Građanski sloj je siroče ovog društva

„Svako totalitarno društvo želi da građanin bude apolitičan, hermetički zatvoren. Mislim da je u tome ovaj sistem uspeo – da ljudima zgadi politiku“, rekao je nedavno književnik Laslo Vegel u jednom intervjuu. Vegel pripada onoj ne baš brojnoj grupi intelektualaca koji strastveno prate i analiziraju politička, društvena i kulturna dešavanja u regionu srednje i istočne Evrope, pokušavajući da im pronađu unutrašnju logiku, uzroke i posledice, odnosno da prepoznaju pravila „haosa“ u kojem živimo. Iako je uvek angažovan i ne preza da komentariše dnevnopolitička dešavanja, ne dozvoljava da ga ona zavedu tako da izgubi širi rakurs. Da bi tumačio sadašnjost i budućnost, on se često vraća u prošlost, tako da njegova dela u velikom broju slučajeva imaju širok vremenski zahvat.

Vegel istovremeno pripada i korpusu mađarske, i srpske književnosti, i one jugoslovenske, i one vojvođanske, i one srednjoevropske, ali se njegov i lični, i intelektualni, i književni identitet zapravo opire bilo kakvoj klasifikaciji. Za sebe će reći da je „lokalpatriota bez domovine“, vezan za svoj grad Novi Sad. Dobitnik je najprestižnijih mađarskih nagrada („Lajoš Košut“, Regionalna Pulicerova nagrada, itd.), a nosilac je i Februarske nagrade Novog Sada. Nedavno je dobio i Nagradu za životno delo Društva književnika Vojvodine, a u obrazloženju se, između ostalog, kaže da je u pitanju autor koji se ne oslanja na „važeća i vladajuća mišljenja“.

Rođen je u Srbobranu 1941. godine, živi u Novom Sadu, autor je brojnih proznih i dramskih knjiga, dnevničkih eseja i kritika. Nedavno mu je u Budimpešti objavljen novi roman.

„VREME„: Vaš roman Nesahranjena prošlost nedavno je objavljen u Budimpešti i doživeo je odličnu recepciju. Dok čekamo štampanje knjige i na srpskom jeziku, možete li nam reći nešto o tome šta predstavlja ta „nesahranjena prošlost“ iz naziva romana?

LASLO VEGEL: Kada sam počeo da ga pišem, mislio sam da će roman biti svojevrsna (auto)biografija, autofikcija. Međutim, potom sam shvatio da je u pitanju srednjoevropska i, dobrim delom, balkanska saga, česta na ovim prostorima na

kojima – kako kažu istoričari – patimo od „viška prošlosti“ ili „viška istorije“. Pitao sam se: a zašto je to tako? Pišući novi roman, shvatio sam da je to stoga što nikada nismo uspeli dostojanstveno da sahranimo našu prošlost. Ratovi i veliki preokreti nisu samo promenili granice nego su suštinski menjali i prekidali ljudske sudbine. Ni jedna generacija nije uspela da dostojanstveno sahrani svoju prošlost, kao što je Antigona sahranila svoga brata. Naše prošlosti bazde svuda oko nas – kao nesahranjeni leševi. Naravno, u toj priči ne štedim ni sebe: prikazujem i svoje zablude, iluzije, teške nedoumice… Bio sam Titov pionir? Da! Nosio sam Titovu štafetu? Da! Verovao sam u socijalizam sa ljudskim licem? Da. Imao sam teške i traumatične nedoumice? Da. Bio sam deo generacije izgubljenih iluzija? Da. Postoji problem fašizacije? Da. Ponovo čitam Doktora Faustusa od Tomasa Mana? Da.

Hoćete da kažete da, ako želimo da živimo u nekom boljem društvu, valja nam te prošlosti nekako sahraniti?

Da. Moramo ih sahraniti dostojanstveno, a ne primitivno, lažima i propagandom.

Kakve sve prošlosti smo ostavili nesahranjenim?

