»Hoćemo svoje pare«

U govoru koji je pred novinarima održao nakon sednice Predsedništva SNS-a, 5. aprila, lider naprednjaka Aleksandar Vučić bio je neočekivano konkretan kada je spomenuo Naftnu industriju Srbije i pri tome naglasio da Srbija kao vlasnik 29 procenata ove kompanije, u kojoj većinu akcija poseduje ruski Gaspromnjeft, hoće i odgovarajući deo profita koji NIS ostvaruje.

Preciznije, Vučić je tom prilikom rekao: „Lepo je što je NIS zaradio 300, 400 ili 500 miliona evra. I sada će 100 miliona iz profita ići, ne u razvoj, već za vraćanje dugova Srbijagasa prema Gaspromu, a ta je dubioza sada 800 miliona. E, tako će da se ponaša ozbiljna država. Nije 29 odsto da bismo mi imali kamenčić, želimo najuspešniji mogući NIS, ali hoćemo svoje pare, svoj deo. Tih 29 odsto NIS-a su naše pare i pripadaju Srbiji, a moj posao je da te pare uzmem za narod.“

Ova zanimljiva i nedovoljno precizna izjava Aleksandra Vučića predstavlja izvesnu novost u odnosu na dosadašnju politiku Vlade Srbije prema Gaspromu i njegovom poslovanju preko NIS-a u Srbiji u proteklih pet godina. Ta Vučićeva izjava je, moglo bi se zapaziti, čak u izvesnoj suprotnosti sa izjavom ministarke energetike Zorane Mihajlović od pre samo tri meseca, kada je Beti (2. januar ove godine) rekla da „mi hoćemo da se NIS širi, da postoji mogućnost da se mladi ljudi zapošljavaju“ i tome dodala da je „prioritet Vlade Srbije da se investira u obe rafinerije NIS-a, u Pančevu i Novom Sadu“, jer „mora da se poveća količina prerade, pošto mi danas imamo količinu prerade naftnih derivata mnogo manju nego pred bombardovanje 1999. godine“.

Zorana Mihajlović je tome dodala da je NIS u trenutku privatizacije imao 11.000, a danas ima 4800 zaposlenih“. U citiranoj izjavi ministarka energetike i predsednica Skupštine akcionara NIS-a je još istakla da je „dokument Vlade Srbije o strategiji i planovima razvoja NIS-a dorađen i usaglašen sa poslovodstvom kompanije, osim što je ostalo da se razreši pitanje duga Srbijagasa od 200 miliona dolara“.

Ako se vratimo na gore citirane reči Aleksandra Vučića, primetno je da on nije precizirao tačan iznos profita NIS-a 2013. godine, iako je verovatno upoznat sa izjavom Kirila Kravčenka (od 18. februara) o njegovom volumenu. Generalni direktor NIS-a je, naime, tada rekao da je neto dobit NIS-a tad bila 51 milijardu dinara, a tome je dodao da su investicije ove kompanije u protekloj godini iznosile 57 milijardi dinara, to jest bile su u odnosu na 2012. godinu veće za 6 odsto. Kravčenko je u tom kontekstu rekao da je Gaspromnjeft u proteklih pet godina, otkako je kupio NIS, u tu kompaniju investirao dve milijarde evra, te da je plan da u naredne tri godine investira još 1,5 milijardi evra.

Elem, ako pokušamo da budemo nešto precizniji od Vučića, profit NIS-a je prošle godine bio oko 450 miliona evra, pa bi, načelno i laički rečeno, Srbija sa svojim udelom u njegovom vlasništvu, mogla da smatra da joj od tog profita pripada oko 130 miliona evra. Ako te evre pretvorimo u dolare, ispada da bi se od profita NIS-a moglo zahvatiti oko 178 miliona dolara, dakle iznos blizu duga Srbijagasa NIS-u od 200 miliona dolara, o kome je govorila ministarka Mihajlović.

No, ima tu još niz pravnih začkoljica, a moguće i poslovnih i razvojnih posledica, ukoliko Skupština akcionara NIS-a, nadležna i za raspodelu dobiti i gubitaka kompanije, donese takvu odluku o „prebijanju“ srpskog državnog učešća u profitu sa dugovima Srbijagasa.

