Pitate se, naravno, šta se dogodilo kada je na dan 15. marta, u vreme veličanstvenog studentskog protesta u Beogradu, došlo do neobičnog događaja koji se povezuje sa primenom takozvanog zvučnog topa? Dobro znate kako su društvene mreže i mediji iste noći bili preplavljeni snimcima na kojima se svašta vidi i čuje (kako na kojem), ali se na svima jasno razaznaje kako se masa ljudi – masa koja prethodno miruje jer je u toku katarzičnih petnaest minuta ćutanja – rascepljuje i ubrzano pokreće na obe strane ulice, kao da njenom sredinom prolazi kamion, hitna pomoć ili “udar zvučnog topa”. Taj se “signal” prostire brzo, sve se događa u milisekundama, nakon čega ljudi padaju ili trče, ali se zbog pribranosti zaista impresivnog broja zatečenih ljudi, povika “Stani!”, svi zaustavljaju i ne dolazi do većeg stampeda. Vidimo unezverena lica, ali nema dalje panike. I to, uz razne detalje, vidimo na svim snimcima, sa svih lokacija.
Kako god bilo, nije prošao ni jedan ceo dan od tog događaja, a postalo je jasno da su toliki snimci i “zvučni top” važna tema koja opasno inkriminiše režim, da se nakon tragedije u Novom Sadu pod režimom sada otvorio i srpski Tjenanmen. Kao što čitalac nesumnjivo zna, lica koja obavljaju najviše državne funkcije, neki u ostavci, neki ne, a sa njima i uniformisana lica, kao i razni analitičari, izašli su odmah u javnost sa tvrdnjom da nije bilo primene nikakvog takvog zabranjenog oružja nad demonstrantima, pa i da takvog oružja uopšte nema (što je potom osporeno), a u to su se neki funkcioneri pred kamerama zaklinjali sa suzama u očima. U izveštaju koji je još dan kasnije navodno sastavila BIA, a koju su preneli pojedini tabloidi, ceo slučaj se opisuje kao panika koja je, po njihovoj tezi, izazvana okolnošću da su studentski redari skinuli prsluke (kao planiranu reakciju na napad izgrednika iz “Ćacilenda”), što je, navodno, prestravilo ljude i pokrenulo masu.
Sve to je opet otvorilo igru “uhvatili smo vas u laži”, koju Srbija igra sa svojim vlastima već sto i više dana, od nadstrešnice, preko ljudi koji se sami penju na haube vozila koja ih udaraju, policajca koga je udario kolega (a ne studenti), do insceniranog napada u “Ćacilendu”. Organizacije i pojedinci već danima skupljaju svedočenja o efektima “zvučnog topa”, vodi se bitka za medicinske izveštaje, prave se mape događaja, IT ekipe programiraju simulacije, meri se brzina kretanja ljudi frejm po frejm, a mnogi analiziraju audio-zapise, ispituju dopler efekat zone udara u kojima je došlo do krvarenja iz ušiju, traže dominantne frekvencije na snimcima. Da li je nepoverenje u sistem zaista toliko da desetine hiljada ljudi ne samo što ne veruju, nego aktivno rade na raskrinkavanju tvrdnji režima mada im to nije u opisu posla?
PITANJE ISKUSTVA
Mogli bismo se opravdano upitati zašto se sada toliko građana poduhvatilo dokazivanja postojanja eksperimentalnog oružja? Zašto, uostalom, veruju da je neistinita jednostavna tvrdnja kako je obična panika izazvala događaj u Ulici kralja Milana tokom protesta 15. marta?
Ne, nije samo zato što lica na državnim funkcijama koja to tvrde često iznose neistine. Nije ni zbog ključnog pitanja zašto bi takvo jedno oružje uopšte bilo korišćeno na mirnim demonstrantima (kad će se oni svakako razići za koji sat, a previše ih je da bi se sa njima iko sukobio bez većih posledica) i da li je u pozadini postojao pakleni plan da se izazove veliki stampedo koji bi doveo do strašnog broja mrtvih i prebacivanja krivice na studente, pa tako ugasio ne samo studentski protest, nego i svaki oblik građanske neposlušnosti, od sada zauvek. To su važna pitanja, ali to su ipak politička pitanja koja dolaze posle.
Ljudi ne veruju tvrdnji vlasti da se ništa nije desilo zato što se istina, zapravo, jasno vidi doslovno na svakom snimku ovog događaja.
