Fatalna kratkovidost

BP – British Petroleum ili Beyond Petroleum?

U utorak 25. aprila 2006. godine, objavljeni su ekstremno uspešni poslovni rezultati Britiš petroleuma za prvi kvartal 2006. Iako prezadovoljan postignutim poslovnim rezultatima, vodeći čovek Britiš petroleuma, ser Džon Brauni, u intervjuu za TV mrežu NBC, objavio je da će BP investirati osam milijardi dolara u razvoj alternativnih biogoriva, za sada, dok se prava lavina tek očekuje u godinama koje dolaze. U agresivnoj medijskoj kampanji British Petroleum je čak i preimenovan u Beyond Petroleum (Posle nafte), ukazujući na trend ubrzanog prestrojavanja naftnih kompanija. BP u ovome nikako nije usamljen, slične „zelene“ najave i kampanje na najvećim svetskim TV mrežama agresivno plasiraju i američki velikani Ševron i Šel. Da li je u pitanju ekološko prosvetljenje svetskih naftaša ili nešto sasvim ovozemaljsko, nije teško naslutiti. Imajući u vidu agresiju iranskog predsednika Ahmedinedžaba, nije potrebno biti prorok pa naslutiti da je vojni sukob na liniji Izrael–Iran i/ili SAD–Iran, sve izvesniji. Čak je i opcija nuklearnog taktičkog udara na iranska nuklearna postrojenja jedna od opcija koje su i dalje na stolu. A sve to cenu nafte, pošto je potencijalni sukob opasno blizu četvrtine ukupne svetske proizvodnje, veoma brzo može dići na preko 100 dolara po barelu. Sama mogućnost tog sukoba podigla je cenu sirove nafte na do sada nezamislivih 75 dolara po barelu. Naftonosna polja postaju sve više političko-vojna polja: sukobi u Nigeriji, delovanje levičarskog režima u Venecueli, kao i stalni sukobi u Iraku, dramatično dižu troškove prerade nafte. Tu je i gotovo beskrajni apetit Kine i Indije, čija povećana potražnja za naftom dovodi ne samo do porasta cene nafte već i do pitanja ima li na planeti Zemlji dovoljno nafte za toliku potražnju, i može li se tolika emisija fosilnih goriva pretvoriti u ekološku katastrofu svetskih razmera. Zato se neminovno nameće pitanje alternative nafti, i sve ozbiljne države i naftne kompanije ozbiljno i ubrzano investiraju u svoju energetski održivu budućnost. Razrađujući katastrofične scenarije postojeće naftne krize, svetska mreža CNN u svom specijalu „We were warned“ (Bili smo upozoreni) već za jesen 2009. godine predviđa drastične, gotovo apokaliptične ekonomske posledice na globalnom nivou. Jedan od vodećih svetskih eksperata u ovoj oblasti krajnje jednostavno sažima suštinu ovog TV specijala: „Moj pesimistični scenario je toliko mračan da ne želite ni da razmišljate o tome.“

Ovacije „naftaškom“ predsedniku

Istog utorka, tog istog 25. aprila 2006. godine, na istoj TV mreži NBC, u direktnom prenosu preneto je obraćanje američkog predsednika Džordža Buša predstavnicima RFA (Renewable Fuels Association – Asocijacije obnovljivih goriva). Predsednik Buš, poreklom iz naftaškog teksaškog okruženja, u kome je godinama radio za najveće naftne kompanije, doživeo je prave stojeće ovacije od prisutne publike, predstavnika industrije za proizvodnju etanolskih i biodizel goriva u SAD. Zašto bi do skora marginalni, „zeleni“ industrijalci ovacijama ispratili predsednika koji je u američkoj javnosti često žigosan kao slepa lutka krupnog, naftaškog, kapitala, čak ga optužujući da je i rat u Iraku započeo u njihovom interesu? Zato što je, u interesu energetski održive budućnosti SAD, Džordž Buš objavio dodatno investiranje u razvoj tehnologije za proizvodnju etanolskih goriva (dobijanje goriva preradom kukuruza, šećerne trske i sl.) i biodizel goriva (dobijanje dizel goriva preradom biljnih produkata i iskorišćenog jestivog ulja). Buš je objavio u svom ovogodišnjem govoru o stanju Unije investiranje u ovaj sektor, a novac uložen u ovu oblast nešto je bez presedana u istoriji SAD, a vrednost investicija u istraživanje i primenu meri se milijardama dolara. Međutim, da je ovo odavno izašlo iz domena futurizma, govore i sledeći podaci koje je Buš izneo u svom obraćanju RFA: u SAD je već u funkciji 97 rafinerija koje proizvode etanolsko gorivo na osnovu prerade kukuruza, u toku je proširenje kapaciteta šest rafinerija, a u izgradnji je još 34 nove, od kojih neke, poput one na Havajima, koriste šećernu trsku kao osnovu za dobijanje etanolskog goriva. Pored ovoga, armija farmera u SAD kroz ovu izgradnju dobija snažan finansijski impuls, a kukuruz postaje strateški proizvod isplativ za uzgajivače na više načina. Državni fondovi za istraživanje mogućnosti dobijanja etanolskog goriva od celuloze povećani su za 50 odsto. Buš takođe objavljuje ozbiljne poreske olakšice kompanijama koje se bave izgradnjom biodizel i etanolskih rafinerija, pa onda nije teško zaključiti zašto je „naftaški“ predsednik ispraćen stojećim ovacijama od strane „zelenih“ industrijalaca.

Brazil – proglašenje potpune energetske nezavisnosti

Da etanolsko gorivo nije privilegija bogatih svedoči i primer Brazila. Nakon naftnog šoka u sedamdesetim, doneta je strateška odluka na nivou države: investiranje u energetski održivu budućnost Brazila. Nepregledna polja šećerne trske, iskorišćena su za dobijanje etanolskog goriva, tako da već sada preko 70 odsto goriva na pumpama u Brazilu potiče iz etanolskih rafinerija, a u istom procentu se kreće i udeo tzv. fleksi automobila na etanolski ili dizel pogon. Bez obzira na veliko siromaštvo u Brazilu, koje pogađa desetine miliona ljudi u toj zemlji, nije bilo dileme oko toga ima li novca za investiranje u energetski održivu budućnost. Prirodni resursi u proizvodnji šećerne trske iskorišćeni su za dugoročni razvoj poljoprivrede, izgrađene su desetine etanolskih rafinerija, a Brazil ove godine zvanično objavljuje potpunu energetsku nezavisnost. Što praktično znači da će kriza oko Irana, Brazil podjednako ugroziti kao i kriza oko Kosova.

Srbija – proglašenje potpune energetske zavisnosti?

Kako će siromašna Srbija podneti tektonske promene na svetskoj energetskoj sceni, krajnje je neizvesno. Niko ne živi u zabludi da bi na bilo koji način Srbija mogla da naftu potpuno zameni etanolom i biodizelom, između ostalog i zbog toga što sirovina nema dovoljno. Ono što je značajno jeste da će uticaj visoke cene nafte sasvim sigurno znatno više udariti po džepu siromašne, nepripremljene države poput Srbije, sa nesagledivim posledicama po ekonomiju i privredu. U tom slučaju neće biti svejedno hoće li Srbija imati mogućnost da 30 ili 40 odsto domaće potrošnje obezbedi iz domaćih izvora poput etanolskog i biodizel goriva, ili će se naći u stanju potpunog kolapsa zato što postojeći problemi sa naftom ne impliciraju samo visoku cenu već i nedovoljnu količinu, što znači da možemo u budućnosti ostati bez nafte po bilo kojoj ceni, zbog ogromnih potrošača poput Kine i Indije. Ili neko misli da će onaj ko bude u budućnosti primoran da bira hoće li snabdevati Kinu ili Srbiju, izabrati Srbiju? Takođe, snabdevanje gasom, kao moguća alternativa nafti, postaje jako neizvesna opcija, posebno ako se imaju u vidu optužbe zapadnih vlada da Rusija svoj položaj u ovoj oblasti naglašeno koristi kao oružje za postizanje političke dominacije. Najnovija pretnja Gasproma upućena Evropskoj uniji da bi zbog sprečavanja preuzimanja britanskih kompanija za distribuciju gasa, Rusija mogla potpuno da uskrati isporuke gasa EU-u i okrene se Kini, samo govori o tome koliko su odnosi zategnuti. Neobično oštro reagovao je i potpredsednik SAD Dik Čejni na skupu u Viljnusu koji je na jednom mestu okupio više pogođenih država bivšeg istočnog bloka. Tako se Srbiji može desiti da nakon što se skupo plaćena gasifikacija završi, shvati da su i država i stanovništvo i privreda u poziciji da se po volji mogu uključiti ili isključiti. A ukoliko se konfrontacija sa Zapadom nastavi, Srbija se lako može naći u poziciji da kao i ove zime, dobija znatno manje ili čak nikakve količine gasa, zbog sukoba između Rusije i neke od zemalja kroz koje gasovod prolazi. A ako se uz to pridoda astronomska cena nafte, onda bi zime u Srbiji mogle postati ekstremno zanimljiva godišnja doba, posebno za korisnike daljinskog grejanja u velikim gradovima. Tako bi Srbiji, ako se ovako nastavi, za razliku od Brazila, preostala jedino zvanična objava potpune energetske zavisnosti, sa svim bolnim društvenim i političkim posledicama takvog položaja.

