Godina olakog zaduživanja

U godini u kojoj su ugašeni čekovi sa odloženim plaćanjem i u zemlji u kojoj više od pola odraslih ljudi nema osnovne uslove za sticanje kreditnih kartica (ili nemaju zaposlenje, ili nemaju „žutu banku“ za osnovni depozit na bankarskom računu), keš krediti na kratki rok postali su često osnova za puko preživljavanje, do „nekog boljeg sutra“ ili se koriste kao najjednostavnije sredstvo za kupovinu na otplatu automobila, bele tehnike ili materijala za rekonstrukciju stanova i kuća (ili za osnovno novčano učešće u kreditima koji se odobravaju za te namene).

Na drugoj strani, poslovne banke lako u Evropi nalaze poverioce koji su spremni da im daju kredite samo nešto malo skuplje od referentne kamatne stope od 2,5 odsto na godinu (euribor) – a one taj novac u Srbiji prodaju po nominalnoj kamatnoj stopi od 12 do 25 odsto na godinu – ali često i uz depozit od 20 odsto, na koji teče pasivna kamata od najviše četiri odsto (često se depozit i ne kamati), a taj depozit, za razliku od cele glavnice, nije obezbeđen deviznom klauzulom. Tako uzimalac kredita nikad zapravo i ne zna kolika će doista biti realna efektivna kamata, jer ne zna koliko će doista biti obezvređen njegov depozit za uzimanje kredita. U suštini, stručnjaci procenjuju da ovdašnje poslovne banke imaju „maržu“ na preprodaji evropskog novca građanima Srbije od najmanje 20 odsto (tako „uvoz novca“ postaje isplativiji od uvoza robe).

KOMPLIKOVAN ODGOVOR: Pomenute okolnosti, siromaštvo na jednoj strani, a snažna ponuda gotovine na drugoj, u Srbiji imaju logičnu posledicu – veliku ekspanziju kredita. Poslovne banke su u Srbiji tokom 2005. odobrile novih 131,1 milijardu dinara kredita, od čega građanima 55,3 milijarde dinara. Naročito je upečatljiv podatak da je suma građanskih kredita samo u jednoj godini udvostručena. U stvari, ubrzanje kumuliranog zaduženja građana Srbije stalno se pojačava poslednjih godina – 2003. oni su bili dužni 28 milijardi dinara, 2004. godine 64 milijarde dinara, a ove godine suma njihovih dugova dostigla je iznos od 120 milijardi dinara. Brzina povećanja duga je doista velika, ali ne treba zaboraviti da je kumulativna inflacija u te tri godine bila oko 50 odsto i da se krenulo od Miloševićevog „narodnog režima“, koji narodu nije dao ni dinara kredita. U stvari, na pitanje da li se svaki građanin Srbije sada već zadužio preko mere, nije jednostavno odgovoriti.

Po starim srpskim ekonomskim udžbenciima, sa kreditiranjem stanovništva nešto nije u redu ako štednja građana nedovoljno nadmašuje odobrene potrošačke kredite. Kada se pogledaju podaci same NBS, per capita, svaki Srbin ima u banci ušteđevinu od oko 250 evra, a po bankarskim potrošačkim kreditima je dužan oko 120 evra. Statistički gledano, dakle, prosečan Srbin bi za samo godinu dana mogao da otplati svoje trenutno zaduženje, ako bi mesečno otplaćivao samo deset evra. Po ovom podatku strah od porasta građanskih kredita ipak se može oceniti kao preuranjen, jer je, na primer, svaki Hrvat dužan 300 evra, a eno ih zdravi i tužni samo zbog Gotovine. No, ako se volumen zaduženosti suzi samo na zaposlene, problem se pokazuje u nešto manje ružičastom svetlu. Prema guverneru NBS-a Radovanu Jelašiću, svaki zaposleni Srbin dužan je već 54.000 dinara, to jest tri prosečne neto plate. No, u međunarodnim razmerama, ni to nije suviše, jer je to manje od 600 evra.

Još neki podaci govore da je Srbija daleko od opasnosti da „balon bankarske aktive“ pukne sam od sebe i državu dovede do finansijskog sloma. Naime, prema izvorima ECB-a, učešće bankarske aktive u bruto domaćem proizvodu u Srbiji je ispod 40 odsto, dok je u većini drugih država u tranziciji znatno više – u Hrvatskoj je čak na nivou od 110 odsto BDP-a. Prosečno učešće te aktive u BDP-u deset zemalja koje su nedavno ušle u EU je 130 odsto. Čak i zemlje slične po razvijenosti Srbiji imaju mnogo veće učešće bankarske aktive u BDP-u, BiH oko 70 odsto, Bugarska oko 65 odsto, Poljska oko 60 odsto. Samo je Rumunija slična Srbiji.

POLITIKA STREPNJE: Oni koji pozivaju na opreznost, međutim, kažu da se učešće ukupnih bankarskih pozajmica u BDP-u Srbije povećava suviše velikom brzinom i da je već do kraja septembra ove godine ona, u odnosu na celu 2004, povećana za gotovo milijardu evra – sa 6,48 na 7,43 milijarde evra. Pa zar nismo vapili za kreditima i svežim kapitalom kako bi se izvukli iz privredne rupe u koju nas je odveo kraj XX veka? Strah kod upućenih očigledno izaziva to što oni strepe da se ta zaduženja neće moći vratiti. No, i u tom slučaju dolazimo do pitanja zašto se ne vodi takva privredna politika koja će dati bolje izglede zaduženima, i preduzećima i građanima, da u narednim godinama mogu servisirati preuzete obaveze.

I poslednji potez Narodne banke Srbije, raspisivanje kratkoročnog zajma centralne banke od milijardu dinara, preko emisije štednih zapisa za građanska lica sa godišnjom kamatom i do 25 odsto – izaziva zabunu u zemlji gde se za iduću godinu planira stopa inflacije od 9,3 odsto. Promovisani cilj je da se građani odvrate od olako uzetih kredita za kupovinu automobila i frižidera, što navodno podstiče inflaciju, a da se poslovne banke nateraju da povećaju pasivne kamate na dinarsku štednju i tako uspore porast potrošnje, to jest smanje pritisak tražnje na tržištu bez dovoljno domaće robe. Najava emisije štednih zapisa na dinare sa toliko atraktivnim prinosom šalje raznovrsne informacije. Grubo rečeno, to bi moglo da znači da dinar neće devalvirati tokom 2006. godine za više od 25 odsto. Ili, da inflacija neće biti veća od 20 odsto. Ili, da Narodna banka neće ni državi davati jeftinije kredite ili da država i ne može nigde da dobije povoljniji kredit. Ako građani pomisle da je ponovo reč o „Zajmu za Srbiju“, sa kamatama koje liče na „dafiment kamate“ – cela stvar neće dobro ispasti.

Poznati analitičar Vladimir Gligorov smatra da je bojazan od ekspanzije finansijskog sektora u zemljama u tranziciji preterana, pa su tako preterane i restrikcije za širenje kredita. U stvari, teorijski gledano, širenje kreditne ponude trebalo bi da obara kamatne stope (uz rast produktivnosti i smanjenje rizika), te tako podstiče investicije, koje ubrzavaju privredni rast. Po njegovom mišljenju, finansijska kriza preti samo ako se pogoršava finansijska struktura banaka ili ukoliko se ne vodi odgovarajuća politika deviznog kursa.

OPET INFLACIJA: U našem slučaju, da „dovršimo“ aluziju Gligorova, sumnja može pre svega da padne na politiku deviznog kursa. Pošto ona ne obavlja svoj deo posla, ide se na restrikcije kredita, to jest ide se nasuprot interesima privrednih subjekata i građana. A tamo gde se privredna politika suprotstavlja tržištu, nešto nije u redu sa ekonomskom politikom.

Cela ta nervoza oko „olakog“ zaduživanja građana proističe iz glavnog problema srpske ekonomije u protekloj godini, problema povampirenja inflacije. Jer, godinu za nama u ekonomskom pogledu obeležava visoka stopa inflacije od preko 17 odsto. Okreni-obrni, glavni problem nosilaca ekonomske politike u Srbiji jeste to što ova visoka stopa inflacije upućuje na zaključak da nešto nije u redu sa tom ekonomskom politikom i privrednim reformama. Najdragoceniji tranzicioni dobitak, kakva-takva makroekonomska stabilnost čak i u Srbiji, sada je poljuljan. To je opasna pojava, mada za inflaciju ima nekoliko dobrih izgovora – uvođenje PDV sistema naplate poreza i veća fiskalna disciplina, snažan porast cena sirove nafte na svetskom tržištu, stari i novi monopoli itd.

Enigma je u tome što reformisani privredni sistemi imaju mehanizam za amortizaciju troškovnih udara. Uprošćeno rečeno, u Srbiji taj mehanizam očigledno ne deluje dobro, jer država ima preterane potrebe i ambicije i nije u stanju da pronađe prostor za kompenzaciju troškovnih udara – pa se oni ekspresno prebacuju na stanovništvo – jer snage statusa quo ne dozvoljavaju da im se pogorša zatečena pozicija.

Inflacija viša od 17 odsto ne može se objasniti drugačije, na kontinentu gde je ove godine inflatorna stopa u proseku dva odsto. Otuda je lansirana teorija preteranog porasta tražnje bez domaćeg pokrića. Tu teoriju, na primer, direktno formuliše saradnik ESPI instituta (nekadašnji G17 Institut) Mirosinka Dinkić, koja kaže da visoka lična tražnja nije imala pokriće u domaćoj ponudi. No, ponuda iz uvoza bila je sasvim dobra, otkud onda inflacija.

Inflaciju, navodno, nije proizvela ni štamparija dinara jer je po tvdnjama guvernera NBS-a Radovana Jelašića novčana masa izražena u evrima ostala ista tokom 2005. godine, kao i ona iz prethodne (a primarni novac je čak smanjen za devet odsto). To se postiglo i nekim doista restriktivnim merama. Tako je u bankama prinudno stavljeno u rezerve (iz njih je „povučeno“) 40,4 milijarde dinara, a dodatno je „sterilisano“ 16,7 milijardi dinara intervencijama na otvorenom tržištu. U toj teoriji preterane tražnje, sudeći po ovim podacima, sigurno ima istine, ali bi se stvari bolje razumele ako se sve ne bi fokusiralo na građane, već ako bi se pogled proširio i na okolnost da Srbija ovu godinu završava sa budžetskim suficitom (ma koliko se može diskutovati koliko je on doista realan).

SVRAB I ČEŠANJE: Uprkos tome što je inflacija uvek „državni fenomen“ i problem potrošnje koju ona može da kontroliše – kod nas je teorija „proširena“ na potrošnju u celini, pa su se i građanski krediti našli na optuženičkoj klupi. U stvari, boreći se protiv inflacije tamo gde to državu manje „boli“, Narodna banka Srbije već godinu dana pokušava da poslovnim bankama „poskupi“ odobravanje kredita građanima – što se, naravno, završava na visokim kamatama, koje, opet, podstiču inflatorna očekivanja.

U suštini, Vlada Srbije više brine zbog svojih deviznih obaveza i zbog toga što povećanje „privatnih dugova“ prema inostranstvu – dakle dugova koje na svetskom finansijskom tržištu prave banke koje posluju u Srbiji da bi imale novac koji pozajmljuju ovdašnjem stanovništvu (uz debele marže, zbog velike razlike u kamatnim stopama) – sužava prostor novog državnog zaduživanja (u devizama). Potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus je to lepo objasnio (u „Politici“ od 18. decembra) kada je rekao: „Koliko se smanji državni dug, povećava se zaduženost stanovništva, pa ukupan dug zemlje ostaje isti. Ako jednog dana dođe do poremećaja na deviznom tržištu, neće biti važno da li ga je izazvala država, neka banka ili preduzeće.“

Znači, ipak je, u krajnjoj liniji, glavni problem – „devizni problem“. U Vladi se očigledno plaše da bi aktivnija politika deviznog kursa dinara u prvom trenutku toliko podstakla inflatorna očekivanja, da se ona ne bi kasnije mogla smiriti potonjim efektima na smanjenje potrošnje, to jest na smanjenje trgovinskog, a potom i platnog deficita. U stvari, inflacija bi tokom 2005. godine bila verovatno već veća da je dinar prema evru „pokrio“ celu razliku između naše stope inflacije i one u evro zoni (recimo da je ta razlika oko 15 procentnih poena). Guverner NBS-a Radovan Jelašić je nedavno, na Savetovanju ekonomista u Beogradu (17. decembra), izneo podatak da je do kraja novembra dinar prema evru depresirao za 8,2 odsto, a prema dolaru za 20,8 odsto, a pri tome je dodao da veća tekuća devalvacija dinara nije bila ekonomski opravdana, jer je ponuda deviza „nadmašila tražnju za njima“. Pa ipak, guverner Jelašić je istom prilikom najavio da će postepeno povlačiti centralnu banku iz menjačkih poslova, valjda da bi ona bila manje dominantan ponuđač deviza na deviznom tržištu. Što će reći, da bi se devizni kurs određivao više po tržišnim kriterijumima, a u stvari više u međubankarskim transakcijama.