I košava je prodata – ostaju samo posledice

I ova jesen odlikuje se brojnim novinskim člancima, TV reportažama, čak skupovima protesta zbog zagađenja vazduha u Beogradu. I zaista, vazduh je u prestonici preko svake mere zagađen finim česticama prašine, kao i povećanim koncentracijama CO₂, CO, SO₂, NO_x – onim gasovima koje registruju instrumenti na mernim stanicama. A šta sa onim komponentama koje ne bivaju registrovane, a koje su, kadšto, kudikamo opasnije od same čestične zagađenosti?! To je otišlo dotle da je Beograd, rušeći ove jeseni sve rekorde, stao rame uz rame po zagađenju, sa gradovima Indije, Pakistana, Kine i drugih mnogoljudnijih zemalja nego što je Srbija. Nekim danima je, prema izmerenoj zagađenosti, zauzimao čak neslavno prvo mesto u svetu!

NIKO KAO BEOGRAD

Da se razumemo, Beograd je već decenijama grad ozbiljno opterećen različitim oblicima zagađenja: bukom, toplotom, gasovima, prašinom, čvrstim otpadom, otpadnim vodama. Zadržimo se ovde samo na vazduhu i njegovom zagađenju. Tome doprinosi konstantni prirast stanovništva, uzrokujući odgovarajući porast gustine saobraćaja, što putničkog, što teretnog. Sa rastom broja stanovnika povećavala se i potreba za električnom energijom – konsekventno i za brojem velikih i malih ložišta u sezoni grejanja. Intenzivna gradnja uzrokuje dodatno lokalno čestično zagađenje vazduha. Raste i broj, što velikih što manjih, komunalnih deponija po obodu grada i prigradskim naseljima, koje proizvode neznane količine metana i, spontano se paleći, doprinose dodatnom zagađenju, ionako već zagađenjem opterećenog vazduha.

Beograd je, do pre nekoliko godina, nekako izlazio nakraj sa ovim zagađenjem zahvaljujući postojanju prirodne cirkulacije vazduha – košave, koju su lokalni rukovodioci, iz milja, nazivali svojim najboljim komunalcem. Bilo je i većih zelenih površina, i u gradu (parkovi, drvoredi) i po periferiji (šume), koje su doprinosile očuvanju kakvog-takvog kvaliteta vazduha, o čemu bi više mogli da kažu stručnjaci iz oblasti šumarstva i hortikulture, a koje su se (površine) polako smanjivale pod navalom grada i njegovih potreba za rastom. Nije, doduše, bilo ni toliko mernih stanica, koje bi periodično, ili kontinuirano, registrovale podatke o kvalitetu vazduha, pa kada ne postoje relevantne informacije o zagađenosti nekako je, valjda, bilo ljudima i lakše.

TRKA ZA “ZELENOM ENERGIJOM”

Paralelno sa rastom i razvojem grada, razvijala se i kod nas svest o potrebi za proizvodnjom “zelene energije” – energije iz obnovljivih izvora (vetar, biomasa, sunčeva energija, vodeni tokovi), koja bi trebalo da smanji postojeći udeo energije iz fosilnih goriva, uzročniku globalnog zagrevanja atmosfere. Tehnološki razvijene zemlje i zemlje u razvoju osvajaju nove tehnologije za ovu namenu i uvode ih u industrijsku proizvodnju, pa su već izgradile i izgrađuju plantaže solarnih ćelija, vetroparkove, te velika i mala postrojenja za sagorevanje biomase, proizvodeći “zelenu energiju”, dajući time svoj doprinos smanjenju gasova “staklene bašte”.

Ne želeći da zaostaje za ovim svetskim trendom i Srbija se ubrzano uključuje, želeći da smanji zaostajanje za Evropom, pre svega. Tako je, tokom druge dekade 21. veka, određen potencijal obnovljivih izvora energije (sunca, vetra i biomase iz poljoprivrede i drvne industrije), i definisane lokacije sa najvećim energetskim potencijalom. Stvoren je zakonski okvir za gradnju energetskih postrojenja, donošenjem odgovarajuće legislative; definisane su i pogodnosti za proizvodnju i isporuku “zelene energije” u vidu feed–in tarifa.

Kao odgovor na ove početne korake u Srbiji, pojavili su se veliki i mali investitori – domaći i strani. Veliki investitori prednost su dali dobijanju energije iz vetra i pored ćudljivosti i nestalnosti ovakvog “energenta”, nad sunčevom, odnosno energijom biomase, premda se ispostavilo, da električna energija iz vetra i nije baš tako “zelena” i benigna prema prirodi i očuvanju životne sredine [https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija–57468664, jun 2021]. Mali investitori pokazali su interes za korišćenje biomase i gradnju mini-hidroelektrana. Ovo drugo je naišlo na žestoko protivljenje naroda, čak i do sukoba lokalnog življa sa investitorima na Staroj planini.

Kao odziv na ovako iskazan interes velikih investitora, počela je rasprodaja vetra, kao najznačajnijeg našeg prirodnog resursa za proizvodnju električne energije. Davane su koncesije, rađeni su projekti, pa je tako, u periodu 2016. do 2021. izgrađeno čak osam vetroelektrana u Južnom Banatu, kao oblasti sa najvećim potencijalom energije vetra, ali i sa najboljim lokacijskim i drugim pogodnostima za investitore – ravnica, mreža pristupnih puteva, dostupnost priključenja na elektrodistributivnu mrežu itd. Neke vetroelektrane su bile malog kapaciteta, takoreći pilot-postrojenja, kao La Picolina sa dva vetrogeneratora, Kula sa tri ili Malibunar sa četiri, da bi se potom izgradili i pustili u rad i veći, čak veliki vetroparkovi – Košava, Alibunar, Kovačica, Čibuk, Plandište – ukupne snage oko 500 MW.

PROIZVODNJA “ZELENE ENERGIJE” IZ VETRA I KVALITET VAZDUHA U BEOGRADU

Postoji uska povezanost između Beograda, velikog proizvođača prašine, ispusnih gasova vozila, dima iz toplana i energana, i košave – vetra koji je godinama uticao na kvalitet vazduha u njemu. Izgradnjom vetroparkova, lociranim na pravcu severoistok–istok od Beograda, grad je “zaogrnut” sa te strane sa više od 140 vetrogeneratora, na stubovima visine >100m i radijusa elisa >50 m, koje rotirajući kinetičku energiju vetra pretvaraju u električnu, čime se bitno smanjuje brzina vetra na svom putu ka Beogradu, pa time i efikasnost odnošenja smoga iz ovog grada. Nije teško pokazati da jedan vetrogenerator, prosečne snage veće od 3 MW, koji radi pri brzini vetra od 10 m/s, sa stepenom iskorišćenja energije vetra od max 59 odsto, redukuje tu brzinu na oko 6 m/s iza generatora. Pri brzinama vetra manjim od 4-5 m/s, kinetička energija vetra nije dovoljna za pokretanje vetrogeneratora, pa oni tada i ne proizvode električnu energiju, ali svejedno doprinose smanjenju brzine vetra zbog otpora slobodnom toku vazduhu, koji ti nizovi vetrogeneratora predstavljaju. Otuda i izraženija zagađenost vazduha u Beogradu koincidira sa puštanjem ovih vetroelektrana u rad.

U budućnosti će zagađenje vazduha u Beogradu biti čak i gore, s obzirom na njegov dalji razvoj i dinamiku zagađivanja vazduha, ali i na činjenicu da se planira skora izgradnja još sedam vetroparkova u okolini Pančeva sa 142 vetrogeneratora, većih dimenzija od onih već izgrađenih, i oko 2,7 puta veće ukupno instalisane snage (1345 MW). Planira se da ovi vetroparkovi budu izgrađeni istočno i severoistočno od Pančeva.

Postojećih osam vetroparkova, sa planiranih sedam oko Pančeva, razmešteni su tako da pokrivaju ceo kvadrant sever-istok, praveći solidnu “zavetrinu” Beogradu, što će imati za posledicu dodatno smanjenje intenziteta strujanja vetrova na tom pravcu. U svakom slučaju, treba očekivati da, sa svakim puštanjem u rad novoizgrađenog vetroparka, kvalitet vazduha u Beogradu u narednim godinama bude gori nego što je bio ove i proteklih jeseni.

ČIJI JE PROFIT

Jasan je motiv investitora u vetroelektrane. Oni su tu da ostvare profit od proizvedene i isporučene energije, oni ne vode računa o posledicama izgrađenih objekata na okolinu, na dodeljenoj im lokaciji. Oni koji je trebalo o tome da vode računa ili nisu znali kako će toliki vetrogeneratori da se odraze na postojeće strujanje vetrova, ili su možda znali, ali ih se nije ticalo, iz samo njima znanih razloga.

Uglavnom, kada se čitaju ili slušaju izjave lokalnih rukovodioca povodom puštanja elektrana u rad, ispada da će opštine, kojima katastarski pripadaju ti vetroparkovi, doživeti ekonomski procvat sa medom i mlekom koje će poteći u tim opštinama. Oni (rukovodioci) nemaju širu sliku o nekakvim negativnim posledicama. Doduše, u takvim prilikama se o takvim stvarima i ne govori. A posledica će biti, ne samo po Beograd, već i po Srbiju. Ne samo kroz razdrobljene parcele oranica, koje će biti smanjene i teže za obrađivanje, već i iz drugih razloga.

Med i mleko će oteći vlasnicima vetroparkova – pa zbog toga su ih valjda i gradili. Zbog toga je dobijanje energije iz vetra tako popularno za investitore. Država im garantuje da će otkupiti proizvedenu struju, garantuje im povlašćeni položaj proizvođača električne energije, čime im je obezbeđen profit. Matrica investiranja je proverena i poznata: uloži se deo sopstvenih sredstava, a preostali deo čine podsticajni bančini krediti za dobijanje energije iz obnovljivih izvora. Poslovni rizik je tako minimiziran. Meštani lokalnih zajednica, na čijoj teritoriji su vetroelektrane, neće osetiti nikakav boljitak, niti neku ekonomsku korist, sem malog broja onih koji su prodali parcele za gradnju vetrogeneratora. Ono što će osetiti, kao i svi žitelji Srbije, biće računi za struju uvećani za cenu “zelene” energije. A ona je rasla iz godine u godinu, dostižući prosečnu vrednost po domaćinstvu od 368 dinara mesečno.

Niko da svrati pažnju javnosti na to da je radni vek vetroelektrane oko 20 godina. Šta posle toga? Elise vetroelektrana su napravljene od kompozitnih materijala koji se ne mogu reciklirati, već se moraju, kao opasan otpad, odlagati na deponiju. Odlaganje je već zabranjeno u Finskoj, Holandiji, Nemačkoj i Austriji, a očekuje se da to učine i ostale države Evropske unije. Država Srbija bi morala da nekim zakonskim aktom reši način odlaganja elisa vetrogeneratora i na troškove koji iz toga proističu. Da li na to obavezati investitore, ili će se i to natovariti na leđa budućih generacija? A šta sa stubovima na kojima su elise i generator montirani? A šta sa ogromnim betonskim kockama, koje su bile temelj za stubove? Ili će i to ostati u amanet budućnosti?

I kad se sagleda sve ovo, možda bi bilo najbolje i za Beograd i za Pančevo i za državu da se nekako odreknu blagodeti izgradnje novih vetroparkova u Banatu, koji još nisu početi, ili su još u početnoj fazi izgradnje, a koji će se svakako negativno odraziti na kvalitet vazduha. Ili da ih relociraju na neka manje atraktivna mesta, daleko od Beograda. A u Južnom Banatu neka se proizvode žito, kukuruz i druge ratarske kulture; neka se razvijaju stočarstvo i živinarstvo koji će doprineti proizvodnji mesa, mleka i jaja, te stajskog đubriva i biomase, koja bi poslužila za proizvodnju energije – toplotne ili kogenerativne. I to može doneti prosperitet opštinama Južnog Banata, nekad i veći nego što bi dobile od poreza koji bi platili vlasnici vetroparkova. Ali ovo je već stvar države, ova dva grada i njihovog strateškog opredeljenja.