Hronika najavljenog bojkota

Specijalno za „Vreme“ iz Brisela

Skupovi kojima prisustvuje veći broj šefova država i vlada dele se na dve kategorije: oni na kojima se nešto važno odlučuje i oni koji su tu da se važni ljudi okupe, neformalno popričaju i održe prigodne govore. Jednodnevni samit pod teško prevodivim nazivom „Beating The Balkan Blues“ koji je prošlog četvrtka održan u Briselu, spada u ovu drugu vrstu: ideja je bila da se lideri balkanskih državica okupe i pokažu da stvari nisu tako crne kao što izgledaju, a da zauzvrat dobiju poneku lepu reč od briselskih evrokrata. Ono što niko nije očekivao jeste to da će se prigodan događaj izroditi u diplomatski skandal koji je iz temelja potresao Vladu Srbije.

Prvi deo samita, koji se u organizaciji nevladine organizacije „Prijatelji Evrope“ održao u prepunoj svečanoj sali biblioteke „Solvej“, jedne od najlepših briselskih građevina, odvijao se sasvim po protokolu: na podijumu su sedeli premijer Srbije Mirko Cvetković, premijer Crne Gore Milo Đukanović, bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, zamenici ministara spoljnih poslova Makedonije i Slovenije, te evropski komesar za proširenje Štefan File; voditelj je bio Tim Džuda, dugogodišnji dopisnik londonskog „Ekonomista“ za Balkan i tvorac kovanice o „Jugosferi“. Govori učesnika, koji su svi odreda isticali svoju odanost evrointegracijama, bili su politički korektni i praznjikavi. A onda je Tim Džuda pitao premijera Cvetkovića zašto je Srbija jedina evropska zemlja (osim Rusije) koja je najavila bojkot ceremonije dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou, zakazanoj za sledeći dan u Oslu.

Pitanje nije bilo kontroverzno: stav Srbije, odnosno Ministarstva inostranih poslova, o tom pitanju bio je objavljen dva dana ranije, uz obrazloženje ministra Vuka Jeremića da su ljudska prava važna, ali da je očuvanje strateškog partnerstva sa Kinom važnije. Od Cvetkovića se očekivalo da manje-više ponovi ove reči, ali on se, iz nekog razloga, zapetljao kao pile u kučine. Najpre je rekao da je Srbija bojkotovala i prošlogodišnju dodelu Nobela za mir, pa niko zbog toga nije pravio problem (u stvari je verovatno mislio na dodelu nagrade pretprošle godine, kada ju je dobio Marti Ahtishari; prošlogodišnjeg laureata Baraka Obamu Srbija nije bojkotovala). Zatim je izgovorio sad već čuvenu rečenicu da je bojkot ceremonije „taktički potez u cilju bržih evrointegracija“, što je u sali izazvalo žamor jer su se u publici međusobno raspitivali da li su ga pogrešno čuli. Kada je Džuda pitao da li odluka o bojkotu ima neke veze sa Kosovom, premijer je poentirao rekavši odlučno „ne“. Spasla ga je pauza za kafu, proglašena odmah potom.

STUB NA TRI POLOVINE: Da je na tome ostalo, čitava epizoda ne bi odmakla dalje od diplomatskog gafa – takve stvari se dešavaju – ali ova priča je nastavila da raste. To se videlo već nekoliko sati kasnije, na zajedničkoj konferenciji za štampu Cvetkovića i Filea u Evropskoj komisiji. Odmah nakon kratkih prigodnih izjava o evropskoj perspektivi Srbije, File je zamoljen da prokomentariše srpski bojkot Nobela. Usledio je, prema briselskim kriterijumima, prilično oštar Fileov odgovor u kome je održao lekciju o tome kako zemlja koja pretenduje da bude kandidat za članstvo u EU mora da pokaže da prihvata evropske vrednosti, naročito u oblasti ljudskih prava… Cvetković je, stojeći pored Filea bled ali sabran, herojski istrpeo ribanje. Ni u naknadnom neformalnom razgovoru sa dopisnicima srpskih medija, tokom koga je svima bilo neprijatno da ovu temu iznova načinju, premijer ničim nije stavio do znanja da se sa odlukom o bojkotu ne slaže.

