Gospodar Duboke države

Beogradski mediji su javili, a sve agencije prenele pod oznakom hitno, da je na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost predsednik Tomislav Nikolić smenio Aleksandra Vučića sa mesta sekretara ovog tela i na njegovo mesto imenovao Marka Đurića, doskorašnjeg šefa vladine kancelarije za KiM.

Za mnoge iznenađujuća odluka predsednika Nikolića usledila je nakon brojnih problema koji su identifikovani u radu sektora bezbednosti i želje da se daju odgovori na nerazjašnjena pitanja i afere koje su proteklih meseci potresale Srbiju.

Vučić će kao predsednik Vlade i dalje biti član Saveta, ali neće voditi Biro za koordinaciju službi bezbednosti koji operativno rukovodi čitavim bezbednosnim sektorom u Republici Srbiji.

„Mislim da nam je potrebna nova energija, a pored toga, ovim potezom ispravljamo institucionalni problem koji je ostao pošto je 2014. godine Aleksandar Vučić preuzeo funkciju predsednika Vlade, a ostao je i u kapacitetu sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost“, izjavio je Tomislav Nikolić.

S druge strane, Aleksandar Vučić nije hteo da komentariše dešavanja na sednici Saveta i samo je u prolazu rekao novinarima da im želi sve najbolje i srećan rad.

Naravno, ništa od ovoga se nije zaista dogodilo, ali je opisana moguća situacija koju Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije omogućava aktuelnom ili budućem predsedniku Republike, koji je, dakle, osoba broj jedan u sistemu funkcionisanja Saveta za nacionalnu bezbednost i ima mogućnost da ukazom postavlja sekretara Saveta koji operativno vodi ovo telo kao i njemu podređeni Biro za koordinaciju službi bezbednosti.

Kada se govori o tome koje su nadležnosti predsednika ovaj segment se često izostavlja jer je relativno nov u srpskom bezbednosnom sistemu i pravljen je svojevremeno po meri Miodraga Rakića, nekadašnjeg šefa kabineta Borisa Tadića – u vreme dok je ovaj bio predsednik Republike. Od trenutka kada je Vučić postao zvanično predsednik Vlade, 27. aprila 2014. godine, on je trebalo da bude smenjen sa mesta sekretara Saveta, jer je u isto vreme bio i član Saveta – neko ko donosi odluke, i operativac koji te odluke treba da sprovodi u dogovoru sa drugim predstavnicima bezbednosnih službi.

Uprkos tome što je Vučić sam u nekoliko navrata javno rekao da će se povući sa mesta „koordinatora svih službi“, a poslednji put početkom novembra 2016. godine, to se nije dogodilo, pa se postavlja pitanje zbog čega on i dalje obavlja poslove koji mu prema formaciji ne pripadaju: da li je za to razlog slabost bezbednosnog sistema, nedostatak dobrih kadrova ili njegova lična želja da „sve drži u svojim rukama“ da bi podatke kojima „raspolažu“ službe bezbednosti mogao da koristi protiv svojih političkih protivnika?

POLITIČKA POZADINA: Savet za nacionalnu bezbednost u čijem radu pored predsednika Republike i predsednika Vlade učestvuju, kao stalni članovi, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, direktori službi bezbednosti (BIA, VOA, VBA), osnovan je u „osetljivom političkom trenutku“ kada je Vlada kojom je suštinski upravljao Boris Tadić od 2008. krenula u posao okončanja saradnje sa Tribunalom u Hagu i borbe protiv organizovanog kriminala.

Na mesto sekretara Saveta postavljen je tadašnji šef kabineta Borisa Tadića Miodrag Rakić i u Zakonu je pisalo da je to mesto „rezervisano“ za šefa kabineta predsednika. U to vreme, što se docnije videlo iz brojnih izjava raznih „aktera“, ovakvo rešenje bilo je neophodno jer oni koji su bili na vlasti nisu do kraja uspevali da kontrolišu rad svih policija i bezbednosnih službi u državi i da bi se obavile neke važne stvari bilo je neophodno da se upravljanje tim sektorom stavi pod kontrolu nekoga ko nije direktno povezan sa sektorom.

Rezultati takve „koordinacije“ bili su impresivni: pronađen je, uhapšen i izručen Ratko Mladić i razbucan je jedan od najvećih kriminalnih klanova na Balkanu – klan Darka Šarića. Ova dva rezultata idu uz ime Miodraga Rakića, koji je tragično preminuo, u 39. godini, u proleće 2014.

I u to vreme, kao i danas, predsednik se držao svoje pozicije predsedavajućeg savetu, ali je glavnu reč vodio moćni pravi predsednik Vlade, a bez njega ne samo da se nije donosila neka bitna odluka nego je odlučivao i o stvarima kao što su finansiranje neke serije ili filma. Moć i autoritet su dolazili i zbog toga što je Rakić pokazao da ume da uradi važne poslove za državu, ali i zbog toga što je na mestu „koordinatora službi bezbednosti“ imao uvid u razne svinjarije koje su se u tajnosti odvijale u političko-privredno-estradnom životu Srbije, što mu je omogućavalo da od pojedinih ljudi dobije možda i ono na šta neko nikada, „u normalnim okolnostima“, ne bi pristao.

Sve priče o prisluškivanjima, o praćenjima, o zloupotrebi informacija u političke svrhe rodile su se zajedno sa rastom značaja „koordinatora službi bezbednosti“, a iznenadni odlazak Rakića ostavio je mnoga pitanja o njegovom delovanju i uticaju otvorenim, jer danas ni oni koji o tome znaju više ne žele da govore iz pijeteta prema čoveku koji je tragično preminuo.

Jedan od dokazanih rezultata njegovog delovanja je i rad na formiranju Srpske napredne stranke, SNS-a, danas vodeće u Srbiji, čime je trebalo da se izdizajnira dvopartijski sistem u Srbiji, o kome je Boris Tadić u više navrta govorio, da se anulira snaga ekstremne desnice, da se ona prevede u „civilne okvire“ i da Srbija uđe u stabilnije političko razdoblje na putu ka EU.

POLITIČKI TRENUTAK: Međutim, sa dolaskom Tomislava Nikolića za predsednika Srbije u rano leto 2012. i formiranjem Vlade SNS-a i SPS-a, uz podršku URSA Mlađana Dinkića, stvari su se bitno promenile.

Jedna od prvih stavki koje je tadašnji saziv parlamenta izglasao bila je izmena zakona kojim se uređuje funkcionisanje Saveta za nacionalnu bezbednost: mesto šefa kabineta više nije bilo ono koje donosi i odgovornost sekretara Saveta, nego je odluka prebačena na volju predsednika Republike.

Kada je zakonski okvir napravljen, za „koordinatora službi bezbednosti“ ustoličen je Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, koji ne bi imao mesto na sednicama Saveta da mu taj posao nije dodeljen.

Tog leta se mnogo govorilo o tome da je Miodrag Rakić Miki dao Vučiću svakakve dosijee – navodno, podatke o njegovim političkim protivnicima koji su Vučiću poslužili da uz pomoć stalnog medijskog prisustva zatrpava javnost aferama, otkrićima i senzacijama svake vrste. Delimično privatizovan sektor bezbednosti u doba Rakića, izgledao je u potpunosti podređen potrebama jedne ličnosti od 2012. godine i stalnom građenju rejtinga na obračunu sa političkim protivnicima i neistomišljenicima.

Ako su službe pod Rakićem uradile i nešto što bi se moglo okarakterisati kao posao od važnosti za nacionalnu bezbednost, pod Vučićevom upravom na mestu sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost su se pretvorile u sredstvo za dizanje i očuvanje rejtinga.

Da bi čitaoci do kraja razumeli mehanizam rada ovih „tela“, treba reći da je pozicija sekretara Saveta mesto na kome se sakupljaju sve relevantne informacije koje imaju sve službe i sektori javne bezbednosti – policije i ono što sakupljaju tri „tajne“ službe. Biro za koordinaciju služi da poveže njihov rad, a time upravlja sekretar Vučić koji u rad biroa, pored šefova tajnih službi, može da uključi i predstavnike Ministarstva spoljnih poslova, direktora policije i načelnike Uprave policije, Republičkog javnog tužioca, direktora Uprave carina i rukovodioce drugih državnih organa, organizacija i institucija.

Dakle, sekretar Vučić je mozak sistema bezbednosti i od njega umnogome zavisi distribucija informacija, podataka i, posredno, tok istraga.

U prethodne četiri godine javnost je u bezbroj slučajeva mogla da se u direktnom prenosu uveri na koji način se Vučić ophodi prema informacijama dobijenim na mestu ne kome se nalazi i kako se podaci iz raznih istraga ili predistražnih radnji plasiraju u javnost kroz moćne tabloide i TV stanice. „Curenje informacija“ i narušavanje instituta prezumpcije nevinosti su u svim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije navedeni među najvećim problemima u Srbiji, i to u mnogo većoj meri nego kod drugih država u regionu.

Tako se dogodilo da institucija koja je bila osnovana da bi se kontrolisalo ono što se poslednjih meseci i kod nas zove „duboka država“ (Deep state) pretvori i izvitoperi u puki instrument partije na vlasti, a čak postoje pokazatelji da je reč o instrumentu u rukama jednog čoveka koji ima snažan politički interes.

S druge strane, nedavni slučaj obelodanjivanja fotografije na kojoj su zagrljeni sadašnji ministar zdravlja u Vladi Srbije Zlatibor Lončar i nekadašnji šef Zemunskog klana Dušan Spasojević, jedan od organizatora atentata na Zorana Đinđića i svojevremeno najveći mafijaš u Srbiji, pokazuje da ipak sve informacije ne idu na sto sekretara Vučića ili ako i idu kod njega, neke odu i kod nekih drugih.

Na Lončara je „udario“ Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije na Televiziji Šabac, gde je „prozivao“ Vučića i njegovog brata Andreja. Ilić je na posebnoj konferenciji za novinare u Čačku pokazao slike na kojima su Lončar i Spasojević, što je još jedna u nizu indikacija o povezanosti ovog ministra sa Zemunskim klanom. Ranije, na suđenjima u Specijalnom sudu za organizovani kriminal u Beogradu, nekoliko svedoka je pomenulo Lončara kao saradnika Klana, kao „Doktora Smrt“, koji je, navodno, radeći u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije u Beogradu imao ulogu da dokusuri protivnike Klana koji bi bili dovedeni na intervenciju.

Pored toga, novinari KRIK-a su na svom portalu objavili priču o tome da je Lončar ranije imao u vlasništvu stan koji je kupio od Zemunskog klana, a njegova supruga jedan je od branilaca optuženih u slučajevima koje država vodi protiv klana Darka Šarića.

Na Ilićev napad Lončar nije reagovao, nego je tek dva dana docnije sekretar Vučić objasnio da prema njegovim saznanjima ta fotografija ne znači ništa posebno jer je nastala posle operacije kojom je valjda Lončar spasao život ocu Dušana Spasojevića. Pored toga, u istom danu, u nedelju 22. januara 2017. godine, na još jednoj vanrednoj konferenciji za novinare, Vučić je u pratnji Lončara (i Marka Blagojevića, ali to nije važno za ovu priču) skoro pun sat govorio o uspesima srpskog zdravstvenog sistema, kao da je znao šta će u isto vreme da „objavi“ Ilić, pa je svojim nastupom umnogome uspeo da natkrije činjenicu da se o vezama Lončara i mafije pojavila još jedna „potvrda“.

POSLEDICE I BUDUĆNOST: Kako se ispoljava činjenica da je Vučić spojio funkcije predsednika Vlade Srbije i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, što može da se tumači i kao protivno zakonu, videli smo i prošle jeseni kada su tri velike afere „odjeknule“ u nekoliko dana oko parlamentarnih izbora u Crnoj Gori.

Ubistvo jednog od vođa navijača i osuđenog dilera droge Aleksandra Stankovića sredinom oktobra 2016. godine, „afera Jajinci“, koja je usledila nekoliko dana nakon toga, i „afera pripreme državnog puča u Crnoj Gori“ na dan parlamentarnih izbora, izbacile su na videlo probleme na različitim nivoima sistema bezbednosti. Mafijaška sačekuša na Vračaru u Beogradu dobila je, čini se, preteranu pažnju vrha države, a do danas nema napretka u istrazi koja je još na nivou „predistražnih radnji“, kako nam je potvrđeno u Republičkom javnom tužilaštvu. Potom je usledila afera otkrića oružja u blizini objekta koji je u vlasništvu Vučićevog oca u Jajincima za koju je rečeno da predstavlja napad na premijera, da je to bio pokušaj atentata i da će samo u tom postupku biti privedeno i saslušano preko 90 ljudi. Ni ta istraga nije odmakla od predistražnog nivoa.

Tim povodom su zasedali i Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju službi bezbednosti, Vučić je govorio da će otići sa tog mesta jer nije dobijao relevantne informacije i, na kraju, ništa se zapravo nije dogodilo.

Ne znamo ko je ubio Stankovića, ne znamo ko je pokušavao da možda organizuje atentat na Vučića ili njegovog brata Andreja, ne znamo šta su građani Srbije i neki građani Rusije radili u predvečerje i na dan izbora u Crnoj Gori.

Moglo bi da se pretpostavi da su informacije o tim „slučajevima“ bile predmet razgovora na sednicama Saveta i Biroa i da ako neko nešto o tome zna onda je to Vučić, ali niti ima istrage, niti ima bilo kakvog rezultata. U tom trenutku je poslužilo svrsi, podignuta je tenzija u javnosti koja jeste i treba da bude osetljiva i na najmanji pomen napada na najviše državne funkcionere i… I ništa.

Svi odgovori su kod Vučića, a ako ih on nema, onda je teško pretpostaviti da bi neki tužilac mogao da ih u „nezavisnoj“ istrazi pronađe. Možda jedino ako i njemu neko, kao Velimiru Velji Iliću ne ostavi kovertu sa tragovima, ili ako novi predsednik Srbije ne izabere i postavi novog sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i oslobodi Vučića te obaveze.

Tada će ona vest sa početka teksta dobiti svoje pravo značenje.

BEZ PRAVOG OBJAŠNJENJA: Dušan Spasojević i Zlatibor Lončar