Drugo je pitanje da li ono što građani vide lako mogu da artikulišu u stav koji je utemeljen na ekspertizi na taj način da pobija autoritet zvaničnih tvrdnji. Ljudi, ma koliko široko bili obrazovani, mnoge stvari razumeju na osnovu svog neposrednog iskustva i sa tim sasvim dobro žive a da ih sebi ne objasne, jer su one sasvim izvan njihove ekspertize i deo su specifičnih znanja nekih nauka koje prosto nisu imali prilike ni potrebe da nauče. Kada ih neko ospori, mogu se naći u nedoumici, pa čak tako biti vrbovani u kakvu teoriju zavere, ali mahom, ma koliko civilizaciiji bila neophodna naučna znanja, nije uopšte nužno da svako od tih znanja poseduje svaki pojedinac. Žeđ za znanjem nas čini ljudima, ali ono što ne znamo toliko je ogromno da bi život bio sasvim nemoguć ako bi nam bilo neophodno da sve znamo.
PITANJA IZLASKA SUNCA
Zamislimo sledeću hipotetičku situaciju – da vlasti kažu kako će Sunce sutra izaći na zapadu, sa svom kanonadom tvrdnji iz tabloida, zvaničnih objava, saopštenja o hibridnom ratu s raznih strana sveta, pretnji tužilaštva da će procesuirati lažne tvrdnje o istoku, gostovanja generala koji objašnjavaju kako nema strana sveta u Vojsci Srbije, služenja istočnog akatista u Hramu Svetog Save, optužbi da se time ruši neutralna pozicija zemlje između dve strane sveta, BIA izveštaja o prostiranju sunčevog svetla sa snimcima senki sa nadzornih kamera, kao i instagram obraćanja sa slikom zalaska iznad Predsedništva i, uz to, odmerenog stava iz Brisela da članstvo u Uniji znači reforme i na istoku i na zapadu.
Da li biste poverovali?
Činjenica da Sunce izlazi na istoku, mada lekcija u najnižim razredima osnovne škole koja je znana i predškolskoj deci, za većinu ljudi je zapravo samo neposredno iskustvo – to znači da ne proističe iz poznavanja nebeske mehanike. Ali kako licima koja se nalaze na vlasti i koja poseduju silan propagandni aparat dokazati, samo na osnovu iskustva, da će zvezda ujutru biti na istočnoj strani sveta? Kojim argumentima? Očigledno da bi se sa ovom neverovatnom laži (koja, paradoksalno, sa ovim režimom ne izgleda ni sasvim nemoguća, zar ne?) dogodilo nešto slično kao sa “zvučnim topom” – ljudi bi odmah posegli za lekcijama iz astronomije, imali bi gostovanja i postove na društvenim mrežama o Zemljinoj revoluciji, o Koperniku i putanji planete oko Sunca, biolozi bi objašnjavali kako se flora naginje na jednu stranu, građevinci o položaju zgrada, internet bi bio zasut snimcima koji pokazuju gde je sunce bilo u subotu, ali i botovskim odgovorima, kritizerima, onima koji podsećaju da je energija protraćena na zapad, pa i ravnozemljaškim postovima koji tvrde kako su “oduvek govorili da nema ništa od toga”.
Vaše neposredno iskustvo, ono što ste videli i razumeli o svetu, bilo bi samo lahor na snažnom talasu infrazvuka koji vitla oko vas.
PITANJE OPASNOSTI
Kad je reč o događaju sa “zvučnim topom” ono vam govori da kad ljudi beže na jednu stranu, ono od čega beže nalazi se na drugoj strani. Zar ne? Zar vam iskustvo govori drugačije? Ljudi beže od opasnosti, ne idu ka njoj. A kuda ljudi beže na svim snimcima? Ka obodima ulice, i ne postoji nijedan snimak koji pokazuje drugačije. Gde se, dakle, nalazi opasnost od koje ljudi beže? Na sredini ulice. Ljudi sa svojom neuroplastičnošću, stečenom evolucijom i tolikim bežanjem od predatora, u ovom slučaju prepoznaju ne samo da je opasnost na sredini ulice, nego i da nije statična, nego da se brzo pomera u pravcu Slavije. Dakle, šta vidimo na snimcima? Opasnost, neku silu nepoznatog porekla svakako, koja se brzo pomera sredinom ulice. Ljudi se uklanjaju od nje i potom se, mada unezvereni, zadivljujuće brzo smiruju i ne nastavljaju da trče.
No, kakva je ta sila koja se pomera od Terazija nadalje i idući pravi rascep, tera ljude da beže ka obodima ulice? Nevidljiva, očigledno. Ako izuzmemo paranormalna objašnjenja, dve nevidljive stvari koje znamo, a koje bi mogle prohujati ovuda, jesu nekakav elektromagnetni talas (kao radio signal ili, možda, kakav gama zrak) ili mehanički talas (zvuk ili kakav pomeraj poput vetra). Prva opcija je gotovo nemoguća jer se EM talasi kreću daleko većom, najvećom brzinom u prirodi, za nas ljude sasvim trenutno i ne bismo primetili nikakvo njegovo kretanje. Druga opcija, dakle – sredinom ulice od Terazija ka Slaviji, na protestu 15. marta u Beogradu, prošao je snažan mehanički talas koji su ljudi doživeli kao opasnost i brzo se od njega uklonili.
Da li je to ipak bila panika? Neposredno iskustvo, kao ono gde će sunce izaći, kaže vam da nije.
PITANJE FIZIKE
Šta kaže fizika? Masa ljudi je za fizičara višečestični sistem i nije nimalo retko da fizičari u svojim istraživanjima i simulacijama modeliraju kretanja kroz takav medijum. U njemu se informacija prenosi od čestice do čestice, sa glave na glavu, od čoveka do čoveka i tako se kroz masu ljudi mogu kretati “talasi” poput onih kad masa viče “Pum-paj!”, pa slogan čujete kako vam prilazi, ljudi najednom počnu da viču, a potom ode dalje. Panika se slično prenosi, dakle, unutar grupe ljudi, gde svako vidi svog suseda i po njegovom ponašanju zaključi da postoji neka opasnost (mada ne vidi gde se ona nalazi). Čovek u tom slučaju kreće i nema preferentni pravac jer ne zna gde se opasnost nalazi, osim da prati samu masu.
Takva kretanja većih sistema su, kako fizičari kažu – izotropna. Neprijatan pojam, ali izotropija je osobina prisutna u celom svetu koji znamo – to je opšta težnja velikih grupa da se kreću na sve strane podjednako. Naime, kad god se u nekom većem sistemu nešto kreće slobodno, bez prinude, kretaće se izotropno; tako rastu krošnje drveća, tako se šire gasovi, tako se kreće masa uplašenih ljudi na livadi – na sve strane. Kad postoji prinuda, kad drvo raste pored zida, a masa trči ulicom između zidova, masa se usmerava, odnosno narušava se izotropija samom prinudom.
Panika je samoorganizovani kritični fenomen i bez ikakve spoljne prinude širi se od agensa nadalje. Dakle, ljudi koji ne vide samu opasnost (inače bi bežali od nje), a to su ljudi na rastojanjima od samo nekoliko desetina metara, mogu za opasnost saznati samo od svojih suseda i kretaće se u onom smeru koji diktira masa, a ne u smeru od opasnosti koju ne vide. Kretaće se, dakle, izotropno. Na snimcima iz Kralja Milana jasno se, međutim, vidi preferentni pravac. Jasno se vidi rascep u masi na sredini ulice. I vidi se na svim snimcima. Takav rascep je moguć samo u kontinuiranom prisustvu spoljne prinudne sile. Protivno je fizičkim zakonima, protivno je izotropiji, koju ljudi intuitivno razumeju na osnovu svog iskustva, mada možda ne poznaju sam pojam, da se panika širi tako da se masa kontinuirano cepa na pola. U Ulici kralja Milana na njenoj sredini nema barijera i jedino što ljude pokreće može biti neka vrsta prinudne sile, što je očigledno nekakav mehanički talas.
Konkretna priroda i poreklo ovog talasa je drugo pitanje, ono koje treba da reše institucije. No, ako znamo da jeste primenjen, od pitanja kakav je to uređaj korišćen da se talas proizvede, kakvo je oružje primenjeno na mirne građane Srbije, mnogo je važnije pomenuto pitanje – zašto je primenjeno? Zbog neuspelog pokušaja da se izazove veliki, krvavi stampedo? Ili plana da Sunce ipak izađe na zapadu?
