„Izbori na Ivici“ bio je naslov teksta u „Vremenu“ od pre otprilike godinu dana. I u njemu se manje-više reklo da bi Dačić mogao biti ključni faktor („jezičak“) predstojećih predsedničkih izbora i da je Nikolić, ukoliko se kandiduje sa podrškom SNS-a, svakako favorit, ali „ne i nepobediv kandidat“.
Ne znamo da li je Aleksandar Vučić čitao tekst – mada je poznato da vas neprijatelji obično više cene i pažljivije prate od prijatelja – ali je vrlo brzo povukao konsekventne poteze. Privezao je čvrsto Dačića za sebe i „u krvi“ ugušio Nikolićeve predsedničke ambicije (i tako neslavno okončao političku karijeru svog „političkog oca“). Predsednički izbori su time bili praktično okončani, a ostalo je bilo više-manje stvar rutinske vlastodržačke tehnike. Vučićeva pobeda više nije dolazila u pitanje. Ostala je samo trunka neizvesnosti da li će to biti u prvom ili u drugom krugu – on je nepotrebno forsirao i silovao prvi krug – kao i pitanje ko će biti drugi, odnosno „prvi čovek opozicije“.
VUČIĆEVA STRATEGIJA: Zašto ovo zloslutno podsećanje u tekstu koji se bavi šansama političkih aktera na beogradskim izborima, koji nas čekaju za manje od mesec dana?
Ne. Aleksandar Vučić, u ovom trenutku, još uvek nema jasnu većinu za sigurnu pobedu na gradskim izborima. Ali isto tako nije ni mnogo daleko od nje. U odnosu na prethodno istraživanje, podigao je svoj individualni rezultat za nekoliko procenata, pravilno procenio da (pogotovo na Novom Beogradu) ima nekih tvrdoglavih socijalista koji ga baš ne mirišu i zato gurnuo SPS da ide samostalno (iluzija je da se, baš kao i prošle godine, Ivica tu nešto mnogo pitao) i ubacio još nekoliko klipova u ionako škripave opozicione točkove.
A najmorbidnije od svega jeste to što je čak i ubistvo Olivera Ivanovića na neki perverzan način iskoristio kao dodatno gorivo za svoju kampanju, odnosno, uz pomoć dežurnih „ispirača mozga“ uspeo da stvar predstavi kao da je on žrtva („ubistvo Ivanovića je pucanj u Vučića“) i, istovremeno, zaštitnik Srba svih i svuda.
Ipak, ubedljivo najveći uspeh Vučićeve strategije u proteklih mesec dana nije ni to što je, naizgled, bez političke ogrebotine preživeo smrt Olivera Ivanovića, niti tih par dodatnih procenata koje je iščupao iz apstinencije ili preoteo od Aleksandra Šapića – već to što će, kako sada stvari stoje, na predstojeće beogradske izbore opozicija izaći u 5-8 kolona (u zavisnosti od toga šta se tačno pod opozicijom smatra). A, povrh toga, zbog radi političkog folklora, gužve na listi, svojih posmatrača na biračkim mestima i većine u biračkim odborima i GIK-u, Vučić će u trku ubaciti još najmanje isto toliko svojih fantomskih igrača, trojanaca i dublera – tako da će čak i pismeniji među glasačima imati poprilične muke da na listiću pronađu „svoje“.
UTEHA – I RACIONALIZACIJA: „Nema veze što ima više opozicionih lista – samo je važno da se one ne napadaju“ – tako, otprilike, glasi jedna od „sabornih“ i „utešnih“ opozicionih mantri. Ali to, naprosto, nije moguće. I čak i ako zanemarimo lokalnu filozofemu o „komšijskoj kravi“, protivi se doslovno svim postulatima političke fizike, hemije i biologije. Naravno da će se gložiti, napadati i ujedati, podmetati i saplitati, otvoreno ili malo potmulije. Jer, konačno, preko potrebni glasovi za „celzijus“ koalicije DJB-Dveri, „Ne davimo Beograd“ ili grupacije oko DS-a ne kriju se kod Vučića (on, eventualno, može samo malo medijski da pripomogne), nego kod Šapića i Đilasa. I zato proteklih dana, a verovatno će i dalje tako biti, uglavnom gledamo međusobne optužbe i obračune između opozicionih lista, pri čemu su, razume se, najagilniji upravo oni kojima je cenzus najviše u pitanju.
„Nema veze što ima više opozicionih lista, važno je da se potrudimo da pametno glasamo, tako da sve one prođu cenzus.“ Ali ni to naprosto nije izvodivo. Neke, zapravo, većina opozicionih lista završiće ispod cenzusa. U najboljem slučaju, proći će ih četiri – u ludom spletu okolnosti, pet – a u najgorem samo dve (Đilasova i Šapićeva), što će, sem ukoliko ne dođe do nekog političkog zemljotresa u naredne tri sedmice, verovatno i biti. Upravo ti politički „mališani“ (kako ih je duhovito nazvala Vera Didanović) glavni su („rezervni“) Vučićev igrač i oslonac, ukoliko mu iz bilo kog razloga sve drugo zakaže. Ali stvorena je neka čudna atmosfera u kojoj kao da na to nije „politički korektno“ upozoravati jer, tobože, time „favorizujete jednu listu“ i jednog kandidata.
Elem, šta god mislili o onom što se trenutno zove LDP, DSS, Dveri, DJB, DS, SDS, NDB, ili „Nova“, njihovoj politici i njihovim liderima, sasvim je sigurno da njihovi glasači nisu ljubitelji Aleksandra Vučića i verovatno ne bi želeli da doprinesu ostanku SNS-a na vlasti u Beogradu. (U protivnom bi glasali direktno za SNS.) A zapravo će doprineti. Odnosno, doprineće svi oni koji ne pređu cenzus i koji znaju da ga neće preći, ali ipak – zbog „principa“, iz inata ili iz gluposti – izlaze samostalno.
Drugim rečima, čak i da ni jedan jedini glas ne ukradu ili kupe, čak i da ne dobace do ciljane „kote 40“ (procenata) i čak i da SPS kojim čudom ne pređe cenzus (a to je, pojedinačno i sve skupa, dosta teško zamislivo), Vučić i SNS na beogradskim izborima mogu stići do pobede već na osnovu rasutih opozicionih glasova. I zato uloga ovih „švrćana“ (mada mnogi od njih – sem „Patkice“ i „Belog“ – baš i nisu neki politički mladunci) nije nimalo bezazlena, niti tako simpatična kao što, možda, na prvi pogled izgleda.
No, „švrćani“ na stranu – problem je što, uprkos njihovim (pre)optimističnim izjavama („Sve ispod dvocifrenog rezultata smatraćemo neuspehom“), čak ni dve, za aktuelne srpske političke prilike relativno ozbiljne opozicione liste (DJB-Dveri i ona oko DS) uopšte ne mogu biti sigurne u to da zaista prelaze cenzus. Tačno je da im većina drugih objavljenih istraživanja daje prolaz (neka čak i samom DS-u, kao i Dverima i DJB-u, pojedinačno) od 6-7 procenata. Tačno je da se i meni čini da bez obzira na sve – pa i naše rođene rezultate – pet „glavnih“ parlamentarnih opozicionih stranaka i poslaničkih klubova na kraju možda ipak mogu da se dokotrljaju do dva mršava cenzusa. (Kao što je verovatno tačno i da će „patkica“ – pa i DS i DJB – nešto profitirati ako se nastavi sunovrat „Belog“.) Ali bez obzira što znam da će negodovanja pomenutih aktera sada zatrpati redakcijski mejl „Vremena“, moram reći da je odluka i jednih i drugih i trećih da se na izbore ne ide u jednoj opozicionoj koloni, u najboljem slučaju, prilično riskantna i hazarderska, a u najgoroj varijanti (ukoliko ne prođu), totalno glupa, neozbiljna i neodgovorna.
„Ali zašto ti hoćeš da ograničiš pluralitet srpskog političkog spektra i sprečavaš stranke i pokrete da izražavaju svoje različite pristupe i rešenja?“
Ne ograničavam ništa, a još manje sprečavam. Ali kao što svi oni imaju pravo da „afirmišu svoj politički singularitet“, imam ja pravo da ukažem zašto mislim da je to pogrešno, neodgovorno i blesavo – naravno, ukoliko smo svi skupa u pravu kada govorimo da je Vučićev SNS režim takav i takav („nedemokratski“, „autoritaran“, „opasan“, „štetan“, „kriminalan“ i „nasilnički“).
Ukoliko, pak, Vučić nije tako i toliko loš, onda zaista nema razloga za ovo sabiranje o kojem govorim i onda ima smisla rezon „svaka vaška obaška“, pa šta Bog da. (U tom smislu, rekao bih, jedino Čedin LDP i ovaj „novi“ DSS, iako najslabiji od svih pomenutih aktera, imaju razloga da idu samostalno, s obzirom da, koliko znam, dvojica Jovanovića na njihovom čelu ne dele ovu oštru dijagnozu vladajućeg režima.)
S druge strane, koalicija Đilas-Janković-Jeremić trenutno je najradikalniji Vučićev kritičar i njeni čelnici trpe najžešće i najprljavije medijske udarce – i zato oni, iako nesumnjivo najjači u ovom opozicionom društvu, neprestano pozivaju sve ostale na ujedinjenje na toj antivučićevskoj platformi. Za razliku od njih, Šapić je, realno, uprkos donekle nešto jasnijem opozicionom pozicioniranju u poslednje vreme, po pitanju odnosa prema Vučiću ipak znatno blaži i bliži Jovanovićima i zato ima logike da on nastupi samostalno. Pogotovo što, prema svim istraživanjima – ma koliko ona prorežimska bila sklona da ga spuštaju što niže – za njega nema zime i nikakve dileme oko cenzusa. Ali za sve druge nema alibija i opravdanja.
Ako je barem upola tačno sve ono što su predstavnici NDB, DS, SDS, DJB i Dveri mesecima govorili u skupštini i po medijima za Aleksandra Vučića, njegovu stranku i njegove kumove i prijatelje – ili makar ako oni to sve zaista misle i veruju – onda apsolutno nema nikakve dileme da su se morali ujediniti sa svima koji iole mogu pomoći da se tom zlu nekako stane na put. Ponavljam: ako je Vučićev režim takav kao što oni govore – a i ja mislim – da jeste, onda nema mesta političkom eksperimentisanju i „razigravanju“, jer je u igri sam opstanak demokratije i mogućnost da ubuduće nekih koliko-toliko pravih i neizvesnih izbora uopšte bude.
KO MISLI OZBILJNO: Ne možete Vučića predstavljati kao, maltene, apsolutno zlo i, istovremeno, zastupati politiku i poziciju „svi su isti“, „nećemo Kurtu da menjamo Murtom“ itd. Pa, sve i da je tačno – kao što i jeste – to da „partokratija“ i „taboidi(oti)zacija srpskog političkog života nije počela sa SNS-om i da postoje elementi kontinuiteta sa prethodnim vlastima. Dakle, ukoliko misle ozbiljno to što govore o SNS i Vučiću, i DS i „patkica“ i DJB i Dveri morali su naći načina da se nađu u jedinstvenom i širokom opozicionom bloku – ma šta lično mislili ili imali protiv Jankovića, Jeremića ili Đilasa. U protivnom, pak, deluje kao da se samo tako, eto, malo šalimo, sakupljamo političke poene i borimo za odbornička mesta.
Dobro. Ok. I sad, na kraju – ima li tu kod tebe uopšte nekakve nade i optimizma? Prvo, još nije kraj. Drugo, ima nekakve nade, ili makar utehe. Utoliko što, kao što je rečeno i kao što se vidi, kad se sve sabere i oduzme (saberite procente!), uprkos svoj manipulaciji, svim pinkovima, svim barajevima, busijama i zucama – i uprkos „nepovoljnom“, tj. pro-SNS uzorku (u kojem, ovaj put, ima nešto više starijih i penzionera), i uprkos verovatno nepovoljnom (post)izbornom raspletu – nas, još uvek, makar za malo i makar u Beogradu, „ipak ima više“. A ukoliko se to, ipak, ne bude reflektovalo i očitovalo na rezultatima izbora, nemojte zbog toga kriviti onoga iz Busija i Zuca, pa čak ni Vučića ili pisca ovih redova.
Autor je narodni poslanik i urednik NSPM
Beograd, istraživanje rađeno od 26. januara do 3. februara 2018,
reprezentativan uzorak, 1200 ispitanika teren – telefon (2:1).