Ideja njihova, pare naše

Zaokupljeni političkim napetostima, malo ko obraća pažnju na zbivanja u ekonomskoj sferi, na ono od čega se živi. A kakav je ishod te ekonomske „bitke“? Neupućena većina u Srbiji bila bi prezadovoljna kada bi se cela analiza svela samo na dva pokazatelja, da su naši privrednici između 2002. i 2015. godine izvoz povećali 10,5 puta, a hrvatski gospodarstvenici samo 5,7 puta. Uprkos tome, Srbija je u tom periodu u robnoj razmeni sa Hrvatskom, uslovno rečeno, izgubila više od tri i po procenta bruto domaćeg proizvoda! Milijardu evra (tačno 1.123,4 miliona američkih dolara) Srbija je više potrošila na uvoz hrvatskih proizvoda nego što je svoje robe izvezla u Hrvatsku. Da je taj novac ostao u zemlji i da je iskorišćen za kupovinu domaće robe, Srbija sada ne bi, uz Hrvatsku i Sloveniju, bila među samo tri od 16 zemalja istočne i centralne Evrope koje na kraju prošle godine nisu uspele da dostignu nivo bruto domaćeg proizvoda iz 2008.

EKSPLOZIJA IZVOZA: Indikativno je, takođe, da je izvoz iz Hrvatske u Srbiju eksplodirao baš posle 2007, kada je hrvatska privreda, gle čuda, upala u recesiju, iz koje do danas nije uspela da se iščupa. Iako je trenutno BDP za čak 11,8 odsto manji nego 2008, hrvatske kompanije su u poslednjih osam godina srpskim kupcima prodale robu vrednu 4,4 milijarde dolara! Da nije imala taj „ventil“, hrvatska ekonomija bi danas bila u još većim problemima. Bar to bi trebalo da imaju u vidu hrvatski političari pre nego što odapnu novu otrovnu strelu iz Zagreba ka Beogradu.

Velikom minusu u robnoj razmeni sa Hrvatskom doprineli su i neki ovdašnji političari, koji su pristali na neke veoma čudne, „asimetrične“ odredbe CEFTA sporazuma, koji je do 1. jula 2013, odnosno do ulaska Hrvatske u EU, omogućavao povlašćeni status nekim hrvatskim kompanijama. To je i jedno od objašnjenja zašto je spoljnotrgovinski deficit počeo naglo da raste posle 2007. godine, kada se popeo na rekordnih 196,3 miliona dolara i bio je četiri puta veći od prosečnog deficita do 2006. I nije li to najbolji dokaz da još uvek nismo našli pravi način da se Srbija odupre hrvatskoj „ekonomskoj ofanzivi“. Tim pre što postoje indicije da su neke od prethodnih vlada u Beogradu imale mnogo više razumevanja za interese hrvatskih biznismena nego za domaće privrednike, naročito za mala i srednja preduzeća. Otuda su mnogi gospodarstvenici iz Zagreba u međuvremenu postali vlasnici velikog broja srpskih preduzeća. A niko nije vodio računa da će onaj ko kupi kompaniju, samim tim i deo tržišta u Srbiji, moći da odlučuje i da li će, koliko i po kojoj ceni roba iz Srbije ići za Hrvatsku i obratno. Ako ništa drugo, kao vlasnici firmi sa obe strane granica, mogu da trguju sami sa sobom i da tako sele profit iz jedne u drugu zemlju. Hrvatski biznismeni su do 2012. u Srbiju uložili više od 530 miliona evra, a koliko im je naše tržište bilo važno svedoči i podatak da je svaki osmi evro, koji su uložili izvan Hrvatske, završio u Srbiji. Osnovano sumnjam da iza jednog broja investicija, koje se beleže kao privatne, velikim delom stoji i kapital hrvatske države, koja na taj način u Srbiji sprovodi svoje političke i bezbednosne interese. Kao član Odbora za kontrolu službi bezbednosti u sazivu parlamenta od 2012. do 2014. godine, imao sam uvid u obaveštajne podatke koji su ukazivali da je hrvatska obaveštajna služba veoma aktivna u Srbiji, koristeći hrvatska preduzeća kao paravan za sprovođenje obaveštajnih aktivnosti u našoj zemlji. Samo 2006. u kupovinu preduzeća i osnivanje sopstvenih tvrtki u Srbiji uložili su 132,6 miliona evra. I, gle čuda, već naredne godine Hrvatska je izvoz u Srbiju povećala za čak 44,7 odsto, na do tada rekordnih 527,4 miliona dolara. Samo pet godina ranije, na srpskom tržištu bilo je šest puta manje hrvatskih proizvoda! Jedno od mogućih objašnjenja za ovakav razvoj događaja je to da su hrvatske firme, koje su započele biznis u Srbiji, sve što im je bilo potrebno počele da uvoze iz Hrvatske, odnosno da sve kupuju od matičnih kompanija. Možda i po višim cenama, što je idealan način da se ceo ili bar deo profita iz Srbije transferiše u Hrvatsku. A to podrazumeva i da se porez na dobit ne plaća državi Srbiji, već Hrvatskoj.

TODORIĆ JAČI OD NAŠIH: Za razliku od izuzetno jake hrvatske „kolonije“ u Srbiji (Agrokor, Atlantik, Nekse, Vindija, Podravka, Lura, Kroacija osiguranje, Magma, Pevec, M profil, Ljevaonica produkt, Našice cement…), još uvek se na prste jedne ruke mogu nabrojati srpski privrednici kojima je uspelo da probiju sve vidljive, a naročito nevidljive barijere u Hrvatskoj. Zalaganje za normalne, recipročne, a ne asimetrične odnose nije plod nekakve ksenofobije, već odraz zdravog patriotizma, koji podrazumeva zaštitu nacionalnih i državnih interesa u svim, pa i u sferi ekonomije. Vlada u Beogradu, dakle, ne bi trebalo da uvodi bilo kakve barijere za ulaganja u Srbiju, ali mora iste uslove da izbori i za sve ovdašnje biznismene koji žele da prošire posao u Hrvatsku. Do sada niko to nije ni pokušao, pa vlast iz Zagreba nije morala ni da se pravda. Zato, čim se završe izbori, nova vlada Srbije to pitanje mora da postavi na dnevni red, da se vidi da je rešena da brani srpske ekonomske interese i da nikada više neće dozvoliti nikome, pa ni hrvatskim gospodarstvenicima, da se za male pare dočepaju vrlo uspešnih domaćih kompanija. Tim pre što se u Hrvatskoj, najblaže rečeno, ne gleda blagonaklono ni na robu, a kamoli na investicije iz Srbije.

Prethodne vlade nisu o tome vodile računa, a priliku koja im se ukazala hrvatski biznismeni nisu prokockali. Uz to su znali šta rade, pa su 47 odsto novca uložili u poljoprivredu, lov i usluge, a još 18 odsto u proizvodnju hrane i pića. Zato su i u Srbiji sada Ivica Todorić i Emil Tedeski, prvi i treći na Forbsovoj listi najbogatijih biznismena u regionu, ekonomski mnogo jači od srpskih biznismena. Todorić i Tedeski ponaosob od svih srpskih privrednika – zajedno.

Kao vlasnik tri velika trgovinska lanca – Idea, Merkator i Roda – Todorić sada više kontroliše srpsko tržište maloprodaje nego svojevremeno Delta Miroslava Miškovića. Dodatni problem je što vlasnik Agrokor koncerna u Hrvatskoj poseduje i veliki broj proizvodnih firmi, pa je opravdano strahovanje da bi on, uz brojne mehanizme koji mu stoje na raspolaganju, mogao u svojim trgovinama ovde da istisne konkurenciju iz Srbije i zameni je svojim proizvodima iz Hrvatske (voda „jamnica“, margarini, majonez i ulje „zvezda“, sladoledi „ledo“, mesne prerađevine „PIK Vrbovec“, proizvodi koji se prave za njegov Konzum pod brendom „K plus“…). Uz to, Todorić u Srbiji poseduje i fabriku sladoleda Frikom, fabriku ulja Dijamant, farmu za tov junadi Planta u Futogu, klanicu u Plandištu, Kikindski mlin, fabriku mineralne vode „mivela“… Neke od ovih firmi, Dijamant sa 15,9 milijardi i Frikom sa 10,4 milijarde dinara poslovnih prihoda u 2013, spadaju u grupu 100 najvećih u Srbiji, što dovoljno govori o snazi Todorića u Srbiji.

I Emil Tedeski ima više firmi ovde nego svi srpski privrednici u Hrvatskoj zajedno. Njegova Atlantik grupa vlasnik je srpskih kompanija Soko Štark, Grand prom, Palanački kiseljak, Multivita i Fudlend, pa samim tim i brendova kao što su „čokoladne bananice“, čokolade „najlepše želje“, „smoki“, „bakina tajna“, kafa „grand“… Pre nego što je Atlantik grupa preuzela slovenačku Droga Kolinsku, u čijem je sastavu bio i Soko Štark, zarada srpske kompanije od prodaje „smokija“ i „čokoladnih bananica“ na hrvatskom tržištu bila je zanemarljiva, a sada su ti brendovi, s obzirom da su u hrvatskom vlasništvu, generatori rasta izvoza Soko Štarka. A koliko je za Atlantik grupu važno srpsko tržište vidi se i po tome što je kompanija Emila Tedeskog u 2015. prihode od prodaje povećala za 5,6 odsto, s tim što je najveći rast prodaje od čak 9,7 odsto ostvarila u Srbiji! U zemlji u kojoj je promet na malo u tekućim cenama prošle godine, prema zvaničnim statističkim podacima, povećan za samo 1,4 odsto. Prodaja ove hrvatske kompanije na domaćem tržištu je, dakle, rasla sedam puta brže od proseka srpskih firmi.

Iako i na prvi pogled srpsko-hrvatski ekonomski odnosi ne izgledaju sjajno za nas, kada bi se malo zagrebalo ispod površine mogli bismo shvatiti da je stvarno stanje još gore, jer hrvatske kompanije imaju značajan udeo i na strani „srpskog izvoza“. Najilustrativniji je primer iz 2013, kada je svaki jedanaesti evro u Hrvatskoj zarađen prodajom čvrste biljne masti i ulja. Baš je to osnovna delatnost Todorićevog Dijamanta, koji je te godine bio na drugom mestu rang-liste najvećih „srpskih“ izvoznika u Hrvatsku. To nije usamljen slučaj, jer i u ostalim izvoznim artiklima ima dosta roba koje su proizvedene u više od 200 srpskih firmi, čiji su vlasnici hrvatski biznismeni.

Da zlo bude veće, u tim slučajevima ne može se do kraja isključiti sumnja da se ti proizvodi izvoze matičnim kompanijama u Hrvatsku i po nižim cenama od tržišnih, pa se automatski deo poreza na dobit ne sliva u srpski, nego u hrvatski budžet! Isti efekat se postiže i ako svoju robu matične kompanije iz Hrvatske svojim ćerkama-firmama u Srbiji naplaćuju skuplje nego kupcima iz drugih zemalja. I dok je za vlasnike tih kompanija nebitno da li im novac stiže u levi ili desni džep, za potrošače i državu Srbiju nije svejedno. Tim pre što 2014. godine ni rast izvoza za 8,3 odsto nije bio dovoljan da zaustavi povećanje deficita u robnoj razmeni sa Hrvatskom za više od 600 odsto!? Što je mnogo, mnogo je.

SARDELE I CEMENT: Pa, ako već moramo da kupujemo sardele, moramo li i cement, posuđe, cigarete…? Jesmo li zaista morali od 2007. da za kupovinu poljoprivrednih, prehrambenih proizvoda i pića, koji u strukturi srpskog uvoza iz Hrvatske učestvuju sa 13 plus 14 odsto, potrošimo skoro 1,2 milijarde dolara? I da, prava je svinjarija što je iz Hrvatske prošle godine dramatično povećan i uvoz živih svinja težih od 50 kilograma. Pa da li je iko bio svestan da će to srpske seljake gurnuti do ruba propasti? Ili je znao, ali ga nije bila briga, što je još gore. Pogotovo u uslovima kada se sve zemlje bore da ubrzaju privredni rast i izađu iz recesije. U takvom ambijentu zaštita nacionalnih i državnih ekonomskih interesa ima dodatnu specifičnu težinu.