Građanin pokorni i zbunjeni

Na prošlonedeljnom regionalnom samitu o Planu rasta Evropske unije za Zapadni Balkan, pod nazivom “Bolje zajedno”, učestvovali su lideri država iz regiona i predstavnici EU. Ovaj politički događaj, inače važan za Srbiju i države u okruženju jer predviđa bržu integraciju Zapadnog Balkana u EU, saradnju u regionu i približavanje jedinstvenom evropskom tržištu, imao je potpuno različite interpretacije u domaćim i međunarodnim medijima. Naime, na samitu je potpisana Deklaracija u 12 tačaka u kojoj se, između ostalog, ističe da ruska agresija na Ukrajinu predstavlja najveću pretnju evropskoj bezbednosti i da se “cela međunarodna zajednica poziva da pojača podršku Ukrajini”. U Deklaraciji se ističe i potreba za većom solidarnošću sa Ukrajinom i borbom protiv dezinformacija i lažnih narativa o ratu, kao i opredeljenju daljoj evropskoj integraciji država Zapadnog Balkana, Moldavije, Ukrajine i Gruzije.

foto: ap

Čitajući pojedine domaće medije, stiče se utisak da se na samitu u Tirani dogodilo nešto sasvim drugo. Izveštaji medija naklonjenih vlasti izveštavaju da je u Tirani “prihvaćen zahtev Srbije da se iz teksta izbaci deo o sankcijama o malignom uticaju Rusije”, da je samit “potvrda politike i interesa Srbije”, “velika pobeda Vučića i srpske delegacije”, “nastavak borbe za nacionalne i državne interese Srbije”, da je “Srbija jedina zemlja koja će tražiti izmene u Deklaraciji u vezi sa Rusijom i tzv. Kosovom” i da se “na zahtev Srbije ne pominju sankcije Rusiji”. Analitičkih tekstova o tome šta Deklaracija iz Tirane znači i zašto je važna ima tek u ponekom mediju i na specijalizovanom portalu.

U međunarodnim i drugim medijima izveštava se iz potpuno drugačijeg ugla – ističe se ekonomski aspekt saradnje država u regionu, plan evropskih integracija i ekonomskog razvoja, diskutuje se o tome da li Ukrajina ima podršku Zapadnog Balkana, a pojedine medijske kuće i mediji civilnog sektora u izveštajima daju i integralni tekst Deklaracije potpisane na samitu u Tirani.

“EHO KOMORA”

Ovako suprotstavljeni medijski narativi o istom događaju još jednom potvrđuju moć medija da odlukom o tome koji aspekt događaja postavljaju na agendu utiču na kreiranje dominantnog političkog narativa i javno mnjenje. Samim tim što su odabrali o kom događaju izveštavaju i na koji način, šta ističu a šta sakrivaju, mediji svojim interpretacijama utiču i na konstrukciju dominantnog diskursa u društvu, ali i na širenje ključnih političkih poruka.

“Neophodno je nakon takvog jednog samita takve odluke predstaviti domaćoj javnosti na odgovarajući način i to tako da naša javnost to što bezbolnije prihvati. Uopšte, kad govorimo o takvim narativima, uvek imamo pokušaje da ljudi koji su na vlasti to za domaću javnost opravdaju. U ovom konkretnom slučaju, mislim da je to više namenjeno biračkom telu koje je njima dalo glas za jednu vrstu političkih obećanja, a mi smo na terenu dobili nešto sasvim drugo. To je, s jedne strane, upodobljena priča svom biračkom telu. U teoriji to imamo prepoznato kao jednu vrstu defanzivne propagande kojom se brane postignuća i dosadašnje aktivnosti vlasti i odgovara se na zamerke političkih oponenata”, smatra Neven Obradović, docent na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.

On dodaje i da je ova politička i medijska praksa “zbunjivanja” javnosti potpuno suprotnim, nejasnim interpretacijama jednog događaja danas mnogo izraženija nego ranije, kada je i postojao određeni medijski pluralizam i kada informisanje nije bilo ovako polarizovano. Umesto da informišu, mediji, u stvari, imaju unapred pripremljene političke narative za određeni deo stanovništva.

“Tragično je po ovo društvo što je podeljeno, jedan deo stanovništva prati jedne medije, drugi druge i po toj liniji imamo potpuno polarizovano društvo. Tako svako ima informacije koje su njemu odgovarajuće i to se prenosi i u tradicionalne medije i uopšte u polje informisanja građana, pa i iz onog što se dešava na društvenim mrežama, tako da vlast i tu dosta doprinosi stvaranju ‘eho komora’”.

U jednoj “eho komori” imamo tvrdnju da je na tom samitu sve bilo dobro po našu državu, dok sa druge strane, ako preskočimo u drugu ‘eho komoru’, vidimo da je bilo dosta problema”, kaže Obradović. “Tu bih istakao još jednu paradoksalnu situaciju, a to je da u našim medijima svako tumači događaje i stavlja ih u narativ onako kako njemu to politički odgovara. Jeste da je to paradoksalno, ali građani bi sami morali da uzimaju i da čitaju te izveštaje jer se u različitim medijima predstavljaju različiti politički uglovi i građanin u ovom društvu ostaje zbunjen. Mi smo došli do toga da se informacije koje se nalaze u javnom prostoru danas kreiraju prema nekom od tih narativa, a ne vodi se više računa o etici i objektivnosti i onoj čuvenoj da mi treba samo da prenesemo kako se i šta desilo, a onda posle toga građani daju svoj sud.”

LIČNA INTERPRETACIJA

Populistički diskurs, zapaljiva politička retorika, demagogija u tonu i stilu obraćanja i upodobljeno novinarsko izveštavanje nisu ništa novo i postoje svuda u svetu. Čuveni kulturni sociolog Džefri Aleksander sa američkog Univerziteta Jejl svojevremeno je pisao da je pravi politički diskurs u suštini duboko polarizovan i da svaki lider, bilo koje političke opcije, koristi iste relacije da istakne kako su njegovi oponenti nesposobni, zavisni, iracionalni, a da su oni sami racionalni, nezavisni, otvoreni i naklonjeni svom narodu. Ipak, za stručnjake opasnost leži u preteranom pojednostavljivanju građanskog i političkog diskursa koji proizlazi upravo iz selektivnog infomisanja javnosti i vodi u sve dublju polarizaciju.

Danka Ninković Slavnić, docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, koja predaje javno mnjenje, smatra da se građani u Srbiji suočavaju sa velikim problemom selektivnog informisanja i nedostatka tolerancije za druga i drugačija mišljenja.

“Mi gubimo zajedničko polje znanja i razumevanja šta se zbiva jer ako ne delimo bar elementarno razumevanje šta se negde desilo, nego imamo vrlo suprotstavljene interpretacije, ljudi onda u zavisnosti od toga kojoj interpretaciji naginju i prihvataju zapravo učvršćuju jednu vrstu stava, dok oni koji prihvataju drugu učvršćuju drugu vrstu stava. Onda ljudi postaju sve manje tolerantni za druga viđenja, ubeđeni da je ta njihova istina apsolutna, iako mi vrlo jasno vidimo da je relativna. Ta vrsta selekcije dovodi do toga da ljudi budu međusobno polarizovani”, smatra docentkinja Ninković Slavnić.

Drugi problem koji sagovornica “Vremena” vidi u vezi sa izrazitom polarizacijom javnosti jeste pad poverenja, i to ne samo u medije, nego uopšte u demokratske institucije.

“U svim istraživanjima koje sam imala prilike da pročitam vidimo da je Srbija zemlja sa ozbiljnom krizom poverenja. To je negde i logično jer ovo selektivno plasiranje informacija pretpostavlja da neko ko je pročitao i video informacije i interpretaciju na jednom TV kanalu i tabloidu nije upućen u drugu. Međutim, u savremenom svetu velika većina građana ima uvid i u jedno i u drugo mišljenje, dostupno im je, mogu ga videti, vrlo često i putem društvenih mreža. Onda se ljudi zbune, više ne znaju kome da veruju ako ne postoji neki elementarni konsenzus oko događaja, šta se desilo i šta to, u stvari, znači i na koji način mi kao društvo treba dalje da idemo. Mislim da svaka vrsta selektivnosti u interpretaciji nekog događaja dovodi do te dve negativne posledice po našu javnost”, ističe Danka Ninković Slavnić.

U skorašnjim američkim studijama koje ispituju koliko ljudi živi u takvim političkim mehurima ili balonima zahvajujući polarizovanom medijskom izveštavanju, pokazalo se da “ideološke eho komore” na društvenim mrežama “uništavaju demokratiju” i doprinose stvaranju “besnih, slabo informisanih političkih sledbenika”. Istraživanje iz 2019. godine koje se bavilo selektivnom izloženošću građana na Tviteru utvrdilo je da indirektna izloženost ljudima koji ne pripadaju nečijoj ideološkoj mreži može da posluži kao dobar mehanizam za povećanje pluralizma mišljenja, ideja, stavova, pa i samog medijskog pluralizma.

foto: marija janković

“Jako mali broj ljudi, sem onih kojima je to profesija, bavi se nekim temeljnim iščitavanjem vesti ili nekom vrstom istrage o tome šta se zaista nalazi u nekom dokumentu”, objašnjava Danka Ninković Slavnić. “Ono što se neretko dešava je da ljudi koje zanimaju vesti gledaju to u različitim medijima ili pričaju sa komšijama i kolegama koji nisu nužno ljudi koji dele isto mišljenje. U tom smislu se može desiti da neko bude izložen drugom mišljenju, ali je pitanje u šta biraju da veruju. Najčešće ljudi veruju u onu interpretaciju koja je već u skladu sa njihovom postojećom političkom pozicijom. I onda će, bez obzira što su svesni da postoje dve interpretacije tog događaja, biti naklonjeniji onoj koja im ne stvara, što bi se reklo u teoriji, kognitivnu disonancu, odnosno onom koja im ne stvara problem sa tim što oni već znaju, nego se vrlo lako u to uklapa. Dakle, nije nužno problem da ljudi nisu obavešteni, ne rade oni to temeljno i analitično da bi znali. Problem je to što umesto da to drugo znanje ili informacija otvori neko polje za razmišljanje i stvori neku distancu, ljudi vrlo često postojanje te druge interpretacije doživljavaju kao ugrožavanje svoje i spremni su da tu svoju intenzivnije brane”.

“LAŽNA” POLARIZACIJA

U kontekstu savremenih medija i novinarstva, danas se više ne govori o jednoj političkoj ili medijskoj polarizaciji. I druga društva su, poput našeg, polarizovana zahvaljujući selektivnom informisanju, nedostatku medijskog i političkog pluralizma i kompleksnim društveno-političkim kontekstima da se poslednjih godina govori o ideološkoj, afektivnoj i lažnoj polarizaciji. Na ovu podelu direktno utiču uloge političkih elita, pristrasnih medija, kao i dinamika društvenih mreža.

Zanimljivo je da istraživanje Univerziteta u Torontu iz 2020. godine pokazuje kako je u poslednje vreme u ogromnom porastu takozvana “lažna” polarizacija, odnosno ona koja je utemeljena u uverenju jedne ili druge strane da je ideološki jaz između njih mnogo veći nego što zapravo jeste. Takva uverenja doprinose i konstrukciji određenih medijskih narativa, pa i stvaranju pogrešnih predstava o određenim pojedincima i grupama.

Poslednjih godina se, kad je reč o uticaju medija na interpretaciju događaja i stvarnosti uopšte, govori o medijskoj “industriji zgražavanja” u kojoj se namerno pojačavaju ekstremi i incidenti, a politički protivnici, kritičari i neistomišljenici kontekstualizuju kroz selektivno informisanje i politički i medijski performans koji doprinosi antagonizaciji i ukupnoj polarizaciji društva.

Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu