavne i izvršne vlasti. S druge strane, teško je odgovoriti na to pitanje kada, recimo DS predloži izmene zakona po kojima se oduzima oružje nasilnicima u porodici a većina u parlamentu taj predlog odbije. Dalje, DS predloži izmenu i dopunu zakona po kojem krađa beba ne zastareva kao krivično delo, a većina i to u parlamentu odbije, kao što odbije i predlog da se deci čiji roditelji ne rade omogući besplatan prevoz, udžbenici i užina u školi i sve to nakon samoubistva mladića u Molu koji se ubio jer nije imao novac za prevoz do škole. Kad to skupštinska većina odbije, onda se vidi da je to jedna bezosećajna vlast prema društvu, prema građanima ove zemlje. Mnogi predlozi koje smo imali u parlamentu odnosili su se direktno na građane i poboljšanje kvaliteta života. A vladajuća koalicija je sve odbijala. U takvim relacijama teško je govoriti o tome šta možemo u parlamentu u kojem smo na prošlim izborima dobili mali broj poslanika. I gde je predsednica parlamenta Maja Gojković, za čiju je smenu podneta inicijativa, demonstrirala direktnu zavisnost zakonodavne vlasti od odluke premijera, prekinuvši sednicu parlamenta pred predsedničke izbore u koordinaciji s premijerom. To je potpuna negacija parlamentarizma.
Kad je počinjena izborna krađa 1996, to je bio direktan povod za studentske demonstracije te godine, ali i za građanske proteste koje je predvodila Koalicija Zajedno. Ni tada studenti nisu hteli da se mešaju s političarima pa su šetnje bile odvojene. Jeste li sa Sašom Jankovićem razgovarali o mogućnosti da organizujete svoje proteste nalik mitingu u predizbornoj kampanji?
Razgovaramo o svemu. Mislim da je to teško izvodljivo dok traju ovi protesti. Mislim da bi nas možda pogrešno i razumeli. Suština je da se i tim ljudima na ulici i onima koji nisu na ulici, a nezadovoljni su i protiv su postojećeg režima ponudi jasna politička alternativa, ne kroz političke ličnosti, nego kroz jasan politički program promena. I mi upravo na tome i radimo.
Kazali ste posle predsedničkih izbora da politika koju ste ponudili nije bila dovoljno motivišuća i da je to ono što možete sebi da zamerite. Budite konkretniji.
Sa Sašom Jankovićem smo ponudili strateška opredeljenja Srbije koja na dnevno-političkom nivou teško komuniciraju sa građanima: vladavina prava, pravna država, poštovanje zakona, nezavisne institucije, sve to bi trebalo da bude nešto prirodno, a građani to teško da razumeju u situaciji u kojoj se čovek obesi u Goši zato što nema novac za kartu da odvede dete u školu. Politička ponuda mora da bude jasna, da dopre do poslednjeg građanina koji se pita zašto mu je frižider prazan. Ne razume on tu pravnu državu, on otvori frižider i kaže: „Čoveče struja mi je preskupa, a frižider prazan.“ Mi nudimo rešenja kako da se taj frižider napuni. S druge strane, napravili smo grešku koja se u našem društvu povremeno reaktivira, o njoj sam pričao i na Glavnom odboru, a to je bila potreba među nekim aktivistima da se razdvoje „građani“ od „naroda“. To u Srbiji kakva jeste znači razdvajanje Beograda od ostatka Srbije. Čovek iz Ljiga, Brusa, ili Kosjerića, on se ne oseća prozvanim kad mu kažete „građanin“, on je „narod“ ili „meštanin“. Nisu takve podele potekle ni od Saše Jankovića ni od DS-a, to su bili samoinicijativni potezi po društvenim mrežama.
I napad na „krezubu Srbiju“ je odatle potekao?
To je tek potpuno nerazumevanje za ono šta je Srbija danas, sa najnižim standardom u Evropi. Srbija je krezuba cela. Imali zube, nemali, krezubi smo. To je nešto što nije bilo dobro u kampanji. Kao što su bespotrebno dočekani na nož svi potpisnici Proglasa 650 za Vučića koji je trebalo da bude kontraproglas Apelu 100. Da se razumemo, mislim da je sramotno da profesori Univerziteta potpisuju apel za Vučića, a da su najbliži saradnici Aleksandra Vučića ljudi koji su kupili diplome i plagirali doktorate. Sramotno je da ljudi koji predaju na fakultetu zagovaraju kupovinu diploma, odobravaju plagiranje doktorata, to su ljudi koje plaćamo iz svojih džepova da školuju našu decu.
Ali se isto tako pitam zbog čega su napadnuti na društvenim mrežama jedan Miloš Šobajić, ili Cile Marinković ili Branko Kockica ili Boban Marjanović koji su podržali Aleksandra Vučića? Mislim da to nije bio dobar način, tu ima ljudi koji su uspešni, koji čak i ne žive u Srbiji, ne žive od Vučića, niti od pomoći koju im daje Vlada i trebalo je pokušati doći do njih, saznati zašto je to tako, pridobiti ih, objasniti, a ne vređati i napadati. Svačije je pravo da podrži koga želi. O tome treba razmisliti za neke buduće izbore, nikom ne držim lekcije. Dakle, trebalo bi razmisliti na koji način se obraćamo građanima, narodu, šajkači i ljudima koji nemaju zube jer, recimo, nemaju novca za protezu. Srbija, kakvu je ja vidim, i šajkača je i laptop. I zašto je za neke šajkača simbol primitivne Srbije, a škotski kilt je baš super?
