Forsiranje Vojske

Pregovori o budućem statusu Kosova tek što nisu ušli u odlučujuću završnu fazu, ali u Prištini, izgleda, nema dilema kako će se ta priča završiti. U razmaku od nekoliko dana, kosovski premijer Agim Čeku i predsednik Fatmir Sejdiju najavili su da će nezavisno Kosovo imati svoju vojsku, a u tamnošnjoj javnosti se već neko vreme raspravlja o veličini i strukturi budućih oružanih snaga.

Zvanični Beograd je, kako se moglo i očekivati, reagovao iznenađeno i ljutito: predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je prošlog petka da je ova ideja „neprihvatljiva i vrlo opasna“, te da bi njena realizacija „destabilizovala region“; premijer Vojislav Koštunica je oćutao, ali je preko portparola njegove stranke Andrije Mladenovića poručeno da „Kosovo nikada neće imati svoju vojsku, niti će postati nezavisna država“, a usput je izrekao i niz teških reči na račun kosovskog premijera i njegovih ljudskih kvaliteta. Čak je i Oliver Ivanović, koji važi za jednog od najumerenijih predstavnika kosovskih Srba, odbacio ideju o formiranju vojske kao potencijalni izvor novih sukoba, i rekao da bi najviše što bi Kosovo moglo dobiti „neka vrsta počasne garde, sa sto do dvesta pripadnika“.

Koliko god ove reakcije bile razumljive, niko ko ozbiljno razmišlja o Kosovu ne bi smeo da bude iznenađen idejom o formiranju vojske: ona je, na kraju krajeva, stara koliko i ideja o nezavisnosti pokrajine. Kosovski Albanci su tokom oružanih sukoba s kraja prošlog veka već stvorili svoju „oslobodilačku“ UČK, ali su je pod pritiskom Amerikanaca nakon rata rasformirali, a od probranih veterana napravljen je Kosovski zaštitni korpus (KZK), paravojna organizacija sa oko 5000 ljudi koja bi u teoriji trebalo da predstavlja neku vrstu civilne zaštite. U praksi, međutim, pripadnici Korpusa učestvovali su u oružanim pobunama u Makedoniji i Preševskoj dolini, a jedan deo komandnog kadra zaglavio je u zatvoru, što zbog ratnih zločina, što zbog organizovanog kriminala. Uprkos tome, međunarodni predstavnici na Kosovu, civilni i vojni, odlučno su se protivili zahtevima (ne samo srpskim) da se KZK rasformira, uz argument da bi takav potez samo gurnuo kriminalu sklone „narodne heroje“ dublje u ilegalu. Kosovski političari, međutim, nikada nisu krili da u KZK-u vide zametak buduće vojske, a to nije krio ni Čeku, dugogodišnji komandant Korpusa. On je još 2003. godine, nakon vežbe u Drenici, rekao da „ne bi bio na čelu ovih formacija kada ne bi znao da će KZK biti buduća kosovska vojska“. Sada, kao premijer, ima dobre šanse da ovaj plan sprovede.

Ni stav Sejdijua po istom pitanju nije novost. On je još 22. februara ove godine, pre nego što je Čeku postao premijer, rekao da će „Korpus uskoro biti transformisan u vojsku nezavisnog Kosova“. Slične izjave mogle su se čuti tokom šest prethodnih godina od praktično svih viđenijih pripadnika albanske političke scene, svaki put kad je KZK izvodio vežbe i parade, kao i u prigodnim govorima prilikom obeležavanja važnih datuma. Zašto je onda baš sada ova ideja naglo gurnuta u prvi plan?

Povod za obnovljeno prištinsko forsiranje vojske stigao je, kako to obično biva, iz Vašingtona, preciznije od strane Međunarodne krizne grupe (ICG), nevladine organizacije sa mnogo uticajnih članova (mahom političara u penziji) za koju se u Srbiji sa dosta osnova veruje da aktivno promoviše interes Albanaca. Morton Abramovic, osnivač i dugogodišnji predsednik ICG-a, bio je glavni savetnik albanske delegacije na propalim pregovorima u Rambujeu, a i u potonjim godinama ova firma se glasno i uporno zalagala za hitno priznanje nezavisnosti Kosova (a onako usput, i Crne Gore). I mada je uticaj ICG-a poslednjih godina u opadanju, ne može se reći da je beznačajan. Marti Ahtisari, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a za pregovore o statusu, bio je u rukovodstvu ove organizacije, što je Beograd svojevremeno navelo da pokuša da ospori njegovo imenovanje. A sada, ICG je zatražio stvaranje kosovske vojske.