Skupština akcionara NIS-a, u kojoj Srbija sada ima 29 odsto glasova, nadležna je za raspodelu dobiti i gubitaka, o čemu se odlučuje prostom većinom. Pri tome je zanimljiva generalna klauzula – da je „sve dok Republika Srbija bude imala najmanje 10% u osnovnom kapitalu NIS-a, neophodan potvrdan glas Srbije za donošenje odluka Skupštine akcionara o: usvajanju finansijskih izveštaja i izveštaja Revizora, promenama Osnivačkog akta i Statuta, povećanju i smanjenju kapitala, statusnim promenama, sticanju i raspolaganju imovinom velike vrednosti“. Uočljivo je, dakle, da se u toj klauzuli Statuta eksplicitno ne navodi da je „potvrdan glas Srbije“ potreban i za odluku o raspodeli dobiti i gubitaka (a ta odluka statutarno eksplicitno spada u nadležnost Skupštine akcionara), mada Srbija, verovatno, preko prava da se bez nje ne mogu donositi finansijski izveštaji i ključne odluke o kapitalu i imovini NIS-a, može uticati i na odluku o „nameni“ upotrebe njegove dobiti. Valjda se Vučić konsultovao s pravnim ekspertima kada je NIS-u najavio da će iz njegovog profita tražiti pare za otplatu dugova Srbijagasa.

Novinarskom pogledu na osnovne dokumente NIS-a (onima koji dostupni preko interneta) nije izmaklo ni to da odluka o raspodeli dobiti i gubitaka NIS-a, između ostalog, zavisi i od tačke 8.1.3. kupoprodajnog ugovora između države Srbije i Gaspromnjefta (zaključenog prilikom prodaje 51 odsto kapitala NIS-a). U toj tački piše da „u periodu od četiri godine u kontinuitetu od Dana zaključenja transfera, kupac se ovim obavezuje da obezbedi raspodelu dividendi od strane NIS za svaku fiskalnu godinu u iznosu koji nije manji od 15 odsto raspoloživog neto profita po godini“. Zašto spominjemo ovu klauzulu? Zato što se iz Vučićevog govora, koji otvara našu priču, može naslutiti da je Srbija i u proteklim godinama mogla tražiti deo profita NIS-a, a da to, izgleda, ona nije činila.

Uzgred budi rečeno, bolje upućeni u pravo koje reguliše privredna društva i njihovo poslovanje ističu da pravo na dividendu manjinskog akcionara nije klasično potraživanje koje se može isposlovati na sudu – ukoliko je statutom privrednog društva regulisano da nadležni organ akcionara koji donosi odluku o nameni profita i ukoliko taj organ donese odluku da će se ceo profit uložiti u povećanje kapitala preduzeća, odnosno uložiti za razvoj društva. Jer, uprošćeno, smatra se da se takvom odlukom uvećava vrednost kapitala svih akcionara.

Na kraju, pošto se ne vredi dalje zapetljavati u pravna pitanja, moramo se opet vratiti na političko-privredni teren. U tom kontekstu, nameće se utisak da Vučićeva, naglašeno, konkretna izjava o raspodeli dobiti NIS-a, može imati nekoliko ciljeva. Prvi bi utisak mogao biti da on, pritešnjen besparicom koja muči državu, nije zadovoljan pregovorima sa NIS-om oko raspodele profita i dugova Srbijagasa, pa želi da pritisne ruskog partnera da prihvati njegove predloge o „prebijanju“ dugova i potraživanja, te tako zaustavi večitu priču o razvojnim investicijama – od kojih Srbija nikako da dobije neku zvečeću vajdu. Drugi bi utisak mogao biti da Vučić želi pred našom javnošću da se prikaže i kao dobar srpski domaćin, koji se ne plaši da se zameri Rusima kad su pare u pitanju – te da takvim javnim nastupom relativizuje i glasine da ponovo nije uspeo da odoli ruskim pritiscima da se socijalisti na neki način pripuste i u novu vladu Srbije i tako ne bace na „dalekosežno“ političko groblje.