Glas iz geta

Nemački nedeljnik „Špigl“ pisao je prošlog decembra kako je zvanični Berlin odlučio da opozove komandanta srpsko-albanskih policijskih snaga u Gračanici, Nemca Karla Hajnca Vebera, poznatijeg pod nadimkom Čarli, omiljenog među Srbima zbog toga što je za njegova mandata smanjen broj ubistava, atentata i količina nasilja. On za „Špigl“ iznosi svoju ocenu s terena da se odnos snaga u pokrajini od okončanja rata 1999. godine suštinski promenio, da su vinovnici postali žrtve, da su sada Srbi izloženi šikaniranju i to pred očima UN-a, te da se čini da nema izgleda za pomirenje. Berlin ga, kako piše „Špigl“, povlači, uprkos peticiji stanovništva Gračanice koju su podržali srpski patrijarh Pavle i Vlada Republike Srbije. Obrazloženje navodno glasi da mu je nakon godinu dana njegovog službovanja na Kosovu i Metohiji – potrebna resocijalizacija.

DRŽAVOTVORAC: Drugog, daleko moćnijeg Nemca na Kosovu, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN-a Mihaela Štajnera Srbi sve češće kritikuju zbog njegovih dalekosežnih odluka na koje Beograd zasad može da preduzme malo šta više od nemoćne ljutnje. Želeli bi da mu što pre vide leđa.

Šef UNMIK-a, specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a Mihael Štajner doneo je Uredbu kojom se omogućuje privatizacija društvenog zemljišta na Kosovu, zapravo kojom se vlasniku fabrike omogućuje zakup društvenog zemljišta u društvenom vlasništvu na kome ona leži na 99 godina, uz svu slobodu raspolaganja imovinom. Pre toga, naravno, nisu raspravljena pitanja vlasništva, velikih ulaganja države u kosovsku privredu i posleratne nacionalizacije (između ostalog i velikih površina crkvenog zemljišta).

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović odgovorio je na taj potez najoštrije dosad, rekavši da što se bliži kraj Štajnerovog mandata, ovaj se prosto trudi da napravi što više problema i brljotina, po sistemu – „posle mene potop“. Naglasio je da je Štajnerova odluka jednostrana, da predstavlja otimačinu društvenog kapitala, da je to nedopustiv potez bez saglasnosti sa vlasnikom zemljišta, a to je Beograd; te da Štajner ne može da se ponaša kao da su mu to u nasleđe ostavili otac, deda ili baba…

Čović je i druge državne organe, Ministarstvo inostranih poslova i Ministarstvo privrede, pozvao da neizostavno i hitno reaguju, a radnike da pokušaju da zaštite svoju imovinu. Pozvao je i međunarodnu zajednicu da pomogne i zaustavi takve jednostrane poteze koji mogu da destabilizuju prilike.

SERIJA: To nije jedina odluka koju sprovodi civilni administrator dovodeći Beograd pred svršen čin. Pre toga buktao je spor zbog Štajnerove odluke da uvede posebne registarske tablice za automobile (Beograd pozvao kosovske Srbe da tu odluku ne prihvate); vozačke dozvole se izdaju odavno; izdaju se i posebni pasoši koje neke zemlje već priznaju; bez saglasnosti Beograda otvaraju se granični prelazi prema Albaniji…

U Beogradu se, drugim rečima, pale crveni alarmni signali jedan za drugim, zbog vesti iz različitih kuhinja o takozvanom otkupu Kosova od Srba, nezavisnom Kosovu, kosovsko-albanskoj uniji, a najviše zbog niza poteza međunarodnih faktora koji sistematski stvaraju faktički nezavisno Kosovo. Formira se Državno veće za Kosovo i Metohiju koje će činiti predstavnici vlasti i SPC iz Pokrajine. U srpskoj vladi (premijer Živković i potpredsednik Čović u razgovoru sa predstavnicima Koalicije „Povratak“) dogovaraju se o jedinstvenom nastupu svih srpskih organizacija u Pokrajini, o učešću Srba u institucijama privremene samouprave. Živković i Čović 16. aprila razgovaraju sa predstavnicima Srpskog nacionalnog veća centralnog i severnog Kosova i Metohije i ocenjuju da je neprihvatljiv proces prenošenja nadležnosti na privremene institucije samouprave u Pokrajini, kako je to predložio Mihael Štajner.

Razgovor u predsedništvu DOS-a na kosovske teme ovog vikenda bio je zatvoren za javnost, a vest o tom razgovoru pada u senku nespretnog nesporazuma sa izveštačima. Momčilo Trajković, koji trenutno predsedava u Predsedništvu DOS-a, inače stoji na stanovištu da svi državni funkcioneri, i šire od toga, svi relevantni politički faktori treba da imaju usaglašene stavove o kosovskom pitanju. Izgleda da je bio neuspešan razgovor Čovića i Štajnera u Prištini (koji traje u utorak 13. maja dok nastaje ovaj tekst, a počinje pitanjem izručenja Šefćeta Muslijua Srbiji).

Opozicija takođe drži Kosovo u fokusu pažnje.

Vojislav Koštunica na sednici GO DSS-a 10. maja najavljuje inicijativu u Skupštini Srbije i Crne Gore za temeljnu raspravu o stanju na Kosovu i o tome šta država treba i mora da učini. Ta inicijativa nije prihvaćena u Skupštini državne zajednice, kao što nije prihvaćena ni inicijativa Srpske radikalne stranke koja traži da se donese rezolucija o povratku vojske na Kosovo i o tome da niko u ime državne zajednice SCG ne sme i ne može da potpiše ili na bilo koji drugi način prihvati i da saglasnost na formalnu ili faktičku, odnosno direktnu ili indirektnu secesiju Kosova i Metohije od Srbije i Crne Gore.

Skupština Srbije najavila je da će raspravljati o Kosovu.

Priče o dejtonizaciji Kosova Koštunica smatra dvosmislenim i opasnim, a u suštini nerealnim; upozorava da se na Kosovu čuju mnogo radikalnije i opasnije ideje, razne varijante priče o nezavisnosti, sad i u vidu najave nekakve unije sa Tiranom. Decentralizaciju Kosova podržava i smatra da država treba odlučnije da je traži.

Koštunica stanje na Kosovu opisuje kao teledirigovani haos: Posle terorističkih akata u Zvečanu i Suvom Dolu oglašava se netom zabranjena ANA, Čeku priča o multietničnosti KZK… Štajner malo-malo pa najavljuje pregovore o konačnom statusu i rad je da najveći deo ovlašćenja UNMIK-a prenese na kosovske institucije, uprkos Rezoluciji 1244, uprkos Ustavnom okviru za KiM i uprkos Sporazumu o sprovođenju rezolucije između UN-a i SRJ, odnosno SCG…

Prema oceni UNHCR-a, najvažniji ostvareni povratak u ovoj godini jeste povratak 58 ljudi u prizrensko selo Novake, čije kuće su počeli da popravljaju 31. marta i trebalo bi da ih završe do kraja juna. Koštunica, međutim, podseća da je istovremeno, samo u jednom danu, grupa od 60 Albanaca samoinicijativno došla u Donju Bitinju kod Štrpca, intervenisali su Amerikanci iz KFOR-a, pregovarali dugo i sa njima i sa Srbima, meštanima, i Albanci su se povukli, ali je dogovoreno da se 21. maja održi sednica Skupštine opštine na kojoj će jedina tema biti povratak. Kaže da je to logično, jer svako ima pravo da se vrati, ali ističe da nije ni dobro ni logično što neko, u ovom slučaju Albanci, ima preče pravo. Kada su nedavno došli u Peć, mahom penzioneri, zapravo penzionerke koje su izbegle u Crnu Goru, i kada je autobus kamenovan, nikom nije palo na pamet da zakazuje sednicu Skupštine opštine sa temom povratak…

UPOZORENjA: Štajnerovu ocenu, iznesenu tokom obraćanja Stalnom savetu OEBS-a u Beču, da je pitanje statusa Kosova došlo na dnevni red mnogo brže nego što se to očekivalo, Čović je odbacio: „Vreme za dijalog o konačnom statusu nije došlo. Štajnerovo viđenje tog statusa nije u interesu Srbije i srpske nacionalne zajednice.“

Na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 23. aprila Čović ponavlja: „Rešenje, koje ćemo opravdano nazvati konačnim, treba da bude prihvatljivo za sve zainteresovane strane. I za međunarodnu zajednicu. Rešenje kojim se izlazi u susret ambicijama samo jedne strane uništilo bi čak i privid balkanskog spokojstva.“

Pred Savetom bezbednosti Čović je veoma oštrim rečima upozoravao da gangrenozno tkivo međunacionalnog sukoba i netolerancije na Kosovu nije odstranjeno. Proces integracije je spor i težak i često još više otežan i još više usporen jednostranim koracima i odlukama specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN-a koji obično ne ispuni ono na šta se obaveže, a na izmaku svog mandata žuri da Kosovu da obrise nezavisne države.

Kosovskom zaštitnom korpusu date su ingerencije koje ima vojska u jednoj državi. Uloga srpskih predstavnika u kosovskim institucijama svedena je na puku dekoraciju. Nema zdravih osnova tržišne ekonomije na Kosovu i Metohiji. Mafija je bila i ostala najveći privrednik i najmoćniji investitor u Pokrajini, a droga i oružje i dalje su izvor najvećih zarada. Nema poštovanja svojinskih prava. Srpska imovina se, u prisustvu međunarodnih činilaca, poklanja Albancima. Firme u koje je srpska država decenijama ulagala neovlašćeno se prodaju, a da prethodno nije ni ustanovljena struktura vlasništva.

Čović obaveštava SB da na Kosovu i Metohiji nema vladavine zakona, da se u sudovima vode sporovi motivisani etničkom mržnjom; da se ne poštuju prava ljudi da ostanu u Pokrajini ili da se u nju vrate; da nema slobode kretanja za Srbe („da ima slobode, ne bi Srbi na Kosovu i Metohiji živeli u enklavama, što je drugo ime za geto“): „Enklava je, gospodo, zatvor pod vedrim nebom! Zbijeni u svoje male zajednice, opkoljeni albanskom većinom, Srbi u enklavama žive u permanentnom strahu i znaju da svaki izlazak iz enklave nosi smrtni rizik.“ Za četiri godine vratilo se samo dva odsto izgnanih i raseljenih Srba, što znači da bi za povratak svih – ako bi se vraćali istim tempom – bilo potrebno više od sto godina!

On pledira na Ujedinjene nacije da ne dozvole da se pod njihovim protektoratom vrši tiho etničko čišćenje, da se imovina privatizuje bez saglasnosti vlasnika, da se krše osnovna ljudska prava…

Nažalost, još nema dovoljno elemenata da bi se zaključilo da međunarodni faktori dovoljno uvažavaju težinu ovakvih ozbiljnih upozorenja. Izaći iz tako teške inferiornosti, to bi mogao da bude najveći izazov za domaće političare, a pre svega za našu diplomatiju. Ona mora biti sposobna ne samo da prenese šta svet očekuje od Beograda već i da ubedljivo pokaže i ono što Beograd naprosto mora reći.