Društvo za zaštitu autorskih prava SOKOJ ove godine proslavlja 55 godina postojanja. Za 17. decembar zakazana je Skupština koja će osim svečanog imati i radni deo na kom treba da bude izglasan novi statut sa značajnim promenama u sferi autorskih prava
Na meti kivnih vlasnika autorskih prava često se nalazi i SOKOJ, koji oni optužuju za krađu. Međutim, čelnici SOKOJ-a odlučno negiraju ovakve optužbe. Zoran Erić, kompozitor i predsednik Upravnog odbora SOKOJ-a, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je glavni problem nepoštovanje zakona: „Mi smo u istoj nevolji kao i velik deo našeg društva. Zaštita intelektualne svojine jedan je od najkomplikovanijih oblika zaštite interesa, tako da je paušalno reći da je SOKOJ izvor svih nečijih nevolja.“
ZAVRŠNI RAČUN: Sa Erićem se slaže i direktor SOKOJ-a Ivan Tasić, koji smatra da iako postoji dobra volja gotovo svih relevantnih faktora, sadašnje stanje u ovoj oblasti nije zadovoljavajuće iz više razloga: „Opšte stanje je takvo da se autorska prava ne poštuju. Zakon o autorskim i srodnim pravima, koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, sjajan je, ali konkretan život pokazuje da ga korisnici, u koje spadaju emiteri, ugostiteljski objekti i brojni drugi, ne poštuju.“ Tasić dodaje da velik broj korisnika ima dozvole za korišćenje muzičkih dela, ali da se visina nadoknade određuje u procentima u odnosu na prihod koji korisnik ostvaruje: „Tako dolazimo u situaciju da nam neka radio-stanica u poslednjih deset godina dostavlja svoj završni račun, po kom je njihov prihod nikakav, tako da nam za korišćenje muzike plaća minimalnu sumu.“ Koliko je situacija loša najbolje govore brojevi: u 2004. godini, na ime emitovanja muzičkih dela, SOKOJ je vlasnicima raspodelio oko 650.000 evra, dok je na dvostruko manjem, hrvatskom muzičkom tržištu ta suma bila gotovo osam puta veća, oko pet miliona evra. Prema rečima kompozitora Radeta Radivojevića, člana UO SOKOJ-a, najčešći način naplate sredstava od korisnika jesu – tužbe. Međutim, Tasić naglašava da stvari polako kreću nabolje, jer Zakon o autorskim i srodnim pravima obavezuje poreske službe da SOKOJ-u dostave dokumentaciju o poslovanju preduzeća-korisnika.
Iako je reč o vrlo komplikovanoj oblasti, jasno je bar to da u društvu postoji dobra volja da se situacija sredi. Značaj novog SOKOJ-evog statuta i jeste u tome što bi trebalo da bude prvi korak na tom putu. Govoreći o potrebi da i sam SOKOJ bude reformisan, kompozitor i producent Mirko Vukomanović kaže da su poslednjih pet godina u oblasti zaštite autorskih prava postojale samo dobre namere, ali da ništa nije finalizovano: „Mi smo pokrenuli inicijativu, za koju smatram da mora da dolazi iz SOKOJ-a, kao jedinog zdravog jezgra, da bismo se kao esnaf izborili za autorska prava i svoje mesto u društvu. Svesni smo da ne možemo da živimo kao naše kolege u svetu, ali neki red mora da postoji.“ Vukomanović dodaje da je siguran da novac koji bi trebalo da pripadne vlasnicima autorskih prava postoji u društvu, ali da i sam SOKOJ mora da se modernizuje i stane na noge da bi ga prikupio i raspodelio, što i jeste cilj novog statuta.
MATERIJA I DUH: Kakve će promene, ako bude izglasan, doneti ovaj statut? Po mišljenju Ivana Tasića, cilj je da primarni zadatak SOKOJ-a više ne bude zaštita kulturnih vrednosti, već da njegov rad bude odraz tržišnih kretanja: „Mi vučemo teret onog primarnog zadatka brige o kulturnim vrednostima i unapređenja stvaralaštva, zbog koga je SOKOJ i osnovan. Pošto je to koren organizacije, ona je stekla određene navike. Zato je teško, jer smo se u formalno-pravnom smislu prilagodili novom vremenu, ali je još ostao stari duh mišljenja. Čini mi se da će se, ako ne promenimo takve odnose u našem kulturnom sistemu, sam sistem srušiti.“ Ostaci starog načina mišljenja, po Tasiću, najbolje se vide u važećem Pravilniku o raspodeli sredstava, po kom vlasnici autorskih prava za dela ozbiljne muzike dobijaju veća sredstva od onih koji se bave popularnom muzikom, bez obzira na to što se ovi drugi neuporedivo više „vrte“ na radio i TV stanicama. I Mirko Vukomanović se slaže sa tim da SOKOJ ne treba da se bavi kulturnim vrednostima: „Na neki način, mi ćemo sigurno štititi kulturu, ali to ne treba da bude primaran zadatak. Ne znači da je nešto po definiciji kulturno vrednije samo zato što je delo seriozne muzike. Mogu da navedem pedesetak autora koji su „seriosci“, a ne znače ništa za našu kulturu. U suštini, SOKOJ ne sme da se bavi kulturom direktno, već preko naplate sredstava od korisnika.“ Po Vukomanovićevom mišljenju, u predlogu statuta koji će biti stavljen pred skupštinu najvažnije je to što se nigde ne pominje reč „žanr“.
Kao najvažniju promenu u odnosu na važeći statut, Ivan Tasić izdvaja to što bi izglasavanjem novog trebalo da bude omogućeno širem krugu vlasnika autorskih prava da učestvuju u radu SOKOJ-a: „Cilj nam je da se u naš rad uključe i druga udruženja nosilaca prava. Narodnjaci već imaju svoje udruženje, a mi hoćemo da podstaknemo i druge da se institucionalizuju i da imaju svoje predstavnike u našoj skupštini.“ Skupštinu SOKOJ-a trenutno čine članovi Udruženja kompozitora Srbije, Udruženja kompozitora Crne Gore, Udruženja kompozitora Vojvodine i Udruženja kompozitora Kosova i Metohije, koja su, inače, osnivači ove organizacije. Prema Tasićevim rečima, i važeći statut iz 1997. godine omogućava onima koji nisu članovi ovih udruženja da uđu u Skupštinu SOKOJ-a: „Ali, oni čine veoma mali procenat od ukupnog broja članova Skupštine, a mi bismo želeli da se u što većem broju i što neposrednije uključe u naš rad.“
Osvrćući se na isti problem, Zoran Erić kaže da će novi statut omogućiti veću participaciju onih koji se bave popularnom muzikom: „Tako će SOKOJ predstavljati mnogo realniju sliku stanja, jer od 7500 domaćih autora koje štitimo, ogromnu manjinu čine oni koji se bave ozbiljnom muzikom.“
Biće oformljena i radna grupa koja će napraviti predlog novog pravilnika o poentiranju na osnovu kog se raspodeljuju naplaćena sredstva, jer je važeći donet pre pedeset godina. Još uvek nije poznato kako će se obavljati poentiranje, ali predlozi postoje. Na tu temu, Mirko Vukomanović kaže da bi nov način poentiranja mogao da doprinese zaštiti kulturnih vrednosti, bez obaziranja na muzički žanr: „Poentiranje bi se moglo urediti tako da SOKOJ ne mora da definiše šta je kvalitetno, već bi poentaža išla prema tome gde je delo emitovano i u kom terminu. Na primer, najveći broj poena imalo bi delo koje emituje nacionalna televizija u udarnom terminu, jer oni sigurno u to vreme neće pustiti neki šund. To će, ujedno, motivisati i autore da ne prave šund, jer svima odgovara da se pojave u prajm-tajmu.“
HARDVER I SOFTVER: Svi sagovornici „Vremena“ saglasni su u tome da je oblast autorskih prava zakonski dobro regulisana i zadovoljni su učinkom države na ovom polju. Zašto, onda, stvari ne funkcionišu? Kao što to najčešće biva u našem društvu, uzrok nevolja nije ničija zla namera, već prosto – nesnalaženje. Po Ivanu Tasiću, konfuzija nastaje zato što je Zakon o autorskim i srodnim pravima donet na nivou državne zajednice SCG, a njegova primena prepuštena republikama članicama: „Ali, Republika nema odgovarajuće institucije, ni regulativu. Doduše, moram da naglasim da i oni sada polako počinju da preduzimaju ozbiljne korake, jer sam nedavno dobio iz republičkog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom prednacrt zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine.“ Što se tiče problema naplate od korisnika, Mirko Vukomanović i za to ima interesantan predlog: „Moguće je svim korisnicima podeliti odgovarajući hardver i softver, tako da bi onog trenutka kada se neka kompozicija emituje, informacija o tome išla direktno u SOKOJ-evu bazu podataka.“ Podržavajući ovu ideju, Rade Radivojević smatra da je za to neophodna pomoć države: „Ako država može da napravi napor i uvede fiskalne kase, zašto ne bi uložila sličan napor kako bi naterala emitere da kompjuterski šalju podatke u neku bazu?“
Iako je situacija u oblasti zaštite autorskih prava haotična, čini se da rešenje postoji. Koliko je ono izvodljivo u ovdašnjim uslovima, tek treba da vidimo. Za sada je izvesno jedino to da je nezadovoljstvo među vlasnicima prava veliko, pa je nedavno kulminiralo tučom, sa sve kundacima u glavu (vidi okvir), što samo pokazuje da je u ovoj sferi neophodno hitno nešto uraditi.
Zaštita autorskih prava medijima nikad nije bila toliko interesantna da bi zaslužila mesto na naslovnim stranama. Da tako više ne bude, potrudili su se pevač Vlado Georgiev i menadžer Saša Dragić, čija je tuča u hotelu Interkontinental problemu autorskih prava dala izvesnu dozu senzacionalizma. Sve je počelo u Sava centru na savetovanju o zaštiti autorskih prava u organizaciji Radijskog festivala 2005. Dok je govorio Ivan Tasić, direktor SOKOJ-a, Georgiev je glasno tražio da se mikrofon pojača, kao bi ga svi dobro čuli. Na to je reagovao Zoran Anđelković Baki, vlasnik Radija S koji organizuje Radijski festival, dobacivši Georgievu da bude miran ili da napusti skup. Georgiev je izabrao drugu ponuđenu mogućnost i otišao u Interkontinental gde je trebalo da ima tonsku probu. Dok je sedeo u Piano baru u ovom hotelu, telefonom ga je pozvao menadžer Saša Dragić i rekao da će doći da se objasne. Kada je Dragić stigao, započela je rasprava, zbog koje je intervenisao konobar, zamolivši obojicu da pričaju tiše. Po svedočenju Vlade Georgieva, on i Dragić krenuli su napolje. Dok su išli ka izlazu, Dragić ga je udario glavom, na šta mu je on uzvratio. Zatim su se u tuču uključila i tri momka za koje Georgiev tvrdi da su Dragićevo obezbeđenje. Jednom od njih ispao je pištolj, dohvatio ga je i počeo da udara Georgieva po glavi. Epilog tuče: šesnaest kopči za Georgieva i pritvor od 48 sati za Dragića. Dan posle tuče, Georgiev i njegov advokat Miloš Janković organizovali su konferenciju za novinare na kojoj je žestoko napadnut i SOKOJ zbog toga što je, prema podacima ove organizacije, pesma Vlade Georgieva „Živim da te nađem“ u protekloj godini emitovana samo 38 minuta. „Smatram da s pravom pitam ko krade moje pare“, rekao je Georgiev. Povodom ovih optužbi oglasio se SOKOJ, saopštenjem u kome se kaže da ova organizacija posluje u skladu sa zakonom, ali da su autori s pravom nezadovoljni jer se njihova prava u našoj zemlji ne poštuju.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
