Glasovi Radio Beograda

Radivoje Marković:
Samouki inovator

Kad se nekome „gospodar slučaj“ umeša u život i karijeru ponekad je najbolje prepustiti se i videti kuda će te to odvesti. U to se uverio mladi diplomac Pravnog fakulteta Radivoje Marković pet godina pošto je započeo novinarsku karijeru radeći kao slobodni reporter. Kada je 1937. napustio redakciju „Pravde“ pomislivši da je završio s novinarstvom, slučaj je „namestio“ da reportera koji je iz Budimpešte prenosio fudbalsku utakmicu Mađarska–Jugoslavija suspenduju po povratku u Beograd jer je tokom prenosa vređao i pogrdnim imenima nazivao igrače, a pripisana mu je i psovka koju je prolazeći pored reporterskog mesta izrekao igrač – baš kad je on ćutao. Upravo je suspendovani reporter predložio da auto-moto reli Prag–Bukurešt–Beograd prenosi Raća koji je jednom prilikom i sam rekao da je „došao na radio blagodareći sočnom srpskohrvatskom jeziku“.

Stalni posao u Radio Beogradu Radivoje Marković dobija 1945, gradeći postepeno sopstveni reporterski stil uglavnom se oslanjajući na iskustva majstora koje je upoznao ranije i sa nekima od njih se potom družio, poput Čeha Laufera, koji je 1926. ušao u istoriju radio-novinarstva kao čovek koji je prvi prenosio fudbalsku utakmicu. Mora biti da je Raća znao i reportere Radio Beograda, Radeta Stoilovića i Dimitrija Stevanovića, koji su 1929. prenosili utakmicu BSK–Jugoslavija što je prvi prenos u istoriji našeg radio-novinarstva. „Nisam se stideo da pitam i otkrijem svoje neznanje“, govorio je Raća na temu svojih reporterskih početaka, a za pravilan govor i bogatstvo reči naglašavao je da je zaslužna „ljubav prema jeziku koja je u mom kraju prirodna, a profesori su uspevali da to još razviju“.

Malo je ko kao Raća mogao da dočara sliku na stadionu, dinamiku igre, uzbuđenje na tribinama, zebnju i radost. Kad Raća kaže da je bek „uputio duugu, duugu loptu prema svom levom krilu…“, to, malo produženo „u“ bilo je dovoljno da slušalac prosto „vidi“ tu loptu kako leti preko čitavog terena. Uvek je smišljao nešto novo kako bi što plastičnije slušaocu preneo ono što vidi. Mnoge izraze koji su danas u prenosima uobičajeni, poput „ivice kaznenog prostora“, na primer, smislio je upravo Raća. Ono po čemu ga prepoznaju i slušaoci mlađih generacija svakako je njegovo čuveno: „Gol, gol, gol“ posle trećeg izjednačenja domaćina na fudbalskoj utakmici Švedska–Jugoslavija. Mnogi su mislili da se Raća radovao, ali je kasnije on sam objasnio da je to bio „poklič kojim sam hteo da kažem – dokle, pobogu brate“! Branko Ćopić mu je sročio i stihove: „Oj Radio, Radivoje, šta to moje uši čuju, naši kanda napreduju…“.

Iako ga najviše pamte kao sportskog reportera, njegov autentični, pomalo nazalni bariton dočaravao je slušaocima i druge događaje, poput sahrana Borisa Kidriča i Moše Pijade. Bio je višedecenijski urednik Sportske redakcije Radio Beograda, kreator novih emisija, radio je i klasične radio-reportaže, napisao dvanaest knjiga o sportu i o veštini reporterskog zanata. Priprema za posao bila mu je među najvažnijim stvarima bilo da je reč o prenosu, reportaži ili razgovoru. Pričalo se da je pripremajući se 1953. za intervju sa Josipom Brozom „potrošio“ na listanje dokumentacije dva meseca! Taj intervju je potom „po oceni Titovog kabineta bio najbolji intervju koji je Predsednik dao jugoslovenskom novinaru“.

Ostao je upamćen i kao reporter koji je uradio najduži prenos u istoriji radija u nas. Prenoseći paradu 1946. neprekidno je govorio sedam sati i trideset i šest minuta!

Žarko Obračević:
Rudar iza mikrofona

Danas najprepoznatljiviji „izdanak“ klasične spikerske škole Radio Beograda smatrao je to uzgrednim poslom dok je završavao studije rudarstva. Na nagovor drugara kojima se dopadala „boja njegovog glasa“ čitao je za neveliki honorar tekstove na Trećem programu Radio Beograda. Ostao je u tom poslu i pošto je diplomirao pa je tako neki rudnik ostao bez školovanog inženjera, ali je zato radio dobio trenutno najboljeg spikera. I ne samo radio, već i televizija, filmski dokumentaristi, rečju svi kojima treba razgovetan, artikulisan, ubedljiv, ali pre svega prijatan i autoritativan glas.

Bez „pedigrea rodnog kraja“ poput Drage i Raće, rođen je u Beogradu, kaže da „ništa ne bi bilo od boje glasa da nije počela da ga ‘teše’ tadašnja spikerka na Trećem programu Olivera Živković, a kasnije i Draga Jonaš“. Verovatno je pod njenim uticajem počeo više da se interesuje za akcente i danas je dosegao nivo eksperta. Kad nije siguran, što je retko, ali dešava se čak i njemu, a nema pri ruci svoje rečnike, na pitanje da li je nešto ovako ili je onako, šeretski odgovara: „To je dublet.“ Jedan je od poslednjih iz spikerske branše koji pripremajući se za čitanje ima olovku u ruci i obeležava akcente u rečima na kojima misli da može da se „saplete“. Svojevremeno je u „Radioskopu“, jednoj od prvih emisija magazinskog tipa u ondašnjoj Jugoslaviji, možda baš zbog pedantnosti, redovno čitao „jezičke klackalice“ na tekstove Koste Timotijevića.

U savladavanju tehnike disanja, koju je Draga Jonaš smatrala krucijalnom za dobrog spikera, pomogli su mu i gabariti, visok je i krupan, pa i dugačke rečenice može s lakoćom da savlada. A možda pomaže i ronjenje kojim se aktivno bavi. Dok nije počeo da „spikeriše“, smatrao je da je to „mnogo lakše, ali sam se grdno prevario i srećom da sam imao dobre učitelje i kolege koji su me naterali da ‘zagrizem’ u taj posao“. Tokom vremena postao je specijalista za dnevno-informativne emisije tipa „Novosti dana“ i „Dnevnik“. Dobroćudan po prirodi, prosto ne može da odbije kolege kad ga pozovu da „uskoči u studio“, pa ti slučajni „upadi“ često daju emisijama poseban kvalitet.

Radeći u vremenima u kojima nam se svima svašta događalo, Žare je pokazao još jednu, za spikera dragocenu osobinu – hladnokrvnost. Bilo je situacija kada u studiju zadrhti i glas i papir u rukama. Njemu, bar ja za to ne znam – nije nikad. Ni posle smrti Josipa Broza Tita dok je čitao saopštenje državnog vrha. Original tog teksta i danas čuva, pa ponekad, kad smo mu gosti u kući, teramo ga da „samo još jednom, samo za nas“, ponovo „donese tekst“.

Danas je Obračević šef spikerske grupe Radio Beograda. Kolege su mu 2004. dodelile nagradu „Zlatni mikrofon“ kojom je upotpunio kolekciju priznanja koje je do sada dobio. Na Prvom programu ima naslednike koji već i sami „tešu ime“, a dobijaju i nagrade za spikerski posao. Zato Žare kaže da „nasuprot mišljenju da spikersko zanimanje odumire, smatram da će radio i televizijskim stanicama uvek biti potreban dobar čitač koji neguje kulturu govora“.

Draga Jonaš:
Nju najvolijem jer je sve razumijem

Ovu rečenicu starog Vukomana sa Golije kojom je odgovorio na pitanje novinara koga bi posebno voleo da upozna, a poželeo je da upozna baš nju, Draga Jonaš je smatrala najvećim priznanjem. A dobila je tokom duge spikerske karijere mnogo značajnih priznanja, počev od onih koje su joj dodelile kolege, „Zlatni mikrofon“ na primer, pa do Vukove nagrade.

Mislim da je mesto rođenja, Valjevo, predodredilo Dragu da postane vrhunski spiker jer je čitav taj kraj svojevremeno bio poznat kao oblast „izuzetno čistog govora“, mada se i to promenilo, pa je podučavajući spikere na lokalnim radio-stanicama baš Valjevce posebno grdila „jer su bili najgori, grešili su iz uobraženosti jer misle da im teorija ne treba“. Inače, ona spikerski posao nije posebno učila – završila je tamošnju Državnu trgovačku akademiju, potom slede godine „filmske biografije“ – najpre činovnica, pa bioskopska razvodnica, garderoberka, bibliotekarka, onda ratne i teške godine, pa od novembra 1951. – Radio Beograd. Malo je poznato da je i pisala, kao učenica je 1938. dobila i nagradu iz Fonda „Dr Jordan Stajić“, novčani deo bio je 368 dinara, za priču Živana Čarapa.

Biti glas koji dopire iz zvučnika je opredeljenje, posebno od kada je televizije, neka vrsta „samoosude na anonimnost“. Nju su na ulici ili u prodavnici prepoznavali po glasu i „tada sam se osećala vrlo prijatno, jer to je, ipak, nešto drugo nego kad se prepozna mis ili političar“, govorila je. Njen „neponovljivi alt“ je mnoge naveo i na pogrešan zaključak, pa je svojevremeno bilo i slušalaca koji su mislili da je ime spikera – Dragi Jonaš, sve dok u jednoj od emisija „Nedeljnog popodneva“ nije stala ispred kamere, da je ljudi vide.

„Najveću tajnu“ posla kojim je počela da se bavi, da „nije dovoljno to što nam je po prirodi dato: moramo znati ne samo kako nego i zašto“, tokom duge karijere trudila se prosto da utuvi u glavu mladim radio-novinarima. Radeći s njom uverio sam se vrlo brzo da je najoštrija baš prema onima za koje je smatrala da im je „priroda dala“. Bila je dosadna k’o zubna bolest, naročito kad je o akcentima reč jer je to bila njena specijalnost, a sve sa smeškom jer je znala da za nas predstavlja „božanstvo“. Efektno i brzo odučila me je od kerebečenje tipa „beeeoooogardski“, „ameeeeerički“, govoreći mi da bez pravilnog saopštavanja nema ubedljivosti, da lošem spikeru ili novinaru slušalac „ne bi poverovao sve i da u mikrofon kaže da je počeo treći svetski rat“! Primer Orsona Velsa i Rata svetova uvek je bio argument kojim je poentirala.

Kad smo svojevremeno, na inicijativu Radmile Mijatović, urednice u Obrazovnom programu RTB, zajedno spremali igranu TV seriju „Priče o jeziku“ otvorila mi je vrata u njen svet u kome je jezičko čistunstvo bilo i sredstvo i cilj. Shvatala je svoj posao kao misiju insistirajući na svakom detalju. „Jezički temelj se stiče u osnovnoj školi. Neke stvari se moraju naučiti solidno – zauvek, za ceo život. Kao tablica množenja, kao azbuka“, govorila je. Kada su u Srbiji počele da niču nove radio i TV stanice, kada je bukvalno svako mogao da sedne ispred kamere ili iza mikrofona, trudila se da makar kuća u kojoj radi neguje pravilan govor. „Jezik se za slušaoce lepi i prenosi se dalje. Neobrazovanom pojedincu koga čuje mali broj ljudi može se oprostiti (loš govor), spikeru i novinaru – ne!“

Dok je bila aktivna, svako malo je tražila da pored redovnog posla obučava novinare i spikere, ali je s vremenom bilo sve manje razumevanja za njen stav da „od spikera ponovo treba tražiti veću govornu perfekciju“. Kursevi su postali sve ređi i sve slabije posećeni, pa je u jednom intervjuu rezignirano konstatovala – „kratak kurs – mali domet za radio-televiziju koja ima veliki domet i ogroman značaj“. Radeći ovaj tekst, listajući dokumentaciju, pomislio sam da bi valjalo sakupiti intervjue, poduke Drage Jonaš, u malu brošuru i proglasiti je obaveznim udžbenikom za sve koji se bave govornim novinarstvom.