Gepekovanje jednog grada

“Došli smo u Niš da se okupamo. Studenti iz Novog Sada” – ovako otprilike glasi transparenat sa subotnjeg skupa otpora i nade u Nišu. Jedna od kolateralnih koristi aktuelnog studentsko-građanskog bunta jeste i to što su se gradovi i mesta u Srbiji međusobno bolje upoznali, pa natpisu nije morala da se dodaje fusnota. Manje-više svi mitingaši znaju: glavna čaršija Vojvodine dugo već kuburi sa vodom, a u toku je višemesečna restrikcija, koja podrazumeva da Novosađanima česma presahne svake noći od 11 uveče do četiri ujutro. Bar bi zvanično trebalo da je tako, ali u praksi je situacija gora, pa u nekim delovima grada voda nestaje ranije, a dolazi kasnije, sa tendencijom regresije. Ako se “onaj što odgore vidi sve” ne smiluje i ne obezbedi rast podzemnih voda iz kojih grad crpe česmovaču, restrikcije će se intenzivirati.

Nije samo suša problem vodovodnog sistema. Setimo se da su se prošle godine u novosadskoj vodi pojavili i “crvići”, tada smo naučili i novu reč – nematode. No, koliko god problemi sa vodom bili životno važni i koliko god ukazivali na nedomaćinsko upravljanje, kamo lepe sreće da su oni jedini sa kojima se suočava grad koji je ne tako davno bio funkcionalan, urbanistički uređen i udoban za život. Predumao je Novi Sad nekako i ratne devedesete i prvu deceniju deregulisane tranzicije, ali naprednjačku vlast – bogami nije!

Ono što su naprednjaci uradili po mnogo čemu je ireverzibilan proces; neka nova vlast će imati veliku muku i trebaće joj bezbroj novaca da bar neke stvari u njemu oporavi, da se izbori sa posledicama temeljnog urbicida i uradaka pohlepnih skakavaca koji Novim Sadom gazduju od 2012. godine. Nadamo se da će bar imati takvu nameru. Grad se razgradio gradnjom, kažu neki, dok drugi parafraziraju Tomasa Mora: u Novom Sadu su zgrade pojele ljude!

BEJRUT ILI NAPULJ?

Neke današnji Novi Sad podseća na Bejrut. Nakon građanskog rata glavni grad Libana postao je globalni simbol urbanističkog haosa, gradnje rukovođene isključivo interesima privatnih investitora. Drugi opet kažu da je Novom Sadu bliži napuljski sindrom. Italijanski grad je posle Drugog svetskog rata ubrzano rastao zbog priliva građana iz ruralnih područja, a porast stanovništva pratila je zastrašujuće nekontrolisana i nekvalitetna izgradnja, bez prateće infrastrukture. Dakle – bez odgovarajuće kanalizacione i vodovodne mreže, uz saobraćajni haos i ekološke probleme, nedostatak javnih prostora i zelenih površina. Najvećim građevinskim poduhvatima rukovodio je čuveni mafijaški konzorcijum Kamora, zarad čijih prihoda su urbanistički planovi menjani kao salvete. Iako je bilo potonjih pokušaja da se stvari poprave, i u to je uloženo brdo ne samo italijanske love, posledice “ludila” još su itekako primetne.

Nisu u Srbiji pod naprednjacima mnogo bolje prošli ni drugi gradovi, ali Novi Sad je, čini se, ipak najviše nadrljao, bar prema onome od čega je krenuo i gde je stigao. Zašto? Zato što je postao “zlatna koka” “elite” na vlasti, grad iz kojeg se izvlače bremeniti novci za stranačku kasu i privatne sefove porodice i prijatelja. Pokoreni grad u kojem se bez problema peru nelegalno stečeni novci. Prepoznala je “predmetna institucija” njegov potencijal, pa je ubrzo u ovaj grad pristigla opasna ekipa iz Beograda i sa Kosova, preuzela stvarnu vlast, tačnije gepekovala ga. Otprilike – novosadska Kamora. Imena počinitelja svi znaju. Gradonačelnici i formalna vlast nisu se mnogo pitali, a izvršioci su birani po nivou servilnosti, neznanja i bezličnosti. Ali to im ne umanjuje odgovornost.