Krenuo sam od svoje porodice i života u Austrougarskoj monarhiji. Moji preci su iz Nemačke. Nastanili su se u Meljkutu (Južna Mađarska), i tamo im se desila promena identiteta. Nemci su postali Mađari. To je već jedna prava drama. Kako se to desilo? Mogu samo da zamislim, nije bilo jednostavno. Potom se moj deda pre Prvog svetskog rata doselio u Srbobran, gde ga je zadesio Trijanonski sporazum, koji je sve promenio. Pred njim je bila jedna sasvim druga sudbina od one koju je očekivao. Vladao je sada drugačiji diskurs, druga hegemonska kultura, drugi jezik. Moj otac je rođen 1914. godine, odrastao je i socijalizovao se u Kraljevini Jugoslaviji. Kada je bio u zreloj dobi, dolaze hortijevci, a posle toga partizani i Rusi. Počela je izgradnja socijalizma, i moj otac život počinje iznova kao moj deda posle 1918. Njegova sudbina je dramatično izmenjena, prekinuta, desilo se ponovo bekstvo od prošlosti, koja je ostala nesahranjena. Ja sam odrastao u socijalizmu, a u pedesetim godinama života postao sam svedok tranzicije. Posle pada socijalizma usledio je period kleptokapitalizma. Ne samo moja, mnoge su generacije morale da odbace svoju socijalističku prošlost, čak da se stide nje. Ili da glume kako su je se olako oslobodili. Ili čak još sramnije: da lažu kako su od kolevke bili opozicionari. Kao loši glumci, ili kao klovnovi istorije, simulirali smo da smo se oslobodili naše takozvane „loše prošlosti“, a istina je da je nismo dostojanstveno sahranili. U celom regionu, generacije su bile osuđene da žive se „prepolovljenom“ sudbinom, sa istorijom kao traumom. Nijedna rečenica nije dovršena, nijedna misao nije promišljena, nijedna ljudska sudbina nije zaokružena. Kao mladi, odnosno zreli ljudi bili smo zatvoreni u retortu socijalizma, a nove generacije žive u retorti globalnog kapitalizma. Prošlost njihovih očeva bazdi pored njih, a za utehu im se nudi neka daleka mitska istorija i budućnost bez alternative. Vežbaju ih da se prilagode „slobodnom tržištu“, tj. treniraju ih za konformistički kukavičluk, za samopredaju novoj oligarhiji.

Ratovi devedesetih ponekad deluju kao daleka prošlost o kojoj niko i ne razmišlja, a ponekad izgleda kao da se nikada nisu ni završili, pogotovo ako imamo u vidu dominantne ratnohuškačke narative?

Sa jedne strane, to je politički problem. Najviše bih voleo da o tome govore političari, istoričari i sudovi. Ali istina je – na sceni se još nije pojavila nova generacija političara koja bi se prema ratnim zločinima odnosila sa potrebnom distancom. Sadašnji političari, skoro svi redom, na neki način su – pro ili kontra – saučesnici tog vremena. Ni reciklirani vladajući sloj nije uspeo da dostojanstveno sahrani svoju prošlost. Imaju isuviše mnogo tajni i skrivenih misli koje daju smernice i sudovima i istoričarima. Nisam ni istoričar, niti sudija, mene više interesuju demonske sile koje se kriju iza zločina. A ti demoni su naše senke. Ili naši vampiri… Taj demon je etnocentrični fanatizam koji je ustao iz grobova dvadesetog veka i danas luta tu, oko nas, naročito na prostorima istorijom kontaminirane istočne Evrope. Devedesetih godina je etnocentrični fanatizam u Srbiji bio narkotik za mase. Demon u kojeg su se mnogi zaljubili. Brojni zagovornici rata ponašali su se kao da su drogirani. Razmišljam kao književnik, i interesuje me kako je izgledao taj život pod narkozom, kako je izgledao duševni život ljudi koji su živeli u svojevrsnom polusnu, koji su istinski verovali u svoje iluzije, pritom uništili i svoju budućnost i budućnost svoje dece. Šta je bilo kada su se probudili i videli da je sve to bila jedna ogromna zabluda? To je taj današnji teški mamurluk. O tome razmišljam kao književnik, a ostala pitanja prepuštam kolumnistima i istoričarima. Naravno, i političarima, od kojih su mnogi još u fazi mamurluka.

