I migranti su ljudi

U julu 2020. godine, negde u Srbiji, sedam mladića iz Maroka, Egipta i Alžira ukrcali su se u transportni kontejner sa veštačkim đubrivom u kome je trebalo, verovali su, da dođu do neke od zemalja Evropske unije. Tri meseca kasnije, u luci u Asunsionu, glavnom gradu Paragvaja, u tom istom kontejneru pronađena su njihova beživotna tela u fazi raspadanja. Da pored njihovih tela nisu bile flašice vode kupljene u Srbiji, kao i identifikacione kartice iz Prihvatnog centra u Adaševcima, nikada se ne bi saznalo da je reč o ljudima koji su, poput stotina hiljada drugih, pokušali da se domognu novog života u razvijenim zemljama Evrope.

GRADIRANJE TRAGEDIJA

U jeku najvećeg izbegličkog talasa koji je zapljusnuo Evropu 2015. godine, na auto-putu E-75 u Srbiji, u blizini Leskovca, kombi koji je prevozio 54 izbeglice i migranta sleteo je s puta. Četvoro ljudi je doživelo teške povrede koje su za krajnju posledicu imale paraplegiju ili kvadriplegiju. Jedan od njih je preminuo nakon nekoliko dana.

Iste godine, na auto-putu u Austriji, u blizini Pandorfa, pronađen je napušteni kamion sa 50 beživotnih tela. Uzrok smrti – nedostatak kiseonika i gušenje. Ista sudbina zadesila je 39 Vijetnamaca koji su se ugušili u prikolici kamiona u Eseksu, u Velikoj Britaniji, 2019. godine. Na unutrašnjem zidu prikolice, policija je pronašla oproštajnu poruku 26-godišnje devojke Fam Tra Mej, koja je svojoj majci htela još jednom da poruči da je voli.

U septembru 2015. godine, beživotno telo Ajlana Kurdija, trogodišnjeg dečaka kurdskog porekla iz Sirije, more je izbacilo na plažu u Bodrumu, u Turskoj.

Telo šestogodišnjeg dečaka i 25 živih migranata bez dokumenata našla je 9. novembra ove godine obalska straža na grčkom ostrvu Samosu. Uhapšen je 23-godišnji Avganistanac pod optužbom za krijumčarenje migranata, a uhapšen je i otac preminulog dečaka, 25-godišnji Avganistanac, koji je optužen za krivično delo ugrožavanje života deteta.

Od 2014. do oktobra 2020. godine, u Mediteranu, između Severne Afrike i Italije i Španije, utopilo se više od 18.000 ljudi. Prema nekim procenama, taj broj je daleko veći.

Hose Matada i Karlito Vale, dva mlada čoveka iz afričke države Mozambik, verovatno se nikada nisu upoznali, iako su poreklom iz iste zemlje. Osim državljanstva, zajedničko im je bilo i da su odrasli u nemaštini i siromaštvu. Zajedničko im je i to da su, u potrazi za boljim životom, pokušali da svoju sreću pronađu u Južnoj Africi, gde su radili slabo plaćene poslove i živeli ispod nivoa ljudskog dostojanstva. Ono što im je takođe bilo zajedničko jeste i da su svoje živote okončali u Londonu.

Način na koji su ova dva mladića nastradala i rizik kome su se izložili možda su najbolje objašnjenje očaja i bede u kojima su živeli i koji su hteli po svaku cenu, hrabro ali i nepromišljeno, da prevaziđu. Telo Hosea Matade pronađeno je u septembru 2012. godine u londonskom naselju Ist Šin (East Sheen – Istočni sjaj), koje se nalazi nedaleko od Ričmonda, elitnog dela Londona. Telo Karlita Valea pronađeno je u januaru 2016. godine u zabačenom delu aerodroma Hitrou, i to šest meseci nakon nastupanja smrti. Istrage su utvrdile da su Hose i Karlito život izgubili na isti način, nakon što su, sakriveni u prtljažnom delu gde se nalaze točkovi, ispali iz aviona prilikom sletanja.

