Godine koje su proterane iz škola i javnosti

“Uf, teška tema” i “nismo mi tad bili živi, pitajte starije”, uz “ne, nemamo dozvolu plenuma” ili “nije nam tu radna grupa za medije”. Ovo su bili najčešći odgovori na poziv studentkinjama i studentima da za “Vreme” govore na temu devedesetih godina, dok je govor njihovih tela ukazivao na zbunjenost, nelagodnost i odbojnost odmah po pominjanju ove teme.

Da devedesete izazivaju zbunjenost kod mladih uzrasta 18 do 30 godina, bez obzira na nivo njihove informisanosti, pokazuje i istraživanje “Percepcija devedesetih kod mladih u Srbiji”, koje su prošle godine sproveli Muzej devedesetih i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, a koje je objavljeno upravo u vreme pisanja ovog teksta. U istraživanju se navodi da mladi “prepoznaju da postoje suprotstavljene verzije istorije i da je vrlo teško (ako ne i nemoguće) doći do potpune istine”.

foto: vlada dimitrijević

SAZNANJA IZ PORODICE

Sličnu stvar za “Vreme” govori i Jelena, studentkinja Univerziteta u Beogradu. “Najviše sam saznavala na internetu, ali mi to nije pomagalo jer može da se nađe mnogo protivrečnih činjenica, i teško je razaznati šta je istina ili šta želiš da prihvatiš kao istinu”, navodi ona.

Jelena i Lenka, studentkinja iz Novog Sada, ujedno su i jedine sa kojima smo razgovarali a da su samoinicijativno tragale za informacijama o ovoj temi i pohađale seminare organizacija civilnog društva. Na to ih je, kako kažu, navelo baš to što je tema tabu, što se o njoj ne govori u formalnom obrazovanju i što im nisu bili dovoljni razgovori unutar porodice jer su “uvek bili u kontekstu ličnog doživljaja različitih članova porodice i toga kako je njihov život tada izgledao, a ne o važnim društvenim događajima”, ističe Lenka.

“U školama se ne uči ni o protestima 1968, ni o ovima devedesetih”, kaže Nikola, devetnaestogodišnji student jednog fakulteta prirodnih nauka u Beogradu. “Eventualno nešto krajem školske godine, i to samo iz istorije, a samo malo o ratu. To nije dovoljno da bi ljudi saznali šta se tačno dešavalo u ovoj zemlji. Ja sam najviše učio od oca i majke jer su cele devedesete proveli na ulicama, pa me je otac naučio svemu što je potrebno za ulicu.” Za njega i njegovog nešto starijeg starijeg kolegu Uroša, glavna asocijacija na devedesete jesu studentski protesti.

“Inače mi prvo padaju na pamet muzika i kultura, ali u kontekstu trenutnih dešavanja, ipak sada prvo pomislim na proteste”, kaže Uroš dok žuri da nastavi svoju ulogu redara tokom prvomajskog protesta studenata i sindikata ispred Vlade. Dok ističe da se o periodu devedesetih tek skoro informisao od kolega sa društvenih nauka i da nije siguran oko kojih zahteva su se studenti tada okupili, Nikola govori da su studenti tada bili na ulicama “za demokratske i fer izbore, barem 1995/1996”.

IZOŠTRAVANJE SLIKE

Ipak i pored nedovoljno jasne slike o konkretnim dešavanjima devedesetih, obojica ističu da neka poveznica sa današnjicom postoji: “Isti ljudi koji su tada bili na ulicama i sada su sa nama ovde. Ipak, danas su svesni da su neke korake propustili da urade. Sada verovatno žele da nam pomognu da se to ovog puta ne desi i da spreče obrazac ponavljanja protesta na svakih 28 godina, jer ih je bilo 1968, 1996, pa 2024”.

Pomenuto istraživanje, kako za “Vreme” navodi Marija Branković, koja je vodila istraživanje ispred Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, pokazalo je da mladi ocenjuju da su devedesete od velikog značaja za naše današnje društvo – na skali od 1 do 5, prosečna ocena je 4,17.

“Na ovaj nalaz se nadovezuju rezultati kvalitativne studije, u kojoj su učesnici naglasili da u svojim životima osećaju posledice devedesetih, pre svega u smislu tenzija i podela u regionu, ali i u smislu etničkog identiteta optrećenog ulogom u prethodnim sukobima”, kaže Branković.

Sve studentkinje i studenti sa kojima smo razgovarali smatraju i da postoje jasne veze između perioda devedesetih i sadašnjice, te uglavnom ističu one negativne.

“Iskreno, ja ne znam da li bismo mi danas bili ovde da se devedesetih nije desio rat i raspad Jugoslavije. Sve je povezano. Jer od devedesetih ka ovamo imate mržnju između različitih nacija, rat i slično. Sada imate mržnju i takođe neku vrstu rata, ali unutar istog naroda, srpskog naroda. Govorimo o vlasti i nama”, navodi Marko, student jednog privatnog beogradskog fakulteta sa kojim smo razgovarali ispred zgrade RTS tokom trajanja studentskih blokada.

I on ističe da ne zna gotovo ništa o devedesetim jer je, kako kaže, “rođen bukvalno tokom trajanja bombardovanja Beograda”, ali zna da RTS “i danas radi istu stvar – laže”. Prema njegovim rečima, “i tadašnja vlast je tako koristila RTS. Vučić je bio ministar informisanja i bio je šerif, moralo je da se postupa po njegovim naređenjima. To su svi radili, pa i RTS, koji to i danas isto tako radi”. Eksplicitnu političku poveznicu istakao je i Nikola: “Isti ti ljudi koji su tada bili na vlasti i koji su krali izbore deset godina, vratili su se na vlast i ponovo isto rade, i nema nikog ko bi ih sprečio.”

Nešto apstraktnije paralele izvodi Jelena: “Ja sam rođena samo nekoliko godina nakon ratnih dešavanja, i neobično je koliko mi istovremeno deluju i daleko i blizu. Nije nešto što si preživeo, a evo i nakon toliko decenija ima posledice po ovo društvo. Pre svega mislim na prepreke između različitih naroda, ali čak i tema demokratizacije društva potiče još iz tog perioda, kao i liderstvo kakvo danas imamo, autoritarnost. Možda nije sve počelo tada, ali tada jeste bilo posebno izraženo i vidimo sada da je postalo obrazac koji se ponavlja”, kaže ona.

foto: miloš cvetković

“SVAKA BORBA JE DRUGAČIJA”

S druge strane, gotovo svi naši sagovornici ističu da sada dolazi i do prekida određenih veza sa prošlošću. “Pozitivan primer raskida tih veza jeste jedinstvo studenata i njihova solidarnost bez obzira na etničko poreklo, veroispovest i slično”, navodi Lenka. Dok neke niti pucaju, a neke ostaju prisutne, studenti ipak imaju otpor prema tome da svoju borbu smeste u kontinuitet. “Svaka borba je drugačija. Mi smo borba za sebe. To što su nas podržali ljudi koji su i devedesetih bili na ulicama nama samo pomaže, ali ovo je naša borba”, navodi Nikola.

“Devedesetih je bio slabiji protok informacija, mi se sada mnogo brže dogovaramo da se sastanemo i odlučimo. Mislim da smo zato mi mnogo više stvari uradili u kraćem vremenskom periodu, prosto jer smo mnogo lakše mogli da se dogovorimo. Nije bilo jednostavno ni da se samo dva fakulteta dogovore šta zajednički da rade, posebno ako hoćemo da se to radi na principima demokratije. Ali ipak uspevamo da poštujemo i sami sprovodimo princip za koji se zalažemo”, dodaje Uroš.

Iako je istraživanje o percepciji devedesetih sprovedeno pre studentskih protesta, nije bilo moguće ispitati veze između doživljaja prošlosti i sadašnjeg društvenog trenutka.

“Ja bih, ipak, bila slobodna da zaključim da postoji značajno preklapanje između onoga što mladi u istraživanju percipiraju kao (negativnu) suštinu devedesetih i aktuelnih ciljeva i zahteva studentske borbe. Čak možemo videti da i ključna tema devedesetih – nacionalizam i odnos prema drugih grupama – počinje da biva preispitivana u aktuelnoj situaciji, pre svega kroz ‘prisvajanje’ nacionalnih simbola u protestu, ali i inkluzivan odnos prema studentima i mladima iz Sandžaka”, navodi Marija Branković.

Jasno je da nije lako “negativnu suštinu” asocijacija na devedesete kritički povezati sa sadašnjim trenutkom ukoliko nemate dovoljno jasnih informacija iz skorašnje prošlosti. Čini se da se mladi danas više oslanjaju na intuiciju, koja proizilazi iz raštrkanih izvora (polu)informacija.

“Sad tek shvatam koliko nemam specifične odgovore na većinu postavljenih pitanja i mislim da je razlog to što smo o svemu ovome čuli samo tako usput, neformalno. Volela bih da sam na neka pitanja specifičnije odgovorila, jer bih volela da sam znala kako”, zaključuje Lenka.

O istraživanju

Istraživanje “Percepcija devedesetih kod mladih u Srbiji” spovedeno je u saradnji Muzeja devedesetih i Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Istraživanje je vodila Marija Branković, a u njemu su učestvovali Nevena Mijatović i Aleksandar Milovanović, istraživači Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Ana Radaković, istoričarka, učestvovala je u pripremi istraživanja ispred Muzeja devedesetih. Istraživanje je imalo dve faze i uključilo je kombinaciju kvalitativnih i kvantitativnih metoda.

Najpre su sprovedene dve diskusije u fokus-grupama, u Novom Sadu i Beogradu, koje su omogućile kvalitativno i dubinsko istraživanje tema od interesa. Zatim, sprovedeno je anketno istraživanje na prigodnom uzorku od 1393 učesnika, kako bi se proverila mogućnost generalizacije nalaza iz kvalitativnog dela i kako bi bile ispitane veze između percepcije prošlosti i aktuelnih društvenih stavova. Naglašavamo da uzorak nije nacionalno reprezentativan, jer je u većoj meri obuhvatio mlade iz urbanih sredina, obrazovanije od proseka, ali jeste rodno balansiran i heterogen u pogledu ideoloških orijentacija.