Mnogi su govorili da će pravo literarno tematizovanje ratova na ovim prostorima biti moguće tek kada bude ostvarena izvesna vremenska distanca. U poslednje vreme se u regionu pojavio značajan broj interesantnih romana sa tematikom devedesetih…

Nikada se ne bih usudio da pišem o samom ratu. O njemu će najbolja dela stvoriti oni kojima su ratovi odredili sudbinu, pre svega književnici iz Bosne i Hrvatske ili sa Kosova. Ja mogu da pišem, a i pisao sam, o tome kako je bilo tamo gde nije bilo ratova, ali je narkoza rata i te kako delovala. To je bilo vreme velike, krvave simulacije. Simulirao se i patriotizam i nacionalizam. Bila je to jedna potpuno drugačija atmosfera od one neposredno ratne, i tražila je suptilnije pero. Neku vrsta stoičke mudrosti. U dnevničkim esejima Vitgenštajnov razboj beležim kako gledam na taj rat, zatvoren u svoju sobu, kako se osećam kao stranac, od čega strahujem, šta me boli, kakve iluzije sam izgubio… To je nekakva nadratna priča. O ratu, međutim, već je napisano dosta snažnih i umetnički vrednih romana. Što više vreme odmiče, mladi pisci će nas sve češće pitati gde smo bili tada. Pitaće očeve zašto su ćutali. Budućnost će to pitati, i to se ne može izbeći. Upravo zbog toga se vodi pravi propagandni rat protiv budućnosti, da ona ne postavlja takva pitanja. Ali se budućnost ne da pokoriti. Moram da kažem da se u Srbiji, Bosni i u Hrvatskoj već stvara izuzetno vredna proza: deca već postavljaju pitanja, ali odgovori izostaju. Književnici iz Bosne, iz Srbije, iz Hrvatske imaju bolji i značajniji učinak od svojih političara. Nije to ništa novo, tako je bilo i u socijalizmu.

Slovenački sociolog Sergej Flere napisao je knjigu Da li je Jugoslavija morala da umre?. Da li je, po vašem mišljenju, zaista ta država morala da se raspadne, i to na tako surov način?

Nije to bio jedini, nužan put. Jugoslavija je bila najveći evropski eksperiment posle Drugog svetskog rata. A iz njenog raspada pouke treba da izvuče i sama Evropa, jer se ne radi o marginalnoj, provincijskoj priči. Ako hoćemo da pričamo o raspadu Jugoslavije, moramo se vratiti u 1971. godinu, kada je – po mom mišljenju – otpočeo kraj te države. Tada je započeo sukob sa liberalnim, reformskim krilom u Komunističkoj partiji, prekinuta je demokratizacija i počela „brežnjevizacija“ Jugoslavije. U Srbiji su tada počeli ljuljati Miloševićevu kolevku, ali još nisu znali ko se u njoj nalazi. A ljuljali su ga i oni koji su posle nastradali od njega. Početkom sedamdesetih se probudio taj militantni kolektivizam, koji je tokom šezdesetih bio pripitomljen, zahvaljujući ubrzanoj modernizaciji i individualizaciji. Svi su počeli tada da sumnjaju u kolektivne ideologije, a ta sumnja je doživela svoj vrhunac 1968. godine. Posle 1968. dolazi 1971. i obračun sa libertijanskim i liberalnim idejama. Ideja kolektivizma bila je agresivno renovirana, ali više ne na socijalističkim osnovama. Sedamdesetih godina Komunistička partija bila je naklonjenija nacionalistima nego levičarima. A ratove je vodila i Jugoslaviju sahranila upravo partijska nomenklatura. Ne kažem da su svi bili za rat, ali su posle 1971. godine mnogi prekasno shvatili da stvari idu u veoma lošem pravcu, sa kojeg nema povratka.

A kada kažete da su mnogi ljuljali Miloševićevu kolevku, na koga mislite osim na samu Komunističku partiju?

Komunistička partija je bila ključna. Mnogi sada govore o nacionalistima, i njih je odista bilo i u Beogradu, i u Novom Sadu, i u Zagrebu… Ali to je bio salonski nacionalizam. Nisu oni sami po sebi bili opasni – predstavljali su tek provincijski plagijat Muzilovog romana Čovek bez svojstava, ličili su na likove iz nekog češkog crnohumornog filma… Problem je nastao kada je partija obezbedila oružje nacionalizmu. Tada staromodni nacionalisti nisu više ni bili potrebni, pa su se mnogi uvredili zbog toga. Oni koji su se ipak potrudili mogli su eventualno da budu ponizni konobari kod velikog balkanskog ratnog stola. Ponovo se potvrdila stara istina da autokratama nisu potrebni intelektualci-dobošari. I tako nacionalistima nije ostalo ništa nego da se na Zapadu hvale da su srušili socijalizam. No, i to je groteskno. Socijalizam je na neki način izvršio samoubistvo. Videvši da je proizveo strašan rat, socijalizam se samoubio. Bilo ga je sramota.

A kakva je odgovornost Josipa Broza Tita za ono što će se desetak godina posle njegove smrti dogoditi?

Tito je bio političar velikog formata: od Jugoslavije je napravio modernu državu, prvi je napravio otklon od realsocijalizma… Imao je uspehe, ali je pravio i ozbiljne greške. Sedamdesetih, kako ističu Goldštajnovi u knjizi Tito, on nije bio čovek koji je mogao da kontroliše političke i društvene procese. Sigurno da nije želeo raspad Jugoslavija, ali se uplašio od istih onih reformističkih trendova koje je inicirao. U pitanju je kontradiktorna ličnost, ali ja ne želim da se priključujem pomodnoj antititovskoj histeriji, kojoj je cilj da svako skine sa sebe odgovornost. Za raspad Jugoslavije i krvave ratove svi smo krivi – neko manje, a neko više. Ne možemo svu odgovornost da prevalimo na Tita, on je bio samo naš saučesnik.

Rekli ste da je sedamdesetih zavladao militantni kolektivizam. Isti onaj koji je i danas prisutan na ovim prostorima?

Krajem osamdesetih militantni kolektivizam je dobio oblik fanatičnog nacionalizma, koji je na ovim našim prostorima prisutan do dana današnjeg. Ali moram povodom toga nešto da dodam. Ištvan Bibo je pisao o bedi istočnoevropskih naroda. Na ovim prostorima nacije su se formirale pre nacionalnih država. Nadnacionalne imperije prethodile su njima. U etnički mešanim sredinama, granice su se stalno pomerale, i zbog toga su nacije živele u velikim strahovima od drugih. Nacionalizam u regiji je, prema tome, nacionalizam straha – ispod herojske maske krije se strah od nestanka nacije. Verovatno će taj nacionalizam biti osujećen neoliberalnim kapitalizmom. Naime, u toku je stvaranje nove oligarhije, koja želi mir, red i jeftinu radnu snagu. To želi i strani kapital. Militantni etno-populizam još je prisutan na sceni, ali će jednog trenutka zasmetati novoj oligarhiji, kojoj već sada nacionalizam služi kao smokvin list. Stoga će stišavati vatru nacionalizma, ali će je ipak ostaviti da tinja, kako bi se populistička energija iskoristila protiv eventualnog socijalnog, građanskog, intelektualnog ili moralnog bunta. Nova oligarhija, koja izrasta u Srbiji ali i u celom regionu, ima potrebu za etno-populizmom, ali samo ukoliko se on nalazi pod strogom državnom kontrolom, odnosno ukoliko je disciplinovan.

Da li se može upravo na taj način objasniti i fenomen Vučić, koji istovremeno kontroliše najpopulističkije delove društva, kao i ekstremnu desnicu, uključujući tu i navijače, a sa druge strane ima veoma dobre, neposredne odnose sa – kako to kažete – novom oligarhijom, bilo domaćom, bilo stranom?

Apsolutno. U Srbiji su etno-populisti već pod kontrolom. Postali su neka vrsta estrade. Dobiju prostora da pričaju i da galame, i to je sve. Naučena je to lekcija od Miloševića, koji je – pored svega – ipak imao dobar politički refleks i znao da mu je potrebna rezervna populistička pesnica, kakvi su bili recimo radikali. Sada su populisti disciplinovaniji nego za vreme Miloševića. Oni su stavljeni u službu nove oligarhije. Ima, međutim, određen procenat etno-populista koji vlast još ne kontroliše, i mislim da će s njima imati dosta problema.

