Od petka u ponoć, kada je rađen intervju sa Sergejom Trifunovićem, do utorka uveče kada „Vreme“ odlazi u štampu, dogodilo se bar deset stvari kojima je glumac i novoizabrani predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) uzdrmao javnost. Do četvrtka kad se „Vreme“ nađe na kioscima, dogodiće se bar još deset. U trenutku „skidanja“ ovog intervjua, sve se trese jer je Trifunović na osnivačkoj skupštini PSG u Kragujevcu rekao da mu nije bitno da li neko u kući drži sliku Josipa Broza Tita ili Dimitrija Ljotića, na šta je reagovala Jevrejska opština Beograd, poslavši mu otvoreno pismo. Pa je on njima poslao otvoreno pismo, pa ćemo videti šta je sledeće. Ipak, razgovor vođen u petak počeli smo onim što je tog dana bilo najaktuelnije: puštanjem maloletnog Nikole P. iz Centralnog zatvora, gde mu je bio određen pritvor zbog nošenja makete vešala na protestu u Beogradu 2. februara.
„U četvrtak mi se javila žena koja mi čisti stan, kaže: to je sin moje drugarice. Ja poruku vidim tek u tri ujutru, napišem joj da mi se javi odmah i ona se stvarno javi jer ustaje rano“, počinje Trifunović priču za „Vreme“: „Kaže da ide sa majkom dečaka u Centralni zatvor. Dogovorimo se da me probudi da idem sa njima, krećem tamo sa našim pravnikom iz PSG, ispred CZ srećemo Srđana Noga za kog tek tad povezujem ko je. Nogo nam priča da je on taj koji je doneo vešala na protest, da je tu maketu nosilo dvadesetak ljudi naizmenično i da je klinac samo jedan od njih. On je hteo da dâ iskaz tužiocu kako je on doneo vešala, ali ovi nisu hteli ni da čuju za to. I onda su priveli maloletno dete. Naš pravnik kaže da tu nema nikakvog osnova, nema dela, nema varijante da klinac može da ostane u pritvoru. A detetu određen pritvor do 30 dana sa glupošću da može da ponovi delo. A nema dela! Došli smo tamo, ja nisam ni sa kim razgovarao, krenuo sam zbog te majke, da joj čuvamo strah jer je bila izbezumljena, bukvalno vidiš da žena „ne zna koju glavu nosi“. Onda smo krenuli da peglamo, napravili smo proglas, pustili to na Tviter i ja stvarno verujem da smo tako uspeli da napravimo pritisak pa je mali pušten u petak popodne. Nazvao sam Branislava Trifunovića iz organizacije protesta, pošto ga slučajno znam, jer smo kolege, a upoznali smo se na tajnoj večeri u američkoj ambasadi, pa smo razmenili brojeve. S njim komuniciram isključivo preko Signala (aplikacija za kriptovanu komunikaciju, prim. nov.). Rekao sam mu: ‘Hajde da žena u subotu govori na protestu’, jer sam mislio da ćemo tako napraviti još veći pritisak i isterati stvar, ali isterali smo je mnogo pre. E sad, super je što je dete pušteno iz zatvora, ali je pitanje kojim tek treba da se pozabavimo zašto je dete uopšte bilo u zatvoru.“
„VREME„: To je moje pitanje vama. Šta mislite, zašto je dete uopšte bilo u zatvoru?
SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ne, to je moje pitanje ministru Nebojši Stefanoviću i time će se pozabaviti tim advokata. A to je jedno od milion pitanja koje imamo za ovu vlast.
Poslednji put smo politička hapšenja maloletnika imali 2000. godine, pa je Milošević tri meseca posle toga pao. Šta nam to govori, u kojoj je fazi ovaj režim?
Neće oni pasti za tri meseca, ali ovo jeste znak nervoze. I to ne prvi. Ova vlast je prilično glupa, što ne znači da je zbog toga manje opasna. Moj deda je uvek govorio: sačuvaj me bože glupog neprijatelja. Kad ga pitam što, on kaže – od pametnog znaš šta možeš da očekuješ, a od glupog ne. Srpska napredna stranka nema kadrove. Vučić je rešio da se okruži glupljima od sebe. Ta vrsta bahatosti i egomanijaštva će ga koštati. I koštaće sve njih, jer su greške koje prave ozbiljne, a mi te njihove greške još ne koristimo dovoljno protiv njih.
Kako ih ne koristite dovoljno ako u Srbiji imamo 80 gradova u protestu i sporazum opozicije?
Jeste, ali koliko smo poniženja, pljuvanja u usta i šamara otrpeli da bi se sve ovo desilo? Ja nemam pojma kako će izgledati njihov kraj, ali se plašim onoga na šta su spremni, jer bog te pita šta su sve u stanju da urade. Naravno, to ne znači da ih se treba plašiti, nego da ih treba loviti u greškama. Hapšenje maloletnika je greška. Saobraćajna nesreća Zorana Babića i to što Koridori ne daju snimke ne da je greška, nego je ubistvo. Predsednik opštine Brus napada i siluje žene, a oni imaju kampanju „Zaštitimo žene“ zato što je neki tamo glumac rekao onoj da je kurva. Pa, što ne zaštite ove žene koje napada Jutka? Pa, Grocka i kuća Milana Jovanovića… Prebijanje Borka Stefanovića ispade „nezgoda na priredbi“. Dakle, to su sve stravične greške i treba ih koristiti.
Jedan od nauka za nas, kao inertno društvo, jeste da u sledećem životu, kad neko drugi dođe na vlast, za prvu grešku koju napravi treba odmah da izađemo na ulice, kao Rumuni. Predsednik suspenduje zakon da bi malo gledao kroz prste korupciji – 500.000 ljudi na ulici. Onda oni povuku taj zakon, a Rumuni kažu: e, ne majstore, sad ćeš ti što si taj zakon suspendovao da podneseš ostavku i mi ne mrdamo s ulice dok to ne uradiš. Dakle, zbog jednog zakona. Nisu čekali da im neko poruši noću ceo kvart, da nekoga pretuku metalnim šipkama, da se obesi radnik u Goši, da mu ortaci lažiraju doktorate, nego zbog jednog zakona svi na ulicu. Jeste, malo tuče policija, malo izvedu vodene topove, ali niko nije jači od mase. Ljudi ovde treba da shvate da su najjači kad se drže zajedno, kad se napravi kritična masa. Pa, Milošević je srušen kad se okupila kritična masa ljudi koja je htela da mu vidi leđa, a ruku na srce, Milošević je bio mnogo dostojniji protivnik, ovi danas su u odnosu na njega presmešni.
Ali, ovde građani nisu svesni svoje snage, a pri tome se na tom ubeđivanju ljudi da nemaju snage vrlo sistematično radilo, jer su godinama unazad hranjeni lopatama đubreta, Pinkom, „Informerom“, „Srpskim telegrafom“, Draganom Vučićevićem i mutacijama mutacije sličnih aždaja. Ja s tim medijima ne razgovaram jer mi osećaj dostojanstva ne dozvoljava da odgovaram Željku Mitroviću ili Goranu Vesiću. Sad mi kažu: moraš, ušao si u politiku. Neću. Jedino što sad moram da promenim je pristup nekim ljudima koje bih ranije prosto oterao u pizdu materinu, a sada im objašnjavam jer su pogrešno hranjeni đubretom.
A da li treba da menjate ponašanje, mesta gde se pojavljujete, pošto ste, na primer, tajno snimani u kafiću hotela Hilton sa ljudima iz američke ambasade?
To je smešno. Dođe ortak pa te uslika i napiše: „Razgovarao sa političkim savetnikom ambasade!“ Pa da, razgovarao sam, ali to je normalna stvar. Ušao sam u politiku, normalno da ću da razgovaram sa političkim savetnikom bilo koje ambasade jer oni pričaju sa svim političarima. Oni su tražili da se upoznaju sa novim predsednikom opozicionog političkog pokreta, da vide koja su moja razmišljanja i stavovi. A to što sam njima rekao ni po čemu se ne razlikuje od onoga što ćete od mene ionako čuti. Jedino što je to hranjenje javnosti đubretom dovelo do toga da svako ko sedne da priča sa nekim strancem, automatski znači prodaju zemlje. Polako… Ja sam sedeo sa tim ljudima, ispričao se o svemu, isto kao što to radi predsednik SNS-a Aleksandar Vučić. Ali za razliku od Vučića, ja nemam pare da dovedem Gerharda Šredera na konvenciju PSG-a, nemam pare da Tonija Blera, koji mi je bombardovao zemlju, zaposlim da mi bude savetnik i nemam dva miliona dolara da doniram fondaciji Bila Klintona, koji mi je isto bombardovao zemlju i neće me Angela Merkel odvesti na šniclu. Pa onda pitaju da li ću tako razgovarati sa Rusima. Naravno da ću razgovarati sa Rusima. I sa Uzbekistancima, Tadžikistancima, Rumunima, svima…
Šta mislite, da li ste snimljeni na javnom mestu na navodno tajnom sastanku da bi vama lično poslali poruku da ste „na merama“ ili da vas diskredituju u javnosti?
Prvo, sastanak nije bio tajni čim je bio u Hiltonu. Ja već godinu, godinu i po dana sve bitne razgovore obavljam preko Signala. Sa ljudima iz američke ambasade sam insistirao da se nađem u javnom prostoru jer nemam šta da krijem. Taj ortak koji me snimao, stvorio se za stolom pored nas sa neke dve žene. U jednom trenutku sam čak pomislio da mu pošaljem piće jer mi je bilo jasno šta radi. Pa, ja odem u Novi Sad kod doktora koji mi leči koleno, njegov asistent kaže: „Znao sam da ćeš doći.“ Ja mislim rekao mu doca, ali ne, kaže čovek: „Eno nam se tri pingvina već sat vremena smrzavaju pod prozorom.“ Znači, znaju da imam zakazan pregled i neka trojica čekaju da dođem. I ovde sada, dok sedimo, imaš bar dvojicu koji nas gledaju.
Kako je izgledala ta ekipa za susednim stolom u Hiltonu?
Frajer je bio s dve žene, vide se na snimku neki lakirani nokti. Ne verujem da mi šalju poruku da me prate jer već znam da me prate. Ali to isto služi tome da opet hrane javnost đubretom… „Evo ga ovaj, sedi s Amerikancima, prodaje državu“… A ti razgovori ne znače ništa, to je rutina, čisto informativnog karaktera. Ljudi su diplomate u Srbiji i informišu se u kakvoj su zemlji tako što pričaju sa svim političkim i društvenim akterima. Pa, pričaju i sa novinarima…
Pričaju i sa nama, a vas su verovatno pitali kako planirate da razvijate PSG. Dakle, šta je vaša vizija PSG–a?
Neophodno je da okupimo ljude. To sam pričao i Saši Jankoviću, jer je i ranije, kad uđeš u prostorije pokreta, energija bila slabašna. Trebaju nam intelektualci i to je okej, njih imamo. Ali trebaju nam i terenci, trebaju nam klinci, treba nam sve. Ja sam glumac pa se razumem u kasting. Treba ti Lorens Olivije, ali treba ti i Zoran Tasić (filmski producent, prim. nov). I tako sam gomilu ljudi još ranije doveo u PSG. Pola njih je otišlo, neke pokušavam da vratim, neke nema potrebe vraćati, možda još neko ode, to ne znam, ali sigurno znam da imam talenat da se preda mnom ljudi sami razotkriju. Sve što ne bude valjalo otići će samo, a sada smo dodali nove ljude. Za prvih pet dana od mog izbora učlanilo nam se 300 ljudi, što je 15 odsto članstva.
Jeste li vi svesni da je razlog tome verovatno vaša lična popularnost?
Ja sam toga potpuno svestan. Pa i u vreme dok je Saša Janković vodio PSG, od njega sam tražio da budem skaut, da dovodim ljude, a ne da se direktno bavim politikom. Hteo sam isto što i sad: da pravim ekipu, da proizvodimo kadrove. Ja sam strašno ponosan kad mi Dragan Đilas kaže da je naš Pavle Grbović najbolji gradski odbornik. Jer je taj dečko kod nas i on je ostao kod nas nakon promene u vrhu pokreta. E, ja želim još i još ljudi kao što je taj dečko. I uspevam, jer u ovim danima otkako sam predsednik, držimo razne sastanke i gledam te mlade ljude koji dolaze iz najrazličitijih univerzuma, a okupljeni su oko zajedničkog cilja. A to je samo prvi turnus, jer nema još dve nedelje otkako sam predsednik. Dakle, još okupljamo kadrove. Tek kad budemo imali ljude, moći ćemo o nečemu da pričamo. Mada, već smo do sad formirali osam novih odbora: Gornji Milanovac, Kragujevac, Brus, Ćuprija, Pirot, Niš, Leskovac, Zvezdara. Dolaze nam ljudi iz drugih stranaka jer njihova energija ne odgovara energiji u tim strankama. Sad polako raslojavamo ko šta radi. I tu sam rekao da nemam nameru ja da određujem ko šta radi, nego da ljudi moraju da se orijentišu prema svojim afinitetima.
Dakle, ono što sada radimo je: ljudi, ljudi, ljudi… A onda – borba za uspostavljanje sistema, arhitektura, nacrtni plan kakvu državu hoćemo, kako treba da izgleda kultura, zdravstvo, privreda, poljoprivreda, ekonomija, prosveta. To su sve delići slagalice koji se zove država. Hoću da okupim ljude koji su pametniji od mene jer se ja gotovo ni u šta od toga ne razumem. Ali učim i slušam one koji se razumeju. Već sam čuo primedbe da nisam političar. Ali nisam ni zdravstveni radnik pa imam fondaciju koja je prikupljanjem novca za lečenje spasila 163 života. Ni o tome nisam znao ništa na početku, pa sam naučio sve i znam stvari kojima uopšte u životu nisam morao da se bavim. Ja sam svestan šta sve ne znam, ali imam uz sebe Srbijanku Turajlić, Ratka Božovića, Jelenu Đorđević, imam i Borku Pavićević, ali još se s njom nisam video. Dakle, uspevam da se okružim pametnijima od sebe.
Planiramo da redefinišemo i program i statut, pogotovo što je statut jako loš.
Šta ćete menjati u programu?
Hajde da mi prvo sredimo kuću, pa ćemo vas zvati u goste da vidite kako je. Još je rano da pričamo, a ne moram baš o svemu ni odmah da pričam, tek sam izabran. Znam sigurno da za sve oblasti u kojima želimo promenu, moramo da imamo stručnjake. Nedavno nam je u Pokret došao čovek koji je stručnjak za poljoprivredu, profesor na Poljoprivrednom fakultetu. Ne možete da zamislite koliko ja o poljoprivredi nemam pojma, ali znam koliko je ovde seljak ponižen. To što se mi zovemo Pokret slobodnih građana znači da želim da svaki seljak bude ponosni građanin ove zemlje.
Potpisali ste Ugovor sa narodom, koji se u vašoj verziji zove Ugovor sa građanima. Kako ste se izborili da dobijete tu izmenu u nazivu?
Mene formalnosti uopšte ne zanimaju. Formalno, taj Ugovor sa narodom je zapravo ideja Branislava Trifunovića, onog finog dečka kog sam upoznao u američkoj ambasadi. Taj Ugovor sa narodom ili građanima, meni lično nije bitno kako se zove, jer smo po meni svi narod i svi smo građani, ali, taj ugovor je rađen samo četiri nedelje. Pri tome sam ja ušao u „trećoj sezoni serije“, jer su prva dva sastanka opozicije održana dok nisam izabran za predsednika PSG, pa nisam bio na njima. Dođem i dobijem tri lista papira. I onda kažem: znate li vi kako izgleda ugovor? Ja imam ugovor sa Sonijem za film u kom izgovaram 4 rečenice, taj dokument ima 601 stranu. A ugovor sa celim narodom ima tri strane. U njemu ima mnogo manjkavosti, paušalnosti i površnosti da je na tome moralo da se radi bar još tri meseca, i to ne jednom nedeljno kako su oni radili, nego svakodnevno. Niko nas nije bio po ušima da moramo što pre da izađemo sa tim. E, onda oni meni kažu: pa ljudi nam se već smeju. Insistirao sam da to ne bude konačna verzija i da se jasno kaže da će se ugovor dopunjavati. Međutim, mislim da je važno potpisati to kao akt dobre volje, jer sam i sâm rekao da ću na čelu PSG-a raditi na ujedinjavanju opozicije.
Bili ste na ta dva sastanka opozicije. Kako vam sad to sve izgleda iznutra?
Mi smo se skupili i potpisali sporazum. Bujrum! Što bi rekao naš član iz Kragujevca Borivoje Radić kad se članstvo tamo pobunilo, kao, neće sa Đilasom. Bora Radić ima 82 godine, pa je studirao etnologiju u Beogradu dok je ovaj grad bio manji. I onda on kaže: „Deco, mi moramo svi zajedno do Slavije. A posle će neki levo, neki desno, neki pravo…“ Ali rečenica „Moramo zajedno do Slavije“ je nešto što sada stalno koristim i ponosan sam što sam zajedno sa Srđanom Nogom, s kojim ne delim nijedan stav, čak mi ni način na koji nastupa nije simpatičan, bio zajedno ispred Centralnog zatvora i što smo zajedno izvadili dete odande.
Nije li baš to nešto što će vam prosečan glasač PSG–a zameriti?
To nas vraća na način razmišljanja. Ja često ulazim u diskusije u Tviter zajednici, koja je puna seratora i slobodno napišite da je Sergej to rekao. Tviter zajednici ne valja niko. Likovi kojima nikad ništa ne valja su seratori. Dakle, upuštam se tako u rasprave na Tviteru i jedan mi kaže: „Daleko je cenzus.“ Glupane, ja se u tvojoj glavi borim za cenzus upravo sad dok pričaš sa mnom. Moja borba nije politička, nego borba za promenu svesti i načina razmišljanja. Borim se za spas nas od nas samih jer jedemo sami sebe ovakvi kakvi smo trenutno.
Vidite ovako: meni ne treba ništa. Ja od glume živim jako lepo, imam mnogo lep život. Od glume idem na skijanja, na letovanja, od glume sam kupio stan, kola, kupio sam gliser. Dakle, ovo u šta sam se upustio meni uopšte ne treba. Ali imam neka uverenja i oduvek sam politički aktivan. Bio sam u Savetu Otpora, učestvovao u kampanji DOS-a, na poziv Igora Miklje svih mesec dana koliko je trajala kampanja. Pa bre, stane Kolubara, počne građanska neposlušnost, mi rešimo da blokiramo Terazije tako što ćemo da igramo mali fudbal u majicama Otpora. Izađe na hiljade ljudi i bukvalno telima formiraju igralište, Savo Milošević izvodi loptu iz kornera i onesvesti ženu. Dakle, uvek sam bio politički aktivan, mahom kao pojedinac i baš zato sad uopšte nemam nameru da jurim cenzus.
Kažete da od svog posla natprosečno dobro živite. Vama egzistencija uopšte ne zavisi od toga ko je na vlasti. Ali, svako ko u ovoj zemlji danas izlazi na ulicu i šeta, oseća se kao da ga nešto davi i pritiska. Šta je to što vas žulja?
Znate šta me davi? Davi me što ja živim lepo, a osamdeset posto mojih drugara nema da plati piće u kafani. I kako meni može da bude lepo? Hajde nek mi neko objasni. Pre neki dan, sedimo kod nas u Pokretu sa Lokalnim frontom, bistrimo politiku i jednom od njih stiže poruka… Sad mi se plače. Stiže poruka: „Ako imaš 200 dinara, treba da uzmem…“ ne znam, nešto. Alo, to su ponižavajuće stvari. To su strašne stvari, jer mi pričamo o ljudima koji kao imaju neki posao i negde čekaju neku platu, a ona nikako da legne.
I drugo, kroz rad Fondacije „Podrži život“ imao sam priliku da jako dobro vidim kakav je ovaj sistem, šta radi ljudima i koliko ih nije briga za ljudske živote.
Da li vam je hajka na vas zbog rada fondacije bila jedan od motiva da uđete u aktivnu politiku?
Jeste, evo u kom smislu. Priča o fondaciji je priča o pravoj moći. Ta priča počinje jednog jutra u devet sati. Ovo sam pričao sto puta, izvinjavam se čitaocima, ali važno je. Dakle, u devet ujutru me zove Antonije Pušić, koji ne kapira da neki od nas spavaju do 11, ali on je jedan od retkih ljudi kome moram da se javim kad god da me zove. „Možemo li mi, Trifunesku, da skupimo milion dolara?“ To je rečenica koja mi je promenila život, kao što je Antonije Pušić osoba koja je mnogo kvalitativno izmenila moj život. Da je rekao: „Možemo li mi, Trifunesku, da skočimo sa Beograđanke u čašu vode“, ja bih rekao: možemo. Krenuli smo da skupljamo pare za malu Tijanu Ognjanović i to se završilo kako se završilo. Ali sa mnom ima još jedna stvar: navikao sam na neuspehe. Imate na Jutjubu govor Majkla Džordana kad je ušao u Hol slavnih, on se sat vremena zahvaljivao ljudima koji su ga kočili u životu. Moj uspeh je zbir neuspeha jer sam bio prilično tvrdoglav u životu. I tek kad se sa Tijanom Ognjanović desio neuspeh, rešio sam da sistematizujem stvar i napravim fondaciju koja ima dva zaposlena i dvoje volontera i radi perfektno i molim čitaoce „Vremena“ da sad, dok čitaju ovaj intervju, na trenutak prekinu i pošalju SMS na broj 5757.
Slično je bilo i sa ovim. Mesecima nisam odlazio u Pokret, sedim u kafiću, čekam drugaricu i vidim da Saša Janković podnosi ostavku na Tviteru. Prvo što mi pada na pamet je: okej, gasi se jedna lepa priča… Ali, već sledeća misao mi je: a što bi se ugasila jedna lepa priča? Počinjem da se pitam da li je neko nesposoban ili namerno hoće da ubije jedno krilo opozicije i zatvori ga zauvek, da stavi ključ u bravu. Pazite, ja sam osnivač, još uvek sam član, mada već dugo pričam da nisam, jer mesecima planiram da odem i formalno se iščlanim. Pazite, ja sam u svojoj 44. godini prvi put pristao da se u nešto formalno učlanim, da postanem član. I osamdeset odsto ljudi u PSG nikad ranije nisu bili ni u jednoj stranci ili pokretu. Ali, taj pokret je jedna čista ideja, i sad ja gledam kako ona umire i negde oko 11 uveče pomišljam: pa ja ovo neću da dozvolim. Zamolim ortaka koji je u tom trenutku još uvek aktivan u PSG da vidi kakvo je raspoloženje ako se kandidujem. Posle par dana mi javlja da su mahom ljudi oduševljeni.
Naravno, krećem da razmišljam šta ja sad radim sa svojim životom, već sam državni neprijatelj, već me razvlače tabloidi, policija mi češlja fondaciju, bleje mi panduri ispred zgrade. Ali baš zato kapiram da ništa spektakularno ne može da mi se promeni. Sve što mogu, već mi rade i kažem: idemo. I dodatno: Šešelj, Maja Gojković i ostali šoder odozgo kad god me pomene, kažu kako ja nisam političar i da politiku treba da ostavim njima. Dakle, oni sve vreme šalju poruku: politika nije za vas, to je nešto ekskluzivno za nas.
Da li ste se sa sličnim stavom susreli na zajedničkim sastancima opozicije?
Apsolutno ne, naprotiv. Video sam da i njima treba osveženje i dočekan sam tamo sa simpatijama. To vam je isto i sa pojedincima. Danas sam krenuo u Pokret i zaustavlja me lik na ulici, kaže: „E, super si, gde ti je to tvoje, hoću da se učlanim.“ Reko’, ‘ajde sa mnom. Dovodim ljude s ulice. Isto tako su opozicioni političari reagovali. Moje nove kolege… Boris Tadić, koji je najiskusniji tu, imao je jednu divnu, jako toplu dobrodošlicu koju mi je poželeo na prvom sastanku. Pojavio se neko ko malo raskravi atmosferu, nije tipičan političar. I njima je dosadno, i oni su ljudi. Opozicija mora da bude jaka ekipa, a nema jake ekipe bez dobrog zezanja. To mogu da potvrdim i iz iskustva sa snimanja, najbolje stvari smo radili uz dobro zezanje, jer je to vezivno tkivo pravog tima, prave ekipe.
I vi se u toj ekipi pojavljujete kao enfant terrible, pa nikako da prestanete da budete tema u prorežimskim tabloidima. Režim za svakog opozicionog političara ima protivotrov, a na vas se ništa od toga ne prima. Kažu da ste narkoman, vi odgovorite: jesam. Kažu: Sergej nasilan prema ženama, vi napišete za novinarku „Srpskog telegrafa“ da je fuksa. Da li ima nešto što vam mogu?
Pa ne znam, mogu da me ubiju. To je užasna rečenica. Opet kažem: ne znam na šta su oni sve spremni. Borko Stefanović je već dobio metalne šipke po glavi. I to je nešto što preti svakom opozicionom političaru. Ne predviđam ništa, ali to mi sve govori da je režim u terminalnoj fazi. Znao sam da su u terminalnoj fazi još dok je trajao napad na fondaciju. Mesec i po dana pre nego što su Borka odvalili šipkom, ja sam pozvao Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Mariniku Tepić i Sašu Jankovića. Seli smo u Maderu, najšpijunskije mesto u Beogradu, gde su odmah dvoje za stolom do nas prestali da razgovaraju. Rekao sam da mi je policija za organizovani kriminal napala nešto najčistije na svetu, lečenje dece, i da želim da pokrenem ulične proteste. Znao sam da će tužilaštvo u nekom trenutku morati da se izjasni da li ima elemenata za krivično gonjenje ili nema. Ako ima, idem na sud, ako nema, hoću izvinjenje jer se igrate parama građana. Drugo, hoću da se ispita odgovornost 152 do 157 poslanika koji konstantno glasaju protiv humanih zakona samo zato što ih predlaže opozicija. Hoću da mi svaki od njih pojedinačno objasni zašto je šest puta glasao protiv humanih zakona kad mu je čobanka stisla zvonce, zašto su glasali za ubistva dece u Srbiji. Pa onda Maja Gojković da se izjasni što pritiska to zvonce i na kraju, zahtevam ostavku Zlatibora Lončara. Od njih sam samo tražio podršku za te proteste, koji bi bili socijalni. Ne bi Aleksandar Vučić bio pomenut nijednog trenutka. I ti protesti bi se desili da nisu Borka nalupali šipkom u glavu. Tako da… Ako se u mene zabode neki auto ili me neki frajeri nabodu noću negde napolju, da znate o čemu se radi.