Kopernikanski obrt dogodio se tek kasno noću, nakon Cvetkovićevog povratka u zemlju. Tu već postoji nekoliko verzija: prema prvoj, premijeru se javio ombudsman Saša Janković (zaštitnik građana) i saopštio mu svoju odluku da prisustvuje ceremoniji u Oslu, ne kao predstavnik Vlade (jer on to kao šef nezavisnog tela nije), već kao predstavnik države, a Cvetković je to odobrio i imenovao Jankovića za ličnog izaslanika. Zatim je demantovano da je ombudsman u Oslo otišao kao Cvetkovićev izaslanik (mada mu je Vlada obezbedila avion, jer mesta na redovnom letu nije bilo). Zatim je kroz čaršiju i medije krenula priča po kojoj su ključnu ulogu u lomljenju bojkota imali potpredsednik Demokratske stranke i predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović i predsednica Fonda za političku izuzetnost Sonja Liht, koji su, navodno, dok je Cvetković još bio na putu, otišli kod predsednika Srbije Borisa Tadića i nagovorili ga da pošalje Jankovića. Mićunović je, gostujući na B92, rekao da je tog dana razgovarao sa Tadićem, ali drugim povodom, dok se Sonja Liht nije oglašavala. Bilo kako bilo, Janković je bio u Oslu, Kinezi se, sudeći po izjavi njihovog ambasadora, nisu mnogo naljutili, a Evropska unija, koja se taman spremala da Srbiji udari nove packe, od toga je odustala: umesto toga, šef delegacije Evropske unije u Beogradu Vensan Dežer izrazio je zadovoljstvo zbog srpskog odustajanja od bojkota.

Ali ako je na spoljnopolitičkom planu stvar koliko-toliko izglađena, na unutrašnjem je nastavila da raste, pre svega postavljanjem pitanja da li lanac odlučivanja u Srbiji uopšte funkcioniše. Povod za sumnje dali su upravo Tadić i Cvetković, svojim izjavama noć uoči svečanosti u Oslu, a nakon Cvetkovićevog povratka iz Brisela. Najpre je Tadić uputio poruku javnosti da se „Ministarstvo spoljnih poslova Srbije nije konsultovalo s kabinetom predsednika Republike prilikom donošenja odluke o bojkotu“ uz kriptičnu poruku da je Tadić „iz disidentske porodice“ (što bi valjda trebalo da znači da se ne slaže sa odlukom MIP-a). Gotovo istovremeno, i Cvetković se ogradio od odluke o bojkotu, ne samo javnom izjavom da njegova vlada o ovome uopšte nije raspravljala i da je to Jeremić odlučio sam, već i gestom (ustupanjem vladinog aviona Saši Jankoviću).

Da je reč o nekom manje važnom pitanju, a ne odluci u kojoj se prelamaju pitanja vezana za EU, Kinu i Kosovo, koja su tri (od ukupno pet) navodnih stubova srpske politike, još bi se moglo poverovati da ni predsednik ni premijer nisu konsultovani, niti su imali potrebu da usaglase stavove sa Jeremićem. A zatim, ako bi se i prihvatilo da premijer Cvetković, u skladu sa slikom koju o njemu širi karikaturista „Blica“ Marko Somborac, nije želeo da se upliće u ovu stvar, to nikako ne važi za Tadića, koga, kako i sam priznaje, bije glas da se meša u sve i svašta. Konačno, odluka o bojkotu objavljena je na sva zvona dva dana pre Cvetkovićevog puta u Brisel, i ostaje nejasno zašto je preispitana tek u noći uoči dodele Nobela, bukvalno u minut do dvanaest. Ko je odluku o bojkotu zaista doneo, a ko ju je i kako poništio, manje je važno od očigledne i poražavajuće činjenice da između tri zgrade koje se nalaze u krugu manjem od jednog kilometra – Predsedništva u Pionirskom parku, zgrade Vlade u Nemanjinoj i sedišta MIP-a u Miloševoj – praktično nema koordinacije. Da smo u nekakvoj kohabitaciji to bi se i dalo razumeti, ali kao za pakost, sva trojica aktera ove drame – Tadić, Cvetković i Jeremić – nalaze se u istoj, Demokratskoj stranci.

VELIKO KADROVANJE: Dok Boris Tadić, šef stranke i šef države, vaga svoju odluku, mediji su požurili da izveste o neposrednoj smeni Vuka Jeremića, a odmah zatim i o odlasku Mirka Cvetkovića sa mesta premijera. Unutarstranački izbori DS-a nezgodno su se preklopili sa sve glasnijim najavama o rekonstrukciji Vlade, i niko više nije siguran. U beogradskim kafanama odavno su završili sa podelom portfelja i trenutno raspoređuju državne sekretare, šofere i sekretarice, a mediji te rasprave prate u stopu, sve citirajući neimenovane izvore iz državnog i partijskog vrha. To ne bi bio problem da se kadrovske kombinacije ne potiru iz dana u dan, pa je tako novi premijer juče bio Ivica Dačić, danas je Dragan Đilas, a sutra neko treći – možda opet Mirko Cvetković. Kadrovski ringišpil je ispao iz osovine, i sad se vrti u prazno, sve čekajući konačno rešenje.

To rešenje možda će se nametnuti na predstojećim izborima u DS-u: ukoliko Vuk Jeremić dobije podršku stranačke nomenklature i potpredsedničko mesto u stranci, moći će da računa da će ostati i na državnoj funkciji. Ako ne, izgubiće sve i teško će se izboriti za opstanak na srpskoj političkoj sceni, bez obzira na široku, ali plitku popularnost u biračkom telu. Ironično je da je isti Tim Džuda, koji je onako zbunio Cvetkovića na konferenciji u Briselu, pre nešto manje od dve godine u tekstu u „Ekonomistu“ opisao Jeremićev stil kao „spoljnu politiku na steroidima“. Tada je taj članak, naširoko citiran u srpskim medijima, shvaćen kao pohvala Jeremiću, ali sada nusefekti korišćenja steroida (agresivno ponašanje, atrofija nekih mišića) uzimaju svoj danak.

Vuk Jeremić je dosad pretrpeo dva teška poraza – presudu Međunarodnog suda pravde i promenu rezolucije o Kosovu – a ovo mu je treći. Dva puta su mu proricali smenu: „Vreme“ je još pre devet meseci (vidi broj od 11. marta) pisalo o njemu kao o potencijalnom žrtvenom jarcu, dok je polovinom septembra bio na naslovnici ovih novina kao „Čovek koji nije podneo ostavku“.

Lonac ide na vodu dok se ne razbije, ali problem nije u Jeremiću, već u sloganu „I Evropa i Kosovo“ na osnovu koga je vladajuća koalicija, sa Tadićem na čelu, pre dve i po godine dobila izbore. Taj slogan se pokazao kao sjajna parola, ali loša politika. U poslednja tri meseca Srbija je dva puta – u vezi sa Rezolucijom o Kosovu u Generalnoj skupštini UN-a i sada sa Nobelovom nagradom – bila u situaciji da bira hoće li Kosovo ili Evropu, i u oba slučaja je prvo izabrala Kosovo, a onda to poništila i uskladila se sa EU. Možda je vreme da se vlasti konačno odluče, i da nam jasno saopšte na koju ćemo stranu, kako bi nas poštedeli budućih skandala. A za kadrove ćemo se, ovako ili onako, dogovoriti.