Kada govorimo o „novoj oligarhiji“ u Srbiji, koja želi da kontroliše etno–populizam, da li se može reći da je Aleksandar Vučić, na neki način, njen izvođač radova?

Sa te strane, Vučić nikako nije u zavidnom položaju. Socijalizovao se u radikalskom narativu, a istovremeno mora da opslužuje novu oligarhiju, koja već ima solidnu vlast, samo što je još uvek nevidljiva. Na kraju romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, naznačio sam šta je suština nove oligarhije, koja lako menja vrednosne sisteme, onako kako političari menjaju partije. Znaju da je kapital svemoguć, traže slobodu kapitala, nesmetanu eksploataciju radne snage, a istina i sloboda ih ne interesuju.

Da li se kroz prizmu saradnje, kako kažete, nove oligarhije i multinacionalnih kompanija može posmatrati i odnos koji zapadne zemlje imaju prema Vučićevom režimu?

To pitanje retko se spominje u ovdašnjem političkom diskursu. Savezništvo nove oligarhije i multinacionalnih kompanija trasira put Srbije prema Evropskoj uniji. Ali na tom putu se nalazi bezbroj populističkih prepreka, koje mogu da budu izvor političkih sukoba. Za sada su populisti uspešno dovedeni u red, koriste se za ućutkivanje kritičara sistema.

Građanski protesti u Srbiji, koji su bili veoma masovni tokom zime, s proleća su utihnuli. Kako gledate na to?

Građani koji su protestovali su, u najboljoj nameri, iskazali svoje nezadovoljstvo, ali nažalost ne postoji jaka građanska partija koja to nezadovoljstvo može da artikuliše. Građanski sloj je siroče ovog društva. Protestuje jedno vreme, a onda uvidi kako je sve to iluzorno, pa prekine sa protestima. Posle nekog vremena ponovo počne. I tako ukrug.

Nedavno ste u jednom tekstu spominjali Floberovo Sentimentalno vaspitanje i rekli kako su danas aktuelni njegovi stavovi o nepotizmu, o trgovini kojom se bave političke stranke, o karijerizmu, o brutalnom nastupu policije, o protekciji, o gubitku iluzija… Koje iluzije ste vi izgubili?

Iluziju da je moguć socijalizam sa ljudskim likom izgubio sam još 1968. godine. Posle pada Berlinskog zida verovao sam da će u srednjoevropskim zemljama doći do demokratskog obrta, a umesto toga je zavladala prerušena kolektivistička ideologija, autokratska vladavina. To je bila moja druga velika izgubljena iluzija. Članovi većih partija na srednjoistočnoevropskim prostorima izgledaju kao članovi komunističke partije, samo što su se odrekli ideala i vizije budućnosti.

Da li je jedna od izgubljenih iluzija i Vojvodina, o kojoj ste toliko pisali i razmišljali? Da li je autonomna, multikulturalna Vojvodina nešto što polako postaje stvar prošlosti?

Verovao sam da je autonomija indikator demokratije. Sedamdesetih, recimo, nisam bio njen protivnik, jer sam mislio da je u pitanju jedan normalan proces decentralizacije, ali nisam bio ni bezrezervni poklonik, pošto autonomija sedamdesetih nije bila demokratska. U toku tranzicije pomislio sam da je kucnuo pravi trenutak i da Vojvodina može dobiti ono što zaslužuje – demokratsku autonomiju. Stepen autonomije je pokazatelj stepena demokratije u jednom društvu. Ali ideja autonomije je erodirala. Zbog čega? Pa zbog toga što su autonomaški političari smatrali da pitanje autonomije počinje i završava se sa političkim nagodbama. A autonomija je, pre svega, stvar kulture. Ako ne postoji specifična kultura, uzalud onda pravno-politička autonomija. Ona je samo kostur bez nervnog sistema. Isto tako se ne možete boriti za autonomiju bez autonomnog pojedinca. Autonomija je mnogo širi pojam od jedne partije.

Može se, dakle, reći da politički zastupnici Vojvodine nisu (bili) dorasli ideji autonomije?

