“Spin diktator treba da ubedi javnost da je on kompetentan lider. Zato mu je potreban ekonomski rast. Njegov problem je što mu je za ekonomski rast potreban savremeni sektor usluga zasnovan na znanju – a za to mu je potrebna kreativna klasa, preduzetnici i profesionalci sa visokim obrazovanjem. Dakle, ekonomski problem spin diktatora je taj što mu je za ekonomski rast potrebna obrazovana klasa, ali ako ova klasa postane previše brojna, ona postaje previše skupa za utišavanje i/ili kooptiranje. A što se više novca troši na utišavanje obrazovane klase, to ga je manje za ostatak društva”
“Diktatori se menjaju”, glasi prva rečenica u knjizi Spin diktatori (kod nas u izdanju izdavačke kuće Arhipelag), čiji su autori univerzitetski profesori Sergej Gurijev i Danijel Trajsman. U knjizi se objašnjava kako su klasične diktature, u kojima su glavnu ulogu igrali strah i nasilje, ustupile mesta spin diktaturama, gde su ključni elementi – manipulacija medijima, plansko građenje popularnosti, lažiranje demokratije i otvaranje prema svetu. Jedno ostaje isto: stege nad stanovništvom su jednako jake. Spin diktatori glume demokrate dok od sebe prave neku vrstu kič selebritija. Svoje kritičare cenzurišu ili kooptiraju (sa nekim je jeftinije uraditi jedno, sa nekima drugo, pišu autori knjige), a ključni izazov im je da spreče informisanje građana, jer se tako ruši njegova popularnost i građani mobilišu protiv njih. Imaju lojalne medije, a one medije koji to nisu na razne načine potiskuju na marginu. Dozvoljavaju kritiku dokle god im uspeva da doseg te kritike svedu na uske krugove.
“Da bi uneli razdor između javnosti i onih koji su informisani, vladari vređaju potonje, dovode u pitanje njihove motive, etiketiraju ih kao nepatriote ili elitiste i raspiruju averziju prema kulturi”, pišu Gurijev i Trajsman. Spin diktatori za sebe preuzimaju sve zasluge, oni moraju da izgledaju krajnje kompetentni o čemu god da je reč, a svoje ministre grde kao učitelji đake, ministri ustaju dok oni viču na njih.
Čitalac iz Srbije teško da se može oteti deža vi utisku dok iščitava detaljne teorijske opise i praktične primere (od Putina do Trampa, od Orbana do Erdogana, od Čaveza do Rafaela Koree, od Fudžimorija do Bolsonara i Manuela Lopeza) o tome kako spin diktature funkcionišu. S jedne strane, može nam biti utešno što živimo u takoreći knjiškom primeru jednog rasprostranjenog sistema vladanja (nismo najgori), a opet, upravo je to duboko porazno na globalnom planu.
O tome kako izgleda sistem manipulisanja javnom komunikacijom u spin diktaturama, kako spin diktatori neprestano pobeđuju na izborima, šta je sa ekonomskom i obrazovnom politikom spin diktatora razgovaramo sa jednim od autora knjige Sergejom Gurijevim, profesorom ekonomije i prorektorom na Institutu političkih nauka u Parizu. Inače, on je bio i glavni ekonomista u Evropskoj banci za obnovu i razvoj (2016–2019), kao i gostujući predavač na Univerzitetu Prinston. Do aprila 2013. Gurijev je bio profesor ekonomije i rektor moskovske Nove škole ekonomije, da bi zbog brojnih pritisaka odlučio da napusti Rusiju i preseli se u Francusku gde živi i danas. O režimu Aleksandra Vučića kaže kako, nažalost, mnoge tendencije ukazuju da se upravo radi o spin diktaturi.
“VREME”: Počeću sa nečim što nam je vrlo blisko – kako funkcioniše sistem manipulisanja javnom komunikacijom u spin diktaturama?
SERGEJ GURIJEV: Spin diktature koriste i cenzuru i propagandu. U našoj knjizi navodimo mnoge primere modernih autokrata koji su prilagodili ove alatke za 21. vek. Inovacija je u tome što je sada cenzura prikrivena, a propaganda neideološka. Za razliku od klasičnih diktatura, spin diktature dozvoljavaju postojanje pojedinih nezavisnih medija, ali ih zastrašuju – njih ili njihove potencijalne oglašivače – ili ih kooptiraju, na primer, kroz državno oglašavanje ili direktnom kupovinom medija. Glavna poruka propagande jeste da je lider kompetentan i popularan političar. Čak i ako postoje greške i problemi, propaganda promoviše narativ da je spin diktator “bolji od alternative”. Zato propaganda spin diktatora uvek koristi promašaje Zapada; to pruža plodno tle za argumente spin diktatora.
Pišete da je neprekidno pobeđivanje na izborima “vizitka modernih diktatora”. Kako pobeđuju? Šta se dešava sa društvom odnosno kako se guši želja za pobunom?
Spin diktatori se pretvaraju da su demokrate i stoga moraju da održavaju višestranačke izbore. Međutim, oni koriste brojne alatke (opisane u našoj knjizi) koje osiguravaju da spin diktatori uvek pobede. To uključuje zastrašivanje nezavisnih kandidata, ograničavanje njihovog pristupa medijima, promenu izbornih pravila… Zašto javnost prihvata rezultate takvih “izbora”? Genijalnost modela spin diktature je u tome što većina građana nije svesna činjenice da živi u nedemokratskom režimu. Manipulacija informacijama putem cenzure i propagande, kao što sam pomenuo, čini da građani veruju da su ti izbori slobodni i pošteni i da postoje samo manje nepravilnosti.
Kako se boriti protiv toga iznutra?
Spin diktature su informacione autokratije i glavno bojište je informaciono. Stoga, prodemokratsko civilno društvo treba da pokuša da prevaziđe cenzuru i propagandu i informiše javnost o pravoj prirodi režima i njegovim neuspesima.
Šta se dešava sa institucijama kada spin diktatori konsoliduju svoju moć? I kako one mogu da se oporave nakon toga?
Naša knjiga opisuje mnoge primere spin diktatora koji preuzimaju i podrivaju institucije kao što su sudovi, nezavisni mediji, izborni sistemi, regulatori itd. Takođe, raspravljamo o nekoliko primera, kaš što su Jermenija i Ekvador, gde spin diktatori gube vlast, a zemlja se demokratizuje. Ova demokratizacija zaista zahteva obnovu institucija. To je svakako izvodljivo, ali zahteva vreme i trud.
A koliko vremena treba jednoj zemlji/društvu da se oporavi od spin diktature (da građani ponovo poveruju u institucije, demokratske procese, da mediji ponovo počnu da funkcionišu kao mediji…)?
S obzirom da je spin diktatura nedavni fenomen, a da su demokratizacije nakon spin diktatura i dalje retke, teško je dati precizne podatke. Imamo samo nekoliko slučajeva. Trenutno svedočimo institucionalnom oporavku u Poljskoj gde nova proevropska vlada pokušava da obnovi institucije nakon osam godina neliberalne vlade koja je gradila informacionu autokratiju. Primer Poljske pokazuje da to, taj oporavak, može trajati godinama.
Šta internet nudi, a šta oduzima spin diktatoru?
Internet pruža civilnom društvu način da premosti i zaobiđe cenzuru i propagandu spin diktatora. S druge strane, spin diktatori uče kako da koriste internet i društvene mreže za svoju korist, uključujući propagandu i nadzor. U prošloj deceniji izgradili su fabrike botova i kreirali trolove da se bore protiv civilnog društva u svojoj zemlji i da se mešaju u izbore na Zapadu. Stoga, žiri još uvek nije doneo odluku… Međutim, optimistični smo jer je teže cenzurirati internet nego tradicionalne medije. Veoma mali broj režima je uspeo da izgradi potpuno nepropusnu “digitalnu diktaturu”. A kadgod internet nije cenzurisan, on zaista pomaže u zaobilaženju cenzure.
Kako izgleda ekonomska politika spin diktatora? Šta je za nju ključno i koje dve oštrice se u tome kriju?
Spin diktator treba da ubedi javnost da je on kompetentan lider. Zato mu je potreban ekonomski rast. Njegov problem je što mu je za ekonomski rast potreban savremeni sektor usluga zasnovan na znanju – a za to mu je potrebna kreativna klasa, preduzetnici i profesionalci sa visokim obrazovanjem. U 20. veku diktatori su promovisali ekonomski rast kroz industrijalizaciju, a industrijskim radnicima je neophodno samo srednje obrazovanje. Razlika između srednjeg i visokog obrazovanja je u tome što ovo drugo razvija kritičko razmišljanje. “Radnici znanja” prozreli su model spin diktatora i predstavljaju prirodnu bazu opozicije.
Dakle, ekonomski problem spin diktatora je taj što mu je za ekonomski rast potrebna obrazovana klasa, ali ako ova klasa postane previše brojna, ona postaje previše skupa za utišavanje i/ili kooptiranje. A što se više novca troši na utišavanje obrazovane klase, to ga je manje za ostatak društva, što stvara politički problem – javnost shvata da diktator ne ispunjava svoja ekonomska obećanja.