Svaka od ovih priča nikoga normalnog ne može da ostavi ravnodušnim. Međutim, samo neke od njih odjeknu jako, poput tragedije kod austrijskog Pandorfa, a naročito utapanje dečaka Ajlana Kurdija, kada su sve medije preplavili izlivi saosećanja uz dramatična pitanja: „Kako je ovo moguće?“ ili „Dokle smo stigli?“ Ta empatija se iz medija, bar za kratko vreme, tada prelila i na većinu ljudi u Evropi i političare u pojedinim evropskim zemljama.

Ostale tragedije su u medijima, a i u javnosti, bile propraćene drugačije. Neke su u javnosti potrajale malo duže, kao tragedija u Eseksu. Neke kraće, poput slučaja mladića iz Severne Afrike čija tela su pronađena u Paragvaju. Ogromna većina sličnih kao rutinske vesti od nekoliko redova, kao ona o utapanju dečaka na Samosu. Empatija iz 2015. se skoro izgubila, i prema izbeglicama, a naročito prema „ekonomskim migrantima“.

„VARVARI DOLAZE“

Vreme koje protekne od jedne do druge tragedije, naročito posle zatvaranja Zapadnobalkanske rute u martu 2016. godine, uglavnom je ispunjeno drugačijim naslovima. U tim naslovima, ljudi postaju tzv. „ekonomski“ ili „ilegalni“ migranti. U desno orijentisanim medijima predstavljaju se kao opasnost koja preti da Evropi, ili Srbiji, donese „strašne“ promene. Migranti dolaze da nasele Srbiju (Evropu), isteraju domicilno stanovništvo, promene etničku i versku strukturu, siluju naše žene i napadaju našu decu. Oni spavaju po našim parkovima, ostavljaju smeće za sobom, dižu nam nivo kriminaliteta i jednostavno teraju napaćeni narod da se samoorganizuje u „narodne patrole“, ili da društva za zaštitu životinja promene svoju namenu i počnu da defiluju gradovima u potrazi za krvoločnim islamskim teroristima.

Više od 300.000 građana Srbije svakodnevno svoje strahove deli na grupi „Stop naseljavanju migranata“, dok „Dosta je bilo“ obaveštava javnost da je tim migrantima izdato gotovo 40.000 potvrda za azil od 2016. do 2020. godine. Zbog tih potvrda Herbert Kikl, bivši austrijski ministar unutrašnjih poslova, isporučiće nam nazad stotine hiljada ljudi, sa ciljem da zaposednu naša sela, ožene se našim ženama i zaoru naše njive.

Kada prosečan građanin Srbije pročita sve ove naslove ili čuje takve izjave, pogleda sve junačke podvige narodnih patrola i Levijatana u nekadašnjem „Picinom parku“ kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu gde su nekada ordinirale prostitutke (među izbeglicama i migrantima, od kada su počeli da u većem broju prolaze kroz Beograd, poznatom kao „Avgan park“), mogao bi zaista da počne da veruje da zbog tih migranata „Srbija nestaje pred njihovim očima“.

JEZIK ČINJENICA

Zato je važno istaći sledeće: naseljavanje ljudi koji ne žele da se negde nasele je besmislica. Izbeglice i migranti u Srbiji neće da ostanu iz istih razloga iz kojih više od 50.000 naših sugrađana, različitih profila, legalno ili ilegalno, ode svake godine negde u Evropu, Ameriku ili Kanadu. Osim toga, u svetu nije zabeležen slučaj da je iz jedne zemlje u drugu vraćeno stotine hiljada ljudi, te su diletantske interpretacije o riziku od vraćanja više od 600.000 stranaca koji su dobili tzv. potvrdu za azil takođe besmislene.

Naime, od tih 600.000 ljudi polovina je iz Sirije, a druga polovina iz Avganistana, Iraka, Eritreje, Somalije, Palestine. Dakle, iz zemalja koje generišu veliki broj izbeglica. Ogroman procenat tih ljudi je dobio negde u EU azil (Sirija gotovo 100 odsto, Eritreja preko 90 odsto, Irak 70 odsto, Avganistan i ostale zemlje preko 65 odsto).

