Grad koji ne voli svoje reke

Skoro svaki turistički aranžman posete nekoj evropskoj prestonici uključuje i fakultativni izlet – plovidbu brodom po Seni, Vltavi, Dunavu, Majni. U Beogradu i pored dve velike reke takva mogućnost ne postoji. Razlog je banalan – ne postoji mesto ni na jednoj obali nijedne reke gde bi turistički brod mogao legalno da pristane i primi ili iskrca putnike.

„Nautički turizam u Srbiji je privredna grana koja je toliko nerazvijena da na mapi turističkih atrakcija ne postoji“, kaže za „Vreme“ Petar Đorđević, predsednik Grupacije za nautičku privredu i turizam u Privrednoj komori Srbije. Đorđević, koji je i brodograditelj, ali i zapovednik A – najviša klasa kapetana na unutrašnjim plovnim putevima – smatra da je čak i Slovenija ispred Srbije u nautičkom turizmu: „Mi u Evropi nismo evidentirani kao nautička ponuda za razliku od Ljubljane, čija reka Ljubljanica ima veći nautički promet nego Beograd. Ako pogledate na sajtu turističkih organizacija Srbije ili Beograda, ta vrsta ponude ne postoji. Prihodi od toga su nula. Iz kojih razloga? Nemamo infrastrukturu. Nemamo društvenu podršku. Nemamo spoznaju da je to jedna od vodećih grana turizma u svetu. Na Ljubljanici, koja je više potok nego reka, ima 15 pristana za turističke brodove, a Beograd nema nijedan. Mi imamo skoro 3000 kilometara plovnih puteva u Srbiji, reka, jezera, kanala. Dunav kroz Srbiju protiče dužinom od 580 kilometara. Recimo, kad bi strani turista hteo da dođe u Srbiju jahtom, on nema ni jedno jedino mesto gde bi mogao da se veže i da izađe na obalu.“

„VREME„: Šta je, onda, problem? Zašto nema turista na našim brodovima?

PETAR ĐORĐEVIĆ: Problem je što turistička organizacije Beograda, Srbije, Ministarstvo turizma, nisu prepoznali tu vrstu turizma. Nautički turizam bez podrške grada i države ne može da postoji. Mi nemamo mesto gde putnik može da uđe na brod, a da ne pričamo o invalidima ili starim osobama. Mi na operativnoj obali, od Brankovog mosta do Beton hale, nemamo nijedno mesto gde bi mogao da se ukrca putnik. Pristan za turističke brodove mora da bude infrastrukturno povezan sa gradom: mora da ima parking za automobile i autobuse, mora da ima liniju gradskog saobraćaja. Da neko želi da uzme desetak miliona evra godišnje, on bi napravio prikladna mesta za nautički turizam.

A, šta je sa pristanom kod Beton hale? Je li on rezervisan samo za kruzere?

To je međunarodni pristan za kruzere i on je mali i nedovoljan. Tamo leti staje i do pet brodova paralelno jedan do drugog. Moje kolege kapetani kažu da je Beograd najgora destinacija za pristajanje. Putnici sa poslednjeg broda prelaze preko četiri druga da bi došli do obale. To vam je kao da prolaze kroz četiri države. O bezbednosti da ne pričamo. Pritom, na tom delu operativne obale stoje čamci za rekreaciju, stoji pristan sa radionicom za opravku Jugoslovenskog rečnog brodarstva kojem uopšte nije mesto tu. Zamislite, radionica za popravku brodova usred Beograda, na najlepšem mestu! To je kao kad biste usred Knez Mihailove popravljali šlepere, recimo.

Projekat „Beograd na vodi“ podrazumeva i uređenje obale. Da li su na tom mestu predviđeni pristani za turističke brodove?

Mi ne možemo da iskrcamo putnika koji želi da vidi „Beograd na vodi“. Mnogo puta sam pitao zašto tu nema pristan, bez obzira na to što je u toku gradnja, jer svaki putnik koji se nije na tom mestu iskrcao predstavlja gubitak za promociju ovako kapitalnog projekta.

I šta su vam odgovorili?

Nisam nikad dobio odgovor koji sam razumeo. Nisam nikad ni razumeo zašto su prethodne gradske vlasti oterale iz Beograda brod „Sirona“, koji je imao sve dozvole, u koji je vlasnik Srba Ilić, začetnik nautičkog turizma kod nas, uložio tri miliona evra. „Sirona“ sad plovi po Dunavu u Budimpešti, a karta za vožnju se čeka tri dana. Znate li koliki je prihod od nautičkog turizma u Mađarskoj? Pa, zašto mi nemamo sluha da uradimo to isto?

Pre četiri godine mesto na kojem je ranije bio brod „Sirona“ gradske vlasti su odredile da bude pristan za prihvat turističkih brodova. Tu je sada, na operativnoj obali, betonski brod-muzej, koji je zauzeo mesto gde treba da se prihvataju turisti. Nas bi bilo jedno 50 koji bismo učestvovali u nautičkoj turističkoj ponudi za razgledanje Beograda, ali pošto nema infrastrukture, nema ni interesovanja. Čak je i ministar Rasim Ljajić, još pre dve godine, dao gradu Beogradu sredstva, oko 400.000 evra, da se izgrade pristani, a, opet, ništa nije urađeno. Gubici zbog neostvarenog nautičkog turizma su između 10 i 20 miliona evra. Mi pored Save i Dunava imamo razgranatu mrežu kanala i mnogobrojna jezera. Turistički pristani treba da budu u svim gradovima na toku Dunava kao, na primer, u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Smederevu, Kostolcu, Golupcu.

Dakle, kad bi strani turista svojim plovilom prešao granicu kod Bezdana, gde je prvo mesto gde bi mogao da pristane?

U Apatinu. Tu može da stane. I dalje više nigde.

Stvarno je tako?

Stvarno. Na celom toku nema čak nijedna benzinska pumpa. Ministarstvo za turizam je dalo novac da se napravi pet pristana od Apatina do Đerdapa, međutim, samo je jedan u funkciji, jer su ostali neprilagođeni. Ili su previsoki, ili su suviše plitki, ili duvaju loši vetrovi. Ne može brod bilo gde da pristane. To vam je kao kad je brod „Kosta Konkordija“ u Italiji prišao suviše blizu obali pa se nasukao. A, da vam ne pričam kakva je veza pristana sa gradovima. To je zato što niko nije pitao stručne ljude kako pristani treba da se naprave. Ja mislim da država mora da bude prilagođena privredi i privrednicima. Po mom mišljenju, mi nemamo ambijent za razvoj nautičkog turizma.