U poslednje dve nedelje septembra u Srbiji, S. D. (34) ubio je svoju suprugu S. S. (27), R. V. (58) svoju bivšu suprugu Lj. V. (54), a Đ. M. (26) majku D. M. (61). U javnosti se pojavio snimak koji prikazuje kako M. D. (57) na ulici tuče žensku osobu V. I. (48), (kasnije će se ispostaviti svoju dugogodišnju drugaricu), kao i fotografije S. H. (19) koju je pretukao muž D. H. (23), usput povredivši i njihovu dvomesečnu bebu. Makar dvojica počinilaca su na društvenim mrežama isticali svoju versku pripadnost i pozivali se na Boga.
Porodično nasilje ne poznaje granice – i nasilnici i žrtve su pripadnici svih klasa, nepismeni i doktori nauka, ateisti i vernici svih veroispovesti… Uloga verskih zajednica u jednom društvu, pogotovo dominantnih, može biti, u grubim crtama, dvostruka – s jedne strane, mogu pružiti žrtvama duhovnu i praktičnu podršku, stvarati horizont normalnog i prihvaćenog koji osuđuje nasilje, te rastakati patrijarhalni narativ o tome šta žena sme i šta treba, a s druge strane, može ga upravo podsticati – činiti da se žrtva oseća još krivljom, nasilniku pružiti opravdanje da sa svojim ponašanjem nastavi, te tako igrati važnu ulogu u sve gušćoj svetoj tišini.
ODUZIMANJE DOZVOLE ZA NASILJE
“Nije isključeno da sam propustila, ali nisam primetila da je u javnosti od strane crkvenih velikodostojnika bilo osude porodičnog nasilja. Izuzetak je vladika Grigorije koji i inače govori o temama o kojima se u crkvenim krugovima retko priča”, kaže za “Vreme” psiholog Danka Spasovski. Naglašava da su takve poruke veoma važne jer ne produbljuju jaz između sekularnog i crkvenog, nego upravo obrnuto, objedinjuju ih i ljudima približavaju one vrednosti koje bi trebalo da budu univerzalne.
Nije izvesno da bi se nasilnici imalo drugačije ponašali ukoliko bi čuli od sveštenika ili vladike da je to što čine pogrešno. Međutim, prema rečima sagovornice “Vremena”, to bi doprinelo da se ustale norme koje nasilje u porodici smatraju neprihvatljivim: “Ako bi sredina reagovala drugačije, bila bi to vrsta osude i kazne za same nasilnike”.
Naime, time bi prećutna dozvola za činjenje nasilja koju je dobio od društva – da ima prava da kontroliše ženu, da se ophodi prema njoj kao da je njegovo vlasništvo – makar delom bila povučena.
“ZAVERA ĆUTANJA”
U Beogradu je 2006. nasilje u porodici prvi put bilo tema zajedničkog razgovora visokih verskih predstavnika. Nažalost – i poslednji.
Tada su, na okruglom stolu koji je organizovalo Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva govorili tadašnji vladika jegarski a danas patrijarh SPC Porfirije, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, vrhovni rabin Srbije Isak Asiel i akademik prof. dr Ljubomir Tadić, tadašnji predsednik Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva.
Kako je uopšte došlo do toga?
Rabin Isak Asiel objašnjava da je tada, pre 16 godina, gledao jedan televizijski prilog i slučajni prolaznik je, cereći se, izjavio kako je rekao svojoj ženi da ne sme da mu smeta dok traje sportska sreda, ona je nešto govorila ispred televizora, a on joj je na to opalio šamar. I to je bio trenutak od kada je rabin počeo da se bavi temom porodičnog nasilja sarađujući sa nevladinom organizacijom Astra, držeći predavanja i učestvujući u debatama.
Njegovo izlaganje 2006. bilo je naslovljeno kao “Zavera ćutanja”. Pričao je kako bi verski prvaci morali da govore o problemima od opšte društvene važnosti, naročito o nasilju u porodici: to je u skladu s biblijskim principom da se ne sme stajati po strani dok se proliva krv bližnjih. A Talmud, kako objašnjava rabin, proširuje značenje ove zapovesti – “svako ko je u mogućnosti da poboljša ili ispravi situaciju, a ništa ne preduzme, snosi odgovornost za prestup i posledice”.
U jevrejskim opštinama je ukazivao na to koje sve vrste nasilja postoje – šta sve podrazumeva fizičko i psihičko, ekonomsko i seksualno nasilje – faktorima rizika, kao i znacima upozorenja kada je reč o nasilnom ponašanju, da muškarac i žena jesu različiti ali da ta razlika ne podrazumeva superiornost ili inferiornost osim ukoliko neko ne želi da to tako tumači, kao i da Tora ne smatra položaj muža kao glave porodice pozicijom moći.
“Bio sam u Sarajevu na nekom skupu i komentarišući moje izlaganje, kazali su – kakav feminizam – a ja sam govorio iz vizure klasičnih jevrejskih tekstova”, kaže rabin za “Vreme”. “Recimo, judaizam je pre mnogo vekova imao stav da je silovanje u braku zabranjeno. Australijsko zakonodavstvo je, kada je o tome reč, bilo upravo inspirisano jevrejskim verskim pravom”. Dodaje da je i u Izraelu prisutan problem porodičnog nasilja, ali da su pravni i etički spisi u judaizmu nedvosmisleni po pitanju zabrane fizičkog nasilja nad ženom.
Inače, silovanje u braku je u Srbiji prvi put postalo krivično delo 2002. godine, a tek se od 2017. godine goni po službenoj dužnosti. Pre toga u postupak se ulazilo na osnovu predloga oštećene koji je potpisan u tužilaštvu.
Iako se niko od verskih predstavnika kasnije više nije posvetio toj temi i edukaciji vernika, rabin smatra da tema porodičnog nasilja ne sme nikada da silazi sa dnevnog reda. A realnost, po njegovom opisu, više je nego sumorna – mediji mahom “prodaju krv”, u rijaliti programima nasilje se podstiče, a čitav sistem vrednosti pati od manjka samokontrole.
“Gajimo kulturu nasilja – verbalnog, fizičkog, seksualnog… Sve počinje od šala, mladi dobijaju poruke da su takve šale poželjni model ponašanja, to izaziva smeh, prihvaćeniji su. I jedno vodi u drugo…Tako je đavo bacio parangal”, kaže rabin.
USAMLJENI PRIMERI
Upravo je izraz “skoro đavolski” upotrebio nedavno i papa Franja kada je govorio o nasilju nad ženama. Naime, on je nekoliko puta posvetio pažnju tom problemu. Prošle godine, 19. decembra, u emisiji “Franja i nevidljivi”, osmišljenoj kako bi se skrenula pažnja javnosti na ugrožene kategorije stanovništva, razgovarao je sa Italijankom, žrtvom porodičnog nasilja, nezaposlenom majkom četvoro dece.
“Broj žena koje su muževi zlostavljali u sopstvenim domovima je veoma, veoma velik. Za mene ima nečeg skoro đavoljeg u tome da se koristi prednost svoje (fizičke) snage”. U februaru iste godine, papa Franja je govorio o vrstama nasilja nad ženama, nazvavši psihološko, fizičko i seksualno nasilje činom kukavičluka i degradacije celokupnog čovečanstva. Pozivao je u svojim propovedima na velike hrišćanske praznike da se pomogne ženama koje su žrtve porodičnog nasilja, a koje se posebno pojačalo za vreme pandemije zbog još veće izolovanosti.
Baš u danima kada su italijanski televizijski gledaoci mogli da prate razgovor pape Franje i žrtve porodičnog nasilja, te njegovu osudu istog, u Srbiji je pokrenuta lavina pod heštegom nisamprijavila. Naime, hiljade i hiljade žena su na Tviteru pisale zašto nisu prijavile svoje nasilnike – nizala su se zastrašujuća svedočanstva o sistemu koji, manje ili više svesno, svakog dana donosi odluku da žrtvuje žene. Institucije su i dalje ćutale.