U izveštaju od 28. jula ove godine pod naslovom „Vojska za Kosovo?“, Međunarodna krizna grupa je zatražila od Ahtisarija i predstavnika NATO-a da se što hitnije posvete formiranju kosovskih odbrambrenih snaga, uz prilično detaljan plan kako bi ta vojska trebalo da izgleda (vidi okvir). U obrazloženju se navodi da je nezavisnost Kosova već gotova stvar, ali da se već sada mora voditi računa da buduća država bude jaka i stabilna. „Dobro organizovana vojska mogla bi pomoći da Kosovo dobije stabilan multietnički, ili bar etnički neutralan identitet“, izjavio je direktor projekta Aleks Anderson na promociji izveštaja u Briselu, dok je Nikolas Vajt, šef ICG-a za Evropu, upozorio da će „država biti slaba ukoliko se bezbednosni sektor zanemari, a Kosovo već sada ima dovoljno institucionalnih rupa, pa mu ne treba još jedna“. Izveštaj ICG-a objavljen je već sledećeg dana na naslovnoj stranici vodećeg prištinskog dnevnika „Zeri“ i, naravno, naišao je na opšte oduševljenje.

Upravo je ovaj izveštaj bio povod da Sejdiju obnovi zalaganje za kosovsku vojsku, te da to nešto kasnije učini i Čeku. I svi drugi akteri tamnošnje scene odmah su se složili. „Naravno da Kosovo treba da ima vojne snage“, rekao je predsednik Skupštine Kosova Kolj Beriša i dodao da će takve snage biti korišćene „da se stabilizuje situacija na Balkanu, ne dovodeći u pitanje i prisustvo međunarodnih mirovnih snaga NATO-a“. Opoziciona Demokratska partija Kosova Hašima Tačija smatra da „Kosovo treba da ima vojsku, a da će s međunarodnom zajednicom biti razgovarano samo o modalitetima, pošto Kosovo ne želi da bude izolovano“, dok je portparol stranke ORA Vetona Suroija rekao da „buduća vojska treba maksimalno da sarađuje sa evroatlantskim strukturama“.

Kada je reč o predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu, njihovo ćutanje na buku koja se oko ovog pitanja digla u Beogradu i Prištini govori samo za sebe. Izuzetak je kisela izjava šefa Kancelarije Nemačke u Prištini Eugena Vololfarta da „formiranje vojske Kosova neće biti prioritet međunarodne zajednice“ i da „Berlin ne podržava formiranje kosovske vojske“. To, međutim, ne znači da istu sumnju dele i ostali međunarodni faktori. „Amerikanci i Britanci iza zatvorenih vrata prilično uporno podržavaju stavove Međunarodne krizne grupe“, kaže za „Vreme“ jedan zapadnoevropski diplomata. S druge strane, stav Nemačke u odnosu na ovo pitanje ima popriličnu težinu: Joakim Riker, novopostavljeni šef UNMIK-a, jeste Nemac, a njegov zemljak, general Roland Kater, od 1. septembra preuzima komandu nad KFOR-om. I pored toga, pitanje je koliko će dugo Nemačka moći da se opire ukoliko je ne podrže ostale zapadne zemlje.

Na kraju krajeva, sopstvena vojska je jedan od osnovnih simbola državnosti, i ako Kosovo dobije kakvu-takvu nezavisnost, biće teško naći argumente da mu se uskrati mogućnost da ima kakvu-takvu vojsku. I Bosna ima vojsku (odnosno dve vojske pod zajedničkom komandom), iako je pod protektoratom i bila je nedavno u ratu, a kada se pažljivije pogleda predlog Međunarodne krizne grupe, vidi se da buduća kosovska vojska ne bi predstavljala ništa veću pretnju Srbiji od sadašnjeg KZK-a.

Što se Srbije tiče, mišljenje njenih predstavnika o kosovskoj vojsci teško da ima težinu u očima onih koji će doneti konačnu odluku. Srbiju bi donekle moglo da uteši to što, bez obzira na ishod pregovora, ni najvatrenijim pobornicima nezavisnosti Kosova u svetu ne pada na pamet da dozvole da kosovska armija izvodi bilo kakve samostalne akcije, ili da zameni NATO trupe u pokrajini. Za koju godinu, moglo bi da se dogodi da se srpski i kosovski vojnici u okviru Partnerstva za mir zajedno nađu u nekoj mirovnoj misiji u dalekom svetu. Nezamislivo? Možda, ali vest koja bi ne tako davno izazvala žestoku srpsku reakciju – da se hrvatski kontingent vojne policije uključio u sastav mirovnih snaga na Kosovu – prošla je ovog utorka sasvim neprimećeno.