Kakva je uloga ideologije u spin diktaturama odnosno njenog odsustva? Zašto je potrebna ova vrednosna i ideološka fluidnost? Razumem da bi ovo moglo biti pitanje za sociologe, ali kakvi su neki potencijalni društveni odgovori na to?
Spin diktatori se pretvaraju da su demokrate, a demokratije nemaju ideologije bitnije od života. Po definiciji, demokratija treba da služi svom narodu, a ne da promoviše neke ideološke ciljeve. To je ono što i spin diktatori pretenduju da rade, to je ono što oni tvrde i zato sebi ne mogu da priušte da imaju stvarnu ideologiju.
Pišete u svojoj knjizi kako je Zapad spor u prepoznavanju taktika spin diktatora i kako im preterano veruje. Naglašavate potrebu za tim da Zapad razvije efikasne protivmere. S druge strane, u Srbiji izgleda da Zapad ima veoma “tolerantan” stav prema Aleksandru Vučiću iako vrlo dobro znaju šta se dešava i da tu nije reč o neznanju već obostranoj koristi gde deblji kraj izvlače građani. Dakle, ako ne govorimo o nekoj Sokratovoj etici, gde će delovati kada shvate šta je dobro, već o čistom pragmatizmu i licemerju, šta onda? Od kog Zapada očekujete razvijanje efikasnih protivmera?
U poslednjem poglavlju knjige pružamo detaljne preporuke o tome kako bi Zapad trebalo da odgovori spin diktatorima. Argumentujemo da Zapad treba da sarađuje sa civilnim društvom, ali da zauzme principijelni stav o kršenju demokratskih principa od strane autokratskog režima. Na primer, EU je uslovila svoje finansiranje poštovanjem vladavine prava – a civilno društvo bi trebalo da izloži kršenja vladavine prava i principa liberalne demokratije. Postoje agenti u zapadnim prestonicama koji služe interesima autokratskih vlada; oni takođe treba da budu izloženi i osramoćeni.
U ovom trenutku, opozicija u Srbiji je podeljena – deo opozicije želi da učestvuje na izborima (uprkos mnogobrojnim dokazanim nepravilnostima na prethodnim izborima, što onda postavlja pitanje smislenosti izbora), dok deo želi da bojkotuje izbore – ovo je već jednom učinjeno, bez ikakvih posledica po Vučićev režim. Koji bi bio vaš savet opoziciji? Ili, ako vam je jednostavnije, kakav bi bio vaš odgovor opoziciji u spin diktaturi – da se bori na izborima bez obzira na sve ili da ih bojkotuje?
Teško mi je da savetujem srpsku opoziciju. Statistički gledano, verovatnije je da autokratski režimi padnu nakon što opozicija učestvuje na izborima, nakon što otkriju izbornu prevaru i pobede ih, nego nakon bojkotovanja izbora. Ali specifični slučajevi mogu biti drugačiji.
Kako mislite da će svet izgledati – u pogledu demokratskih ili nedemokratskih tendencija i režima – na kraju 2024. posle svih izbora koji nas čekaju i onih koji su već održani?
Ova je godina – 2024 – godina mnogih značajnih izbora, polovina sveta ide na glasanje. Najveći izbori su u Indiji, ali njihov ishod generalno nije upitan. Najneizvesniji izbor je onaj u SAD. Mnogo toga zavisi od ishoda jer je Donald Tramp već obećao da će pokušati da podrije mnoge demokratske institucije prvog dana na dužnosti.
Do 2013. godine Sergej Gurijev je živeo u Moskvi. U trenutku kada je odlučio da ode iz Rusije i da se ne vrati dok se okolnosti ne promene, bio je već godinama profesor, zatim dekan Nove ekonomske škole, član borda u nekoliko ruskih kompanija, uključujući Sberbanku. Godinu dana ranije, 2012, javno je podržao Alekseja Navaljnog. A pre toga, 2011, svedočio je u drugom slučaju Jukos (nekadašnja najveća naftna kompanija u Rusiji čiji je osnivač bio Mihail Hodorkovski, ruski oligarh i opozicioni aktivista koji sad živi u Londonu) kritikujući presudu.
“U periodu 2012/13. godine kritikovao sam akcije Vladimira Putina koje ograničavaju slobode i prava u Rusiji nakon njegovog povratka na mesto predsednika (2012)”, objašnjava Gurijev. Bio je ispitivan mnogo puta, pretresana mu je kancelarija, višegodišnje i-mejl prepiske su mi bile konfiskovane, a visoki zvaničnici su mu preneli poruku od Vladimira Putina da bi trebalo da napusti zemlju. Krajem aprila 2013. odlučio je da ostane u Francuskoj.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