Pored toga, od gotovo 650.000 ljudi ukupno registrovanih u ovoj zemlji, više od 600.000 je u Srbiji registrovano zaključno sa 2016. godinom. Ako u obzir uzmemo da postupak azila u zemljama članicama EU traje do godinu dana (neka bude i dve), to znači da su oni kojima je odbijen zahtev za azil (a registrovani su u Srbiji u periodu 2008–2016. godine) svoje konačne negativne odluke dobili najkasnije do 2018. godine.

Član 10 Sporazuma o readmisiji sa EU predviđa da se zahtev za readmisiju mora podneti Srbiji u roku od godinu dana od datuma prestanka zakonskog osnova za boravak. Dakle, čak i da su zahtevi za azil svih 600.000 ljudi odbijeni u EU, a nisu, od 2018. godine ne postoji pravni osnov da se oni vrate nazad.

Što se tiče kriminala, stopa kriminaliteta u Srbiji je gotovo konstantna od 2012. do 2019. godine, što svako može da vidi na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Doduše, tu stopu bi mogli da dignu Levijatan i „narodne patrole“ šetajući u grupama od po 10, 20 ili 50 junaka ranije pomenutim parkom, ukoliko bi se neko setio da ono što rade okvalifikuje kao krivično delo.

KRATKO PAMĆENJE

Prema tome, naslovi u medijima sa pomenutim spinovanim podacima, ili isti takvi javni govori i nastupi, bude kod velikog broja naših građana strah, ali i mržnju. Mržnja je zaslepljujuća i generiše bes i nasilje, dok se za strah kaže da su u njemu velike oči. Ovakvim načinom predstavljanja ljudi, bilo da su izbeglice ili ekonomski migranti, oduzimaju im se svojstva ljudi i pretvaraju ih u horde, kojih se slabo informisani građani sve više plaše.

Ali, da ne ostanemo samo na Srbiji. I Evropska unija je 2016. godine napravila sporazum sa Turskom koji je izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana trebalo da zadrži u velikim šatorskim kampovima, bez mogućnosti da deca idu u školu a odrasli nađu zaposlenje. Ista ta EU žmuri na jedno oko na brutalno ponašanje graničnih policija pojedinih zemalja prema izbeglicama, ili je nemoćna da adekvatno reaguje na „suvereniste“ poput Salvinija i Orbana, koji ne daju migrantima da se iskrcaju na „njihovu“ obalu ili uđu u njihovu zemlju, ili ih pak izgladnjuju kako bi se sami vratili u Srbiju ili državu kroz koju su prethodno prošli. Da se na granicama EU poštuju zakoni, ne bi se onih sedam momaka ugušilo u kontejneru, ne bi se hiljade ljudi udavilo u Mediteranu, ne bi ginuli na prugama i putevima balkanske rute, a sve sa ciljem da bi izbegli batine hrvatske granične policije, izgladnjavanje u mađarskim graničnim zatvorima ili zlostavljanje od strane bugarskih „narodnih“ patrola.

Strašno je koliko je pamćenje kratko, i kako se brzo zaboravilo da su sa ovih prostora ljudi u milionima bežali od ratova, ali i od gladi – trbuhom za kruhom. To su bili naši bliski preci. Strašno je koliko se sve više gubi svest da ti „ekonomski migranti“ beže iz Afrike, Azije i Latinske Amerike, gde svake godine više od devet miliona ljudi umre od gladi, o ratovima da ne govorimo. Strašno je kako se zaboravlja da su naši rođaci i prijatelji, u daleko boljem ekonomskom položaju od onog u kome su bili Hose i Karlito, odlučili da, legalno ili ilegalno, odu i da još odlaze u tu istu Evropu, Ameriku i Kanadu. Strašno je da je sve više onih koji ljude koji spavaju po ulicama Beograda i pograničnim šumama više ne posmatraju kao nečiju decu, braću ili prijatelje, koji nedostaju nekome u Pakistanu, Mozambiku ili Maroku, kao što nama nedostaju naši najbliži koji su u belom svetu. Strašno je da se sve više zaboravlja ono najelementarnije, a to je da su sve te izbeglice, ili ekonomski migranti, ništa drugo nego – ljudi.