Iz Srpske pravoslavne crkve, koja svakako, shodno svom uticaju, nosi veću odgovornost za reč i tišinu u javnom prostoru u odnosu na druge verske zajednice, oglasio se tada samo episkop diseldorfski i nemački Grigorije. Između ostalog, na svom Instagramu nalogu je napisao da nasilje i okrutnost nisu nužnost i neizbežnost i zato nipošto i nikada ne smemo sklanjati pogled pred takvim činom:
“Duševnu patnju, unutrašnje lomove, poniženja i osjećaj izgubljenog dostojanstva žene koja je pretrpjela nasilje možemo samo da naslutimo, ali nam ambisi do kojih to stradanje seže ostaju nepojamni”.
Ukazao je i na važnost bezrezervne podrške žrtvi, kako kroz bezuslovno prihvatanje i razumevanje njenih bližnjih tako i podršku stručnih lica.
“Od tog oslonca najčešće zavisi krajnji ishod stradanja kroz koje žrtva prolazi. Uostalom, ni Hristos dok je prolazio kroz stradanje nije bio sam”, napisao je vladika Grigorije. Kraj teksta posvetio je pogubnosti osećaja krivice i važnosti da se toga oslobodi: “Žena na čije biće je na grub i svirep način nasrnuto, nerijetko krivicu i odgovornost za ono što joj je učinjeno pripisuje sebi, što je pogubnije od bilo čega drugog”.
ODGOVOR IZ PATRIJARŠIJE
Nemali broj kritika čuo se poslednjih dana na račun patrijarha SPC Porfirija – zašto ćuti povodom porodičnog nasilja, a koristi veoma oštre reči kada se radi o LGBT populaciji.
Po svemu sudeći, odgovor na pritisak javnosti pojavio se u “Večernjim novostima”. Reč je o intervjuu sa vikarnim episkopom Justinom, koordinatorom humanitarnih aktivnosti Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. U tom razgovoru vladika je kazao sve što je trebalo i ranije i glasnije da se čuje – da brak sa nasilnikom nije Božja volja, da je ekonomska zavisnost jedna od ključnih faktora pasivizacije žrtava, kao i da bi Crkva sa ostalim delovima društva trebalo da preuzme veću ulogu u sprečavanju nasilja.
“Pogrešna ideja o čuvanju braka kroz nasilje nad živim čovekom jeste greh po sebi. Na nama u Crkvi jeste veliki zadatak da ovu paradigmu istaknemo u prvi plan, čime ćemo menjati i druge ishode u našim posmatranjima života i hrišćanstva”, kazao je episkop Justin. Najavio je obuke za sveštenike i naglasio važnost osnivanja porodične službe kao i pronalaženja posla za žena koje su doživele teške traume, i konačno, ponovio da Crkva mora da se bori protiv nasilja. Deluje da su, u refleksiji na ova pitanja, konsultovana i stručna lica, što je dobro.
PORODIČNO STAJANJE U MESTU
SPC – iako po tome nije usamljena u svetu – za sada pokazuje, u najmanju ruku, manjak osetljivosti na savremene probleme žena.
Mahom se ne govori se o nasilju nad ženama, teškoći usklađivanja porodičnog života i posla, o lošijoj poziciji na tržištu rada, otkazima poslodavaca kada žene zatrudne ili čuvenom pitanja na intervju za posao – “Imate li decu i/ili da li ih planirate?” Takođe, nema ni reči o nižim platama žena za isti posao ili posao jednake vrednosti, većoj ugroženosti žena pojačanim u vremenima kriza, rodnoj diskriminaciji, manjoj prisutnosti žena u javnom životu i na visokim pozicijama, a ni o potrebi za njihovom većom uključenosti u život same Crkve… A sve to ima veze sa zdravom porodicom i natalitetom.
Govori se, povremeno, o tradicionalnoj porodici i tu se, valjda, pretpostavljaju kao dobre tradicionalne uloge muškarca i žene. Ako se osuđuje abortus, sva se odgovornost stavlja na ženu.
U ovom trenutku se u svim hramovima SPC čita molitva za porodicu. Koliko bi moćna i važna bila poruka da se upravo tu govori i o odbrani porodice, odnosno njenih najranjivijih članova? Zar upravo to ne bi bila borba za zdravu porodicu? Jer odatle se i grade modeli ponašanja – nasilja i trpljenja. Bila bi to i važna šetnja ulicama glavnog grada – za zaštitu žrtava.
