Gorak hleb i uvele ruže

Malo smo se, izgleda opametili kao društvo. Umesto ušećerenih čestitki, karanfila, jeftinih parfema i kolektivnih proslava uz prasetinu i kolce o trošku firme, Osmi mart je povod da se državne i nezavisne institucije oglase i osvrnu na položaj žena u Srbiji. Zaštitnik građana čestitao je još u utorak, 7. marta, ženama 8. mart i istakao da svečarska atmosfera kojom se obeležava Međunarodni dan žena ne sme da zamagli činjenicu da je veliki broj žena u Srbiji i dalje izložen neravnopravnom položaju u odnosu na muškarce, pre svega u ekonomskoj i političkoj sferi. „Na ovaj i na svaki drugi dan ne sme se zaboraviti činjenica da su žene i deca u velikom broju i dalje žrtve najtežih oblika porodičnog i partnerskog nasilja i da zajednička borba protiv nasilja i zaštita žrtava nasilja mora biti prioritet države i društva“, rekla je zamenica ombudsmana za prava deteta i rodnu ravnopravnost Gordana Stevanović.

Ova godina, 40. po redu otkako su Ujedinjene nacije proglasile 8. mart za Međunarodni dan žena, mogla bi da bude ključna, makar kad je reč o ženama žrtvama nasilja u porodici. Od 1. juna ove godine na snagu stupa novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je, bar na papiru, mnogo bolji od onoga što smo imali dosad. Ono što moramo da imamo na umu jeste da će primena tog zakona biti u rukama istih ljudi kojima su se žrtve obraćale i do sad. Kako je to izgledalo i na šta je ličilo, „Vreme“ je pisalo mnogo i često. Ovom prilikom podsećamo da je zaštitnik građana 2016. preispitivao postupanje nadležnih institucija u više desetina slučajeva porodičnog nasilja. U 12 koji su se završili smrtnim ishodom, uočene su nepravilnosti. Na osnovu njih, zaštitnik je dao 104 preporuke. Nadajmo se da je to dovoljno, uz doslednu primenu novog zakona.

O položaju žena na tržištu rada, takođe smo pisali više puta, a poslednji put pre mesec dana (videti „Vreme“ br. 1362 od 9. februara ove godine). Ipak, korisno je podsetiti da prema poslednjem godišnjem izveštaju poverenika za rodnu ravnopravnost žene i dalje čine najdiskriminisaniju grupu u Srbiji, kao i da među svim teško zapošljivim kategorijama na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje više od polovine čine žene.

Krajem prošle godine snašao nas je bedan pokušaj države da ograniči pravo na namerni prekid trudnoće, u ime borbe protiv bele kuge. Ispostavilo se da namerni pobačaji po broju nisu ni blizu onome što se tvrdi. Ali se isto tako ispostavilo da borba protiv bele kuge kreće od najpogrešnije moguće tačke – od napada na žene. U međuvremenu, dnevni list „Danas“ objavio je nezvaničnu procenu da u Srbiji živi 80.000 samohranih roditelja, uglavnom majki, koje nijedan zakon ne prepoznaje kao posebnu kategoriju. Po Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, da bi nekome bio priznat status samohranog roditelja, partner mora da bude mrtav ili osuđen na zatvorsku kaznu dužu od šest meseci. To nas dovodi do pitanja šta je sa svim onim majkama koje same izdržavaju decu, jer živi i slobodni očevi odbijaju da plaćaju alimentaciju.

Posebna je priča što, u žaru borbe protiv bele kuge, niko ne pominje žene koje su rodile ili bi da rode dete, bez obaveze da imaju partnera. Sa stanovišta zakonodavaca i donosioca odluka, ovakva situacija je očigledno nezamisliva. O poslodavcima koji otpuštaju žene kad zatrudne ćute i institucije i mediji jer su ovi slučajevi teško dokazivi. Sve u svemu, žena u Srbiji, ako ima posao, mora da pazi da ne zatrudni. Ako i zatrudni, ne bi smela nipošto da prekida trudnoću jer su tu čuvari javnog morala da joj saspu kako živi hedonistički. Ako, pak, nema posao, tu je premijer Vučić da joj kaže kako rađa decu da bi primala dečji dodatak da ne bi morala da radi. Ako se prijavi na NSZ, poslodavci će je odbijati jer je ili prešla 40, ili može da zatrudni i ode na porodiljsko. Ako pokrene svoj posao, njena firma će preživeti oko dve godine, koliki je prosečni životni vek ženskih firmi. Ako je partner tuče, može samo da se moli da novi zakon bude i primenjen. Ako reši da se razvede, nek joj je bog u pomoći u slučaju da je muž bogat; angažovaće advokata specijalizovanog za oduzimanje dece od majki.

„Hleb i ruže“ iz naslova ovog teksta je slogan pod kojim su u Masačusetsu tokom tri meseca 1912. štrajkovale tekstilne radnice. Poenta tog slogana je da život nije samo puka borba za opstanak (hleb), te da i žene imaju pravo na dostojanstvo i jednaka prava. Na to se misli pod „ružama“, a ne na sparušeni pupoljak sa trnjem.