Naravno. Tragično je to što je Vojvodina uvek imala solidno građanstvo, a veoma slabašne političare. Danas nemamo političku ličnost koja ima širok moralni i kulturni autoritet, koji će biti prepoznat ne samo u Vojvodini već i šire, u celoj Evropi. Vojvodina mora da ima svog Havela. Ako ga ne bude bilo, neće biti ni autonomije.

Da se na trenutak posvetimo aktuelnim političkim pitanjima u Srbiji, a to su svakako pregovori vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Da li smatrate da opozicija treba da bojkotuje ove izbore?

U najmanju je ruku neobično to što vlast ulazi tako bojažljivo u pregovore. Ako već ima ogromnu većinu na svojoj strani, kako to pokazuju istraživanja, zašto je problem da se o izbornim uslovima pregovara javno i da se ponude veliki ustupci opoziciji? Pretpostavljam da je to zbog toga što postoji nesporazum između partijske baze i ciljeva partijske elite. Sa druge strane, opozicija izgleda kao ogroman poluprazan bazen, gde bi svako želeo da pliva, ali nema dovoljno vode. Što se tiče bojkota, mislim da je bez jasnog političkog programa opozicije – bojkot jalova stvar.

Jednom prilikom ste rekli da danas najveći neprijatelji demokratije nisu vojne hunte već upravo oni koji su izabrani na višestranačkim, manje ili više demokratskim izborima. Već je dosta toga rečeno o sličnostima vladavine Viktora Orbana u Mađarskoj, Aleksandra Vučića u Srbiji i, recimo, Erdogana u Turskoj. Kao da se negde prodaje nekakva franšiza za autoritarnu vladavinu?

Nije to slučajno. Liberalna demokratija je i na Zapadu pokazala izvesne slabosti. Sa nestankom socijalizma, neoliberalna ekonomska politika postaje sve grublja. Monetarna i ekonomska kriza 2008. pokazala je ranjivost globalnog kapitalizma, a pojava značajnijeg broja migranata i islamski ekstremizam pojačali su evropski desni ekstremizam. Izgleda da je prošlo evropsko zlatno doba. Sa druge strane, istočna Evropa nije ni doživela zlatno doba, a liberalna demokratija se ovde nikada nije ni odomaćila. Te „periferne države“ posle polufeudalnog perioda uplovile su u državni socijalizam, sa vrha diktirani kolektivizam, od kojeg se do dana današnjeg nisu oslobodile. Nacionalni suverenitet je bio trošan i loman, a to je, samo po sebi, traumatično iskustvo. Istočnoevropske države su u dvadesetom veku bile na periferiji, u nekom polukolonijalnom statusu, što je stvaralo konstantnu frustraciju. U doba globalnog kapitalizma teže renesansi nacionalne države, što je razumljiva, ali nemoguća misija. Konflikt tih kontradiktornih procesa stvara unutrašnji nered, tradicionalna egalitarna kultura dolazi u konflikt sa neoliberalnom ekonomskom politikom, odnosno diktaturom kapitala. Zbog tog nereda stvara se dojam da je sloboda opasna, u čemu ima i neke istine jer diktatura kapitala nikako ne znači slobodu. Ljudi su stoga spremni da slobodu žrtvuju u ime reda i sigurnosti, i traže pravičnog gospodara koji će da ih odbrani. Tako se rađaju autokratske vođe koji se biraju na manje ili više slobodnim izborima. Te autokratske ideje, prema tome, nisu pale sa neba nego izviru iz društvenog tkiva.

Može se reći da Viktor Orban i Aleksandar Vučić, odnosno današnja Srbija i Mađarska, imaju odlične odnose. U te odlične odnose uključena je i mađarska elita u Vojvodini. Da li je sve to doprinelo i boljim odnosima između Srba i Mađara na „terenu„?

U suštini je dobar odnos dve susedne države u ovom regionu – napredak. U ovom slučaju, radi se o obostranim interesima. Mađarska izuzetno snažno podržava ulazak Srbije u EU. Ulazi i mađarski kapital. Vučić ima dokaz da postoji sused sa kojim ima veoma dobre odnose. Mađarska takođe ima svoj interes, ona je sve više zainteresovana za Balkan, a u toj igri Srbija ima centralno mesto. Zahvaljujući dobrim odnosima, Orban može da zaokruži svoje ideje o nacionalnom jedinstvu Mađara. Sve u svemu, nacionalistička retorika protiv mađarske manjine u Srbiji je nestala, a praktično nema ni većih međunacionalnih incidenata. Setimo se da ih je za vreme vladavine demokrata bilo. Ne znam ko ih je pravio. Možda upravo oni koji sada kažu: ne, nemojte više! Ali tome moram da nešto dodam. Trava strada i onda kada se slonovi međusobno bore, ali i onda kada se vole. I u jednoj i u drugoj zemlji sve više se ide ka zaokruživanju ideologije nacionalne države. A nacionalna država je uvek hegemon koji, ako ne na grub, ono na demokratski način homogenizuje društvo u kulturnom i u nacionalnom smislu. Ponekad se elegantno stvaraju manjinski rezervati, koji su u stvari velika klopka. U socijalizmu je bilo interakcije između različitih etničkih grupa, a sada ih nema. Nema interakcije, pa nema ni nesporazuma. Većina ima svoj šator, a pored velikog šatora manjine su postavile svoje male šatore. Vođe se ispred šatora dogovaraju o foteljama i posle popuše lulu mira. Obični ljudi se sreću na radnim mestima i međusobno se tolerišu, a posle toga svako se vraća pod svoje šatorsko krilo. Šatori manjina postaju sve manji. Broj pripadnika mađarske manjine rapidno sa smanjuje, tako da će verovatno uskoro i sama srpska vlada morati da nešto učini kako ne bi svi otišli. Manjine valja sačuvati kao ukras. Tako da će, pored velikog, nacionalnog šatora opstati i lepo okićeni manjinski šatorčići.

Za kraj pitanje: šta mislite o onim intelektualcima koji su ranije bili građanski i demokratski orijentisani, a koji su sada svoje mesto pronašli u Vučićevoj nedemokratskoj piramidi moći?

Delom je to posledica zamora materijala. Jako je teško decenijama živeti pod optužbama da ste neprijatelj države. Mnogi su se zapravo tako primirili jer tu poziciju nisu više mogli da izdrže. Treba reći i to da se subverzivna mašta u celom društvu smanjila. Treća stvar je vezana za odlazak velikog broja mladih i stručnih ljudi van zemlje. Ako je otišlo samo 500-600 hiljada, kako govore istraživanja, to je ogroman broj, a verovatno je da se radi o mnogo masovnijem iseljenju. Otišla je baza građanske pobune i građanske opozicije. Svi se osećaju kao da su u vakuumu. Treba tome dodati još nešto: intelektualci su većinom narcisoidni. Ako dobiju šamar, onda će se odupreti, ako ih pomiluju, oni postanu pitomi. Milošević je ljude prosto terao u opoziciju, a ova vlast će vas pomilovati, naravno ako primeti da ste, da tako kažem, koketna devojka.

O Novom Sadu

Novi Sad je vaš grad, o njemu ste ispisali brojne stranice, između ostalog i roman Neoplanta ili Obećana zemlja. Kako vam on danas izgleda?

Otkako pamtim, kulturni i politički život Novog Sada nije bio tako siv kao danas. Beograd je sedamdesetih i osamdesetih bio apsolutno fantastičan grad, bio je centar srednjoistočne Evrope. Devedesetih je bio očajan, jedno vreme sam tamo odlazio veoma retko. Beograd se, međutim, ovih godina probudio, ali Novi Sad nije. Novi Sad je postajao sve sivlji i učmaliji, bez kulturne dinamike. Jasno mi je da je Beograd izlog Srbije za Evropu, da se tamo nalaze ambasade, međunarodne organizacije, diplomate, razne fondacije i slično, ali to ne sme da bude alibi da se Novi Sad umrtvljuje. Nekada je Novi Sad bio jedan od duhovnih centara bivše Jugoslavije, a sada liči na beogradsko predgrađe. Obožavam Novi Sad i ne bih ga nikada menjao za drugi grad, i zato sam jako tužan zbog toga što se samoprovincijalizovao. Teško mi je sa njim, ali bez njega – još teže.