Milijardu evra – hoćemo li pojesti svoju budućnost?

Ono što bi trebalo imati na umu jeste da je investiranje u energetski održivu budućnost samo delimično pitanje novca: to je podjednako i pitanje vremena, što znači da nije svejedno kada će se početi sa investiranjem. Brazil je počeo pre 30 godina, a ove godine zvanično proglašava potpunu energetsku nezavisnost, a govorimo o zemlji koja ima 200.000.000 stanovnika. Nije svejedno hoće li Srbija danas, sa nepreglednim oranicama na kojima se ništa ne uzgaja, omogućiti uslove za investiranje stotina miliona evra u etanolske i biodizel rafinerije. Kukuruza, repe, i iskorišćenog jestivog ulja barem imamo dovoljno, a za sada je samo Viktoria grup u saradnji sa nemačkim Lurgijem otpočela izgradnju prve biodizel rafinerije u Šidu. Poređenja radi, trenutno se u Nemačkoj gradi čak 25 ovakvih biodizel rafinerija, a u Roštoku se takođe gradi prva velika etanolska biorafinerija. O etanolskim rafinerijama zasnovanim na preradi kukuruza kod nas nema ko ni da razmišlja, jer za to nije dovoljan preduzetnički entuzijazam, za to je potrebna državna odluka da se ozbiljno investira, ali i zakonskom logistikom omogući priliv sirovina za etanolske biorafinerije, kao i plasman etanolskog goriva. Lurgi je takođe spreman da i tu tehnologiju primeni u Srbiji, tim pre što samo Vojvodina ima ogromne kapacitete za proizvodnju etanola zasnovanu na preradi kukuruza. Ono čega nema jeste logistika države: poreske olakšice kompanijama koje grade ovakva postrojenja, subvencije poljoprivrednim proizvođačima, kao i olakšice za uvoz tzv. fleksi automobila koji imaju opcije pogona na benzin i etanol. Nakon ovih koraka ne bi bilo problema da na privatnim pumpama uskoro imamo i etanolsko gorivo, koje trenutno pokreće preko 70 odsto svih automobila u Brazilu. To iziskuje ozbiljan angažman ministarstava finansija, poljoprivrede i energetike. Investiranjem milijardi dolara u ovu oblast bave se podjednako i bogati i siromašni, ne zato što im ne trebaju bolnički kreveti ili kompjuteri, već zato što znaju da odrede prioritete i planiraju dalje od sledećih izbora. Zato bi trošenje privatizacionih prihoda u svrhu kratkoročnog namirivanja moglo biti fatalna greška, sa nesagledivim posledicama. Investiranje u etanolske i biodizel rafinerije, ali i jačanje postojeće elektroenergetske mreže, ne bi samo dalo finansijski impuls poljoprivredi i energetskom sektoru već bi osiguralo energetsku održivost Srbije kao države u decenijama koje dolaze. Ovako, moglo bi nam se uskoro desiti da shvatimo da za državu Srbiju kriza oko Irana može biti daleko bolnija nego što sada izgleda i da bi se u budućnosti zbog današnjeg nemara mogli suočiti sa nerešivim pitanjima. Zato činjenica da se pