General Vučićeve vojske

Otac autora ovog teksta je bio rezervni oficir i često je bio pozivan na vojne vežbe šezdesetih godina prošlog veka. Tako je jedne septembarske noći došao u svoj sarajevski stan, umoran posle vojne vežbe, skinuo uniformu i zaspao kao klada. Bilo je uveliko svanulo kada se probudio i video svog cimera i zemljaka Mitra Savanovića, obučenog u tu istu uniformu, koja je ostala na stolici, kako stoji u njegovoj sobi i gleda se u ogledalo. Mitar je bio invalid od rođenja. Oba stopala su mu bila okrenuta ka unutra za skoro 90 stepeni.

„Nisam htio da te budim“, prekinuo je dugu tišinu Mitar, okrenuo se ka ogledalu i dodao: „Znaš, ja bih pristao da čitav život služim vojsku samo da sam zdrav.“

Tri stvari koje su najviše komentarisane u vezi sa novom vladom svode se na jednu manipulaciju, dve činjenice i jednu spekulaciju. Manipulacija je da je i ovu vladu sastavio Aleksandar Vučić iako za to nema ustavna ovlašćenja jer je sada predsednik Republike, činjenice su da je Ana Brnabić prva žena na čelu Vlade, kao i njeno seksualno opredeljenje, a spekulacija se svodi na razloge zbog kojih novi ministar odbrane Aleksandar Vulin nije služio vojni rok. Vulin dosledno izbegava da odgovori da li jeste ili nije služio vojsku i iz kojih razloga nije, ukoliko su optužbe javnosti tačne.

POSLOVI DRUGA VULINA: Aleksandar Vulin je rođen 1972. i po nekadašnjim propisima bio je dužan da služi jednogodišnji vojni rok u periodu od navršene 18. godine života do godine u kojoj je napunio 27. To u njegovom slučaju znači da je vojsku mogao da služi bilo koje godine od 1990. do 1999. Služenje vojnog roka se moglo privremeno odlagati ukoliko je regrut student više ili visoke škole ili je na magistarskim ili doktorskim studijima sve do okončanja školovanja ili do pomenute 27. godine kada je morao u vojsku, bez obzira na to da li je svršio školu ili nije. Vulin je tada studirao pravo (verovatno u Novom Sadu gde je i rođen, a u njegovoj biografiji piše da je završio isti fakultet, ali u Kragujevcu), pa je imao osnov da odlaže vojnu obavezu. U jednoj emisiji iz 1998. čuveni voditelj Milovan Ilić Minimaks ga pita da li je istina da je stao na trećoj godini prava, a Vulin starmalo lakonski odgovara: „Dok je ovog posla, to neće ići tako brzo.“

Pa, dobro, kakvim se to poslovima Aleksandar Vulin bavio devedesetih?

Obnavljanjem višestranačja u Jugoslaviji nestaje do tada jedina i neprikosnovena partija Savez komunista čiji srpski deo gotovo u celosti prelazi u Socijalističku partiju Srbije sa Slobodanom Miloševićem na čelu, a manji deo, uglavnom penzionisanih generala, osniva Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju (SK-PJ). S njima je bila i Miloševićeva supruga Mirjana Marković, ali i mladi Aleksandar Vulin. Oni koji su služili vojsku u poslednjim danima Jugoslovenske narodne armije ‘91. dobro se sećaju da su skoro svi oficiri i podoficiri bili, bukvalno, primorani da se učlane u SK-PJ. U toj stranci Vulin je dogurao do generalnog sekretara, da bi 1994. zajedno sa Mirom Marković formirao Jugoslovensku levicu (JUL) gde je postao portparol i zamenik predsednice Direkcije JUL-a. Crne duge kose, u kožnom crnom prsluku, sa izveštačenim imidžom rokera-političara, usta punih Če Gevare i Džonija Štulića, Vulin je levičario po stranačkim skupovima i raznim televizijama, pozivajući na mir i zaštitu srpskih interesa dok se svakodnevno ginulo u Hrvatskoj i Bosni, sa takvom nesnosnom patetikom da ju je morao naučiti od svoje mentorke Mire Marković. Lažne skromnosti mu nikad nije nedostajalo, pa je stalno ponavljao da „koliko god da sam napredovao u partijskoj hijerarhiji, ja sam i dalje lepio plakate“.

„On je bio ‘militantno’ krilo JUL-a“, kaže za „Vreme“ predsednik Demokratske stranke i nekadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac i dodaje: „Ne samo što je bio ratni huškač, već je svojim izjavama nanosio puno zla građanima ove zemlje. Podsećam da, u situaciji kad je Milošević slao vodene topove na studente i kada su se ljudi zbog toga pobunili, Vulin je pitao: ‘A šta hoćete? Da ih polivaju toplom vodom?’ To je bilo ‘96 ili ‘97.“

Sociolog Jovo Bakić je još oštriji: „Što se Vulina tiče, mnogo pre se njemu može zameriti njegova čitava politička aktivnost – on je nazovi levičar koji sprovodi neoliberalnu politiku, on je bio u JUL-u, najsramotnijoj političkoj stranci otkad je uvedeno višestranačje ‘90. Dakle, čitava njegova politička karijera je sramotna od početka pa do dana današnjeg. U tom kontekstu činjenica da on nije služio vojni rok, a da je, zapravo, jedan od ratnih huškača iz devedesetih, sama po sebi je vrlo rečita.“

Mile Milošević, predsednik udruženja Srpski ratni veterani, potpuno je direktan: „Znate, on je bio ratni huškač sve vreme, on je i dan-danas ratni huškač.“

Jovo Bakić tvrdi da ministru Vulinu ne treba mnogo davati na značaju jer je „to jedan, u suštini, nevažan čovek koji je svojom živopisnom pojavom privukao medijsku pažnju. Ivica Dačić je, takođe, bio jedan od ratnih huškača, o Aleksandru Vučiću ne treba trošiti ni reči na tu temu. Sve su to sramotne političke karijere. Vulin je samo jedan od najistaknutijih i to zbog njegovog tragikomičnog izgleda, nastupa… Na njega, zaista, ne treba puno trošiti reči, on ne treba da bude tema, tema treba da bude Aleksandar Vučić koji ga je izabrao. Namerno naglašavam Aleksandar Vučić kao predsednik države, a ne Ana Brnabić kao premijerka, zato što sve ovde radi predsednik države. A to, naravno, nije po Ustavu.“

RADO SRBIN IDE U VOJNIKE: Devedesetih je Srbija vodila ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni (u kojima nije učestvovala, kako je uporno tvrdio tadašnji predsednik Slobodan Milošević) i preživela je NATO bombardovanje 1999. Mnogi muškarci su otišli na ratište bilo kao vojnici na redovnom služenju vojnog roka, bilo kao mobilisani vojni obveznici, a bilo je i dobrovoljaca. S druge strane, bilo je dosta onih koji su pokušavali da se izvuku od tih obaveza, što je nailazilo na manju ili veću osudu javnosti, zavisno od toga kakav je pogled na ratove imao određeni deo javnosti. U svakom slučaju, izbeći služenje vojske ili mobilizaciju nije bila prevelika sramota. Tu se Aleksandar Vulin nije nimalo razlikovao od svojih vršnjaka. Osim što se javno zalagao za odbranu srpskih interesa ratnim dejstvima. Pa, i osim toga što je u vreme sankcija, nemaštine i viza koje je bilo gotovo nemoguće dobiti putovao u Južnu Afriku. Službeno, sa svojim JUL-om, bar je tako rekao Minimaksu. I što je razonode radi putovao sa združenom redakcijom tabloida „Svet“ i TV Pinka na izbor za Mis sveta koji se održavao na Sejšelima. I to je ispričao Minimaksu 1998.

Trajno su mogli da budu oslobođeni obaveze služenja vojnog roka mladići kojima je komisijski utvrđeno teško fizičko ili psihičko zdravstveno stanje. O nečijem mentalnom zdravlju mogu da pričaju samo stručne osobe i to isključivo sa svojim pacijentima i članovima najuže porodice tih pacijenata, tako da taj aspekt nećemo razmatrati. Vulin, na prvi pogled, ne izgleda kao neko ko ima ozbiljne fizičke nedostatke, pa je logično da zbog toga nije oslobođen vojske.

Međutim, to ne mora ništa da znači, iako Vulin ni danas, a nije ni pre 20 godina, ne izgleda kao da može „volu rep da iščupa“, reklo bi se da je zdrav muškarac. Zoranu Živkoviću se ovih dana zamera da je bio savezni ministar unutrašnjih poslova, zatim i kandidat za ministra odbrane, a nije služio vojsku. Poslanik Vučićeve Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović je čak izneo podatak iz Živkovićevog vojnog dosijea da je Živković 1978. oglašen nesposobnim za vojnu službu.

„Zoran za to ima ozbiljno opravdanje“, kaže Dragan Šutanovac i nastavlja: „U vreme kad je trebalo da služi vojni rok, Živković je doživeo tešku saobraćajnu nesreću nakon koje je oglašen nesposobnim za vojnu službu jer je imao ozbiljne fizičke povrede. E, sada bi bilo dobro da znamo zbog čega sadašnji ministar odbrane nije služio vojsku i kako se oslobodio u vreme kad je to bilo velika sramota.“

Sam Živković je javno potvrdio da nije služio vojni rok jer ga je 1983. udario automobil na pešačkom prelazu u Nišu i tom prilikom je zadobio teške i trajne povrede noge. Čak je pred kamerama zavrnuo nogavicu i pokazao ožiljke. Zbog pojavljivanja detalja iz Živkovićevog vojnog kartona poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić naredio je istragu o tome ko je iz Ministarstva odbrane dao takve podatke Martinoviću.

Ostaje mogućnost da se Aleksandar Vulin jednostavno izvukao od obaveze služenja vojnog roka. Ni tu se, opet, Vulin ne razlikuje mnogo od brojnih mladića devedesetih. Bilo ih je koji su pokušavali (a neki i uspevali) da se oslobode te obaveze, da li preko neke jake veze ili, prosto, glumeći ludilo. Vulinu, budući da je imao dosta partijskih drugova, penzionisanih oficira, jakih veza sigurno nije nedostajalo, uključujući i najjaču vezu od svih – predsednikovu suprugu Miru Marković.

Dragan Šutanovac samouvereno kaže da je Vulin izbegao služenje vojnog roka. Na pitanje da li je do tog podatka došao kad je bio ministar odbrane, Šutanovac odlučno kaže da nije: „Ja nemam taj podatak, ali to je, naprosto, već opštepoznata činjenica, da je Vulin u vremenu kada je imao tu obavezu izbegao služenje. Postavlja se pitanje kako neko ko se oslobodio služenja vojnog roka ima želju da vodi upravo Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije.“

„Zašto on sve to krije?“, pita se Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata Srbije i dodaje: „Ako nije služio vojsku iz opravdanih, javno i moralno prihvatljivih razloga, onda niko neće da ga osuđuje zbog toga. Ja sam predsednik reprezentativnog sindikata sa preko 7000 članova i znam da je vest da je Aleksandar Vulin postao ministar odbrane jako negativno prihvaćena među pripadnicima Vojske. To demorališuće utiče na Vojsku.“

Mile Milošević iz Srpskih ratnih veterana kaže da dok je Vulin bio ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ništa nije uradio za nekadašnje ratnike. „Jako smo tužni, nesrećni i razočarani, razumete? Neka je Bog u pomoći našoj vojsci. Mi smo se jedva njega otkačili iz našeg ministarstva, ali, nažalost, Aleksandar Vučić ga je poslao u Ministarstvo odbrane. Šta da vam kažem, jako je tužno za ovu zemlju, verujte, da Aleksandar Vulin bude ministar odbrane.“

Dragan Šutanovac se nadovezuje: „Ja nemam problem s tim ukoliko on ima opravdan razlog kao što ima gospodin Živković, kao što imaju neki drugi. Ali, imam problem s tim što je u poslednjih godinu dana pohađao visoke studije bezbednosti na Vojnoj akademiji, gde se nije pojavljivao, bez obzira na diplomu koju nije zaslužio, a danas se vodi kao, eto, ministar odbrane.“

foto: tanjug / ministarstvo za rad

MINISTARSKA UNIFORMA: Kada je Milošević ‘98. napravio vladu sa Šešeljevom Srpskom radikalnom strankom, Aleksandar Vulin je podneo ostavku na sve funkcije u JUL-u. „Dosta nam je ratnih bubnjeva“, navodno je izjavio, „moramo se okrenuti dijalogu sa Zapadom.“ Posle Petog oktobra osnovao je Partiju demokratske levice, pa se 2002. kolektivno učlanio u Socijalističku partiju Srbije. SPS je napustio 2006. zbog čuvene afere „kofer“. Od 2008. vodi Pokret socijalista koji je u stalnoj koaliciji sa SNS-om od kad je ta stranka osvojila vlast. Kad je 2012. postao direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, a dve godine kasnije i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, povremeno je počeo da oblači nešto što liči na uniformu – crne pantalone sa džepovima sa strane, crne čizme, crnu košulju sa ušivenom srpskom zastavom na rukavu. Posebno je voleo da se tako nosi prilikom poseta severu Kosova.

„To je jedan paravojni izgled koji je, po sebi, odvratan“, kaže Jovo Bakić: „Posebno što se radi o crnim uniformama.“

Da li su to kod Vulina kad je zašao u četrdesete godine života došle do punog izražaja njegova zanesenost i opijenost likom i delom Če Gevare, čuvenog argentinskog revolucionara i gerilskog vođe? Oni koji su imali prilike da budu u njegovoj kancelariji kažu da je prepuna postera, zastava, silnih suvenira sa likom Če Gevare. Ako je Vulin bio tako opčinjen borbom za pravdu, istinu i slobodu pre dvadesetak godina, zašto se onda nije pridružio nekoj vojnoj ili paravojnoj formaciji tokom devedesetih? Svejedno je da li je tada bio sposoban za vojsku ili nije, razne jedinice su primale dobrovoljce bez obzira na njihovo psihofizičko stanje.

„Nije on prvi koji na taj način iskazuje svoja nakaradna patriotska osećanja“, kaže Dragan Šutanovac: „Da podsetim, i Miloševićev sin Marko je ‘99. nosio uniformu iako nikad vojsku nije služio. Pojavio se ‘99. u crnoj uniformi na više mesta.“

Veteran Mile Milošević je ogorčen: „Ja sam bio u dva rata, u Hrvatskoj i na Kosovu. Moji drugovi koji nisu bili u ratu, odjednom su počeli da nose uniforme. Tako i on. Čovek koji nije bio u ratu, stavlja srpsku zastavu na košulju, neke izmišljene činove, šta li?“

U vreme SFRJ ministri (savezni sekretari, kako su ih onda nazivali) odbrane bili su aktivni generali ili admirali. Kada je 1992. došao Milan Panić za predsednika Vlade, zadužio je i Ministarstvo odbrane kao prvi civil. Tada je uveden propis da ministar odbrane dobija uniformu bez činova koju sme da nosi samo u ratnom ili vanrednom stanju. Od dvehiljaditih ova je praksa napuštena jer je počelo da se insistira na civilnoj kontroli Vojske, pa su ministri, uglavnom, bili civili. Prema izmenama i dopunama Zakona o odbrani, o uniformi Vojske Srbije odlučuje predsednik Republike na predlog ministra odbrane. Možda bi Vulin mogao da zamoli svog starog druga iz devedesetih da se u vojnu formaciju uvedu uniforme za ministra i predsednika koje bi se nosile samo u vanrednim situacijama. Verovatno bi mu Aleksandar Vučić učinio tu uslugu. Već možete da zamislite scenu: Vulin sam u svom kabinetu, u večernjim satima dok svetlo još uvek gori na Andrićevom vencu, izvlači najlonom prekrivenu uniformu iz ormana, oblači je, vezuje pertle, zakopčava gornje dugme košulje, zateže bluzu i samozadovoljno gleda svoj odraz u ogledalu. Ne, to nije pogled Mitra Savanovića s početka teksta, čoveka koji je bio spreman da ceo život ustaje u pet ujutro, postrojava se, čisti spavaonu i WC, ide na stražu, dežurstva i požarstva, kisne na hladnoći, puzi u prašini, samo da je bio bolje sreće i da je rođen zdrav i sposoban za vojsku. Vulinov pogled je pogled beskrupuloznog političara kome je koža na obrazu deblja nego na peti.