Sociološkinja Nensi Nejson Klark je profesorka emeritus Univerziteta u Nju Bransviku (University of New Brunswick) i godinama istražuje vezu između nasilja, religije, roda i kulture u raznim delovima sveta. U svom tekstu “When Terror Strikes at Home: The Interface Between Religion and Domestic Violence” navodi između ostalog kako ne postoje dokazi da je nasilje češće ili ozbiljnije u verničkim porodicama, ali da su žene vernice ranjivije kada se nasilje događa. Naime, oni obrasci koji postoje u mejnstrim kulturi su u tom slučaju pojačani: strah, izolacija, ranjivost, obećanje pred Bogom da će se supružnikom ostati dok ih smrt ne rastavi. Stoga su one sklonije da poveruju obećanju nasilnika da će promeniti svoje ponašanje, a veoma je prisutna i krivica da će izneveriti Boga i porodicu što nisu izdržale u braku. Naravno da ogromnu ulogu igra i finansijska zavisnost, kao i strah za sopstveni život ili život dece, ali neretko i, kako je profesorka Nejson Klark naziva, religijska ideologija koja insistira na “srećnoj porodici koja gradi srećnu naciju” i insistira na ulozi žene kao domaćice i majke veoma je važna za njen osećaj sopstvene vrednosti i uverenja da je svaki razvod pogrešan.
Ipak, uloga religije može biti da podrži ali i da utiče na nasilno ponašanje pojedinca. Najvažnije u tome je pitanje prihvatanja odgovornosti. Za muškarce koji su vernici, ističe Nensi Nejson Klark, važno je da osuda nasilja dođe ne samo od strane savremene, sekularne kulture već i od verske zajednice. Ona ističe i da je u programima rehabilitacije nasilnika važno objediniti ove dimenzije.
Odlučujuću ulogu u pojedinačnim slučajevima tu imaju verski predstavnici, ali i sama zajednica. “Sveti tekstovi i verski autoriteti koji ih tumače igraju odlučujuću ulogu na koji način se nasilje interpretira”, piše Nensi Nejson Klark. “Kada se o tome govori na službama – kroz propovedi ili razne materijale koji su dostupni vernicima – žrtve se osećaju sigurno da istupe, a kada je ono odsutno iz religijskog diskursa, žrtve nastavljaju da ćute, videvši to kao svoju ličnu borbu”.
Ono što je takođe važno, kada je reč o ovoj temi, jeste, kako ističu neki drugi autori, pogrešna interpretacija ili zloupotreba religijskih tekstova kroz koju se pojačava krivica žrtava, a racionalizuje i opravdava nasilje.
Konačno, može da se postavi i pitanje koliko su, recimo, sveštenici edukovani da odgovore na takvo pitanje, koliko su pripremljeni da pruže podršku u slučajevima takve traume.
Kao dobar primer može poslužiti slučaj iz Bosne i Hercegovine. Naime, tamo više od 60 verskih predstavnika – pravoslavnih i katoličkih sveštenika, imama, veroučitelja i veroučiteljica – iz sve tri verske zajednice prošlo je kroz treninge za prevenciju nasilja nad ženama, ali i nasilja uopšte. Program zajednički vodi nekoliko tamošnjih organizacija u saradnji sa UN Women u BiH.
U izjavi za Slobodnu Evropu, imam iz Sanskog Mosta Selmir Hurić kazao je da je kroz obuku naučio kako da prepozna osobu koja trpi nasilje i mehanizme kojima joj može pomoći: “Vjerski lideri često kažu da se nađu u situacijama da žene traže pomoć, jer ih vide kao sigurnu tačku kojoj se mogu obratiti, a oni možda još nisu dovoljno osviješteni šta žene mogu uraditi u takvoj situaciji, gdje se obratiti”, kazao je. Kao jedan od razloga da se verski lideri uključe u to jeste i činjenica da se više od 90 posto građana u BiH izjašnjavaju kao vernici. Predstavnica UN Women za BiH je u istom tekstu dodala – zašto ne iskoristiti tu mogućnost za dobro?
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji“, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.