Da bi zaštitili “zlatnu koku”, naprednjaci i paranaprednjaci spremni su na sve, pa valjda nema mesta u Srbiji u kojem se žešće brane, koristeći policiju, žandarmeriju, mafiju i ulične secikese da uguše svaku kritiku i pobunu. Nigde naprednjaci nisu suroviji prema oponentima, niti suroviji prema jednom gradu.

GRAĐEVINA KAO UDRUŽENI PODUHVAT

Zvanični podaci kazuju: od 2011. do danas u Novom Sadu je izgrađeno oko 50000 novih stambenih jedinica. Kada kvadraturi stanova dodamo nove poslovne prostore, dolazimo do zastrašujuće cifre od više od tri miliona svežih kvadrata. Deo graditeljskih poduhvata dakako je posledica stvarnih potreba, a veći je, smatra se – a za to postoji bezbroj argumenata – pranje para (vidi “Vreme” br. 1659).

Iako se gradska vlast hvali da milijarde dinara džedže na njenom računu, novac se ne ulaže u infrastrukturu, ili se ulaže minimalno. Više se poštuje zabrana pušenja nego urbanistički planovi. Rezultat je jeziv: na svakom ćošku se oseti smrad kanalizacije, saobraćajna gužva je nepodnošljiva, čitav grad liči na džinovski bazar polovnih automobila, u velikom delu grada ne postoje trotoari, pešaci i biciklisti se guraju sa automobilima na uskim razrovanim ulicama dok zgrade niču oko njih kao šampinjoni u mračnom podrumu. Kakve zelene površine, kakvi javni prostori, čemu to služi! Kada se posmatra sa Fruške gore, grad izgleda kao da se dinsta gulaš od ljudskog mesa. To govori o kvalitetu vazduha – i ne samo to naravno.

Ima i preduzimača koji vode računa o kvalitetu gradnje i građevinskog materijala, ali oni su u manjini. Maksimalizacija profita podrazumeva jeftin materijal i još jeftiniju nestručnu radnu snagu, pa zgradurine stare par godina izgledaju kao da su pravljenje pre nekoliko decenija – i spolja i iznutra. Cinici kažu, ne daj bože nekog većeg zemljotresa, a neki prodavci nekretnina preporučuju da se ne kupuju stanovi na obroncima Fruške gore jer građevine nisu adekvatno zaštićene od klizišta. Sve to prati pogodovanje investitorima, što znači da grad ulaže novce da bi privilegovani preduzimači više zaradili. A onda se valjda ta zarada nekako raspodeli zainteresovanim stranama.

MANJAK STRUČNJAKA I NEZAINTERESOVANOST ZA NJIH

Sve i da graditelji i nadležne službe drže do kompetentnosti, odnosno da ih ne boli uvo za bilo kakve procedure, teško da bi se u zemlji Srbiji našlo dovoljno stručnjaka za ovako veliku inflaciju gradnje. Ne govorimo samo o inženjerima nego i o običnim “vorkerima”. Neki koji grade stambene komplekse ne bi se realno usudili ni da jaranu naprave vikendicu.

Ali koliko god situacija bila nepovoljna u tzv. privatnom građevinskom sektoru, ona je neuporedivo gora kada se govori o javnim i javno-privatnim projektima. Proći ćemo kroz opšta mesta: angažuju se burazerske firme, haj-skrkaj to tamo, uzmi pare i beži. Pa šta bude. Koliko god surovo zvučalo, nešto kao pad nadstrešnice u Novom Sadu jednostavno se moralo desiti. I treba biti srećan ako naprednjački urbanizam ne odnese još mnogo ljudskih života.

Kako je Železnička stanica “stručno” rekonstruisana, uz trošenje miliona evra, najbolje govori činjenica koja se više i ne krije. Kada je pala nadstrešnica, ozbiljno je narušena statika cele stanice. Što znači da je, bože nas oprosti, cela mogla da se strovali 1. novembra. Tek su nedavno za procenu statike i izradu projekta rekonstrukcije angažovana odista stručna lica. Vlast se uplašila. A to opet znači da ćemo se načekati par godina da stanica ponovo proradi. Do tada će Novosađani ići do Beograda preko Petrovaradina. Mnogima od njih treba mnogo više vremena da dođu do petrovaradinske stanice nego od nje do beogradskog Prokopa. Da ne govorimo o tome da ona nije dimenzionirana za ovakav broj putnika, kao i da taj deo grada, kada stigne vozna ptica Soko, liči na najnaseljenije delove Mumbaja.

foto: pixabey

PODZEMNE GARAŽE

Postoji i ozbiljan problem sa podzemnom garažom u Ulici Modene, koji je takođe posledica nekompetentnosti, korupcije i bahatosti. Stručnjaci su upozoravali da se problem nedostatka parking-mesta u centru ne rešava izgradnjom podzemnih garaža u najužem urbanom jezgru. One će samo privući saobraćaj. Govorili su da treba graditi javne garaže na obodu centra i pojačati gradski saobraćaj. Ali neko je uzeo blokčić i sabrao koliko će biti dobar ako se izgrade džinovska podzemna auto-stajališa u nekim od najlepših delova grada, u pomenutoj Ulici Modene i u parku pored kompleksa Banovine. Kakve podzemne vode, kakvi kulturno-istorijski objekti, kakvi bakrači! Garaža u parku kod Skupštine Vojvodine je završena, “malo” su popucali zidovi na čuvenom Brašovanovom remek-delu. Valjda neće biti zemljotresa.

No, radovi na podzemnoj garaži u nekada cvetnoj modenskoj ulici obustavljeni su. Zbog zabijanja šipova došlo je do ozbiljnog pucanja zidova na jednom od simbola Novog Sada, Tanurdžićevoj palati, koju je Aleksandar Tišma opevao u svojim romanima. I ne samo to, počela je da puca i obližnja Katedrala, ona sa razglednica. I ovi su sada angažovali stručnjake koji treba da reše problem. Odustali su od brata od svastike. Pitanje je da li se problem uopšte može rešiti. Kako god, nekada najlepši deo grada izgleda kao napuštena ubuđala građevina, a neće mnogo bolji utisak ostavljati ni ako garaža bude završena bez strašnijih posledica. Nići će u Ulici Modene, pored garaže, i nekakav monstruozni stambeno-poslovni kompleks.

NOVI SAD NA VODI

E sada, ako stručni kapaciteti vlasti, njihovih kooperanata i kontrolnih institucija nisu dovoljni da se bez velike štete izgradi jedna podzemna garaža, možemo zamisliti kolike sve opasnosti nosi sa sobom “grandiozni” projekat Novi Sad na vodi. Podsetimo, grad planira da na mestu jedne od retkih zelenih oaza, rukavaca Dunava i okolnog zelenila, gradi multidžinovski građevinski kompleks, vredan oko dve milijarde evra. Planira da nasip pomeri nekoliko stotina metara u Dunav. Sa Dunavom se ne treba poigravati, to znaju svi koji imaju bilo kakva iskustva sa velikim rekama. Moguće su ozbiljne poplave, čak ne moraju da se, zbog sužavanja toka, dese u Novom Sadu, nego stotinu kilometara uzvodno i nizvodno. Kompleksna priča, za to se neki ljudi školuju. Neki samopouzdanik napravio je plan za kroćenje Dunava za potrebe vlasti. Na projekat su negativno mišljenje dali i i “Vode Vojvodine” i Institut “Jaroslav Černi”. Problem je rešen tako što je direktor “Voda” zamenjen poslušnikom, koji se, naravno, nije ni očešao o hidrologiju, a “Černi” je privatizovan. Ko je kupac? Ni manje ni više nego – Milenijum grupa.

Tako je rešen i problem sa nematodama. Na mesto direktora Instituta za javno zdravlje, koji je obavestio javnost o problemu sa “crvićima”, promptno je postavljena stomatološkinja Milena Tabaković, kćerka čuvene Jorgovanke.

A što se tiče problema sa restrikcijama, treba znati sledeće. Pre dolaska SNS na vlast 2012. godine, “Vodovod” je u proseku proizvodio oko 1400 litara vode u sekundi. Danas – a u međuvremenu je grad dobio minimum 100000 novih žitelja – izbaci oko 400 litara manje. Povod za restrikcije jeste trenutno nizak nivo podzemnih voda, ali suštinski uzrok je nebriga. Odnosno sistem je zapušten, ulaganja su bila daleko od potrebnih. “Vodovod” je 2012. na računu imao veoma ozbiljne novce namenjene izgradnji nove fabrike vode i preradi novih vodenih resursa. Pare su profućkane. Trenutna sanacija, postavljanje drenova na dva bunara i izgradnja novog bunara, neće rešiti problem. Da li će biti nestašice ili neće, odlučivaće viša sila.

GDE GOD SE OKRENEŠ – KATASTROFA

Pre desetak dana u novosadskoj Industrijskoj zoni izbio je požar. Goreo je opasan materijal. A MUP je obavestio građane okolnih naselja da ne izlaze iz kuća i da zatvore prozore da se ne bi udavili. Rekao bi čovek, pa dobro, dešavaju se ovakvi incidenti svuda. Ali kad se i ovde zagrebe, vidi se da nije bez neke. Postoji ozbiljna odgovornost vlasti i institucija za ekološku katastrofu. Naime, inspekcija je još pre šest godina posetila predmetni objekat i utvrdila da se u njemu nalazi 1200 tona opasnog otpada. U pitanju je otpad od rafinisanja nafte, prečišćavanja prirodnog gasa, pirolitičkog tretmana uglja, otpad iz organske hemijske prerade, boje, lakovi i staklene glazure, lepkovi, zaptivači i štamparske boje, otpad iz zdravstvene zaštite ljudi i životinja, građevinski otpad, uključujući i zemlju iskopanu sa kontaminiranih lokacija, otpadi od ulja i ostataka tečnih goriva, rastvarača, sredstava za hlađenje i potisni gasovi. Doneto je rešenje da se mora ukloniti, ali takvo što se nikada nije desilo svih ovih godina. Sada je uklonjen tako što je izgoreo!

Kratak je ovo tekst da bi se nabrojale sve afere novosadskih vlasti u poslednjih trinaestak godina. Nije da nije bilo afera i ranije, ali ovakvo nešto se ni sa čim ne može uporediti. O naprednjačkoj vladavini glavnim gradom Vojvodine jednom će se raditi opsežna i ozbiljna istraživanja, predavaće se o njoj na univerzitetima. Ako bude kreativaca, ovaj grad može biti savršen mizanscen za sjajne političke trilere, krimiće i horore.

Nećemo sada o ostalim aferama, čiji je zajednički imenitelj nekompetentnost, nebeska korupcija, bahatost, pohlepa, sprega vlasti i kriminala… Mada bi valjalo podsetiti i na “kineski most”, koji se gradi na neprikladnom mestu i koji će, preko tajnih ugovora, biti preplaćen. Nećemo ni o Fruškogorskom koridoru, koji će koštati trostruko više od realne cene po mišljenju stručnjaka, pa čak i po procenama nekih naprednjačkih funkcionera. Nećemo ni o hapšenju direktora Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća, koji se sumnjiči da je deo međunarodnog krijumčarskog lanca kokaina. Nećemo ni o aferi sa tržnim centrom “Promenada”, o kojoj se onomad odjednom zaćutalo, a čija je gradnja navodno ugrozila ceo okolni kvart. Nećemo ni o osuđivanom kriminalcu i nasilniku Bosketu, naprednjačkom čoveku za specijalne poslove koji je ovih dana dobio ugovor od EPS vredan više milijardi dinara. Nećemo ni o kriminalnim obračunima, fantomskim glasačima, kupovini glasova na izborima, aferama sa konverzijama zemljišta…

Već ćemo samo o jednom: došlo je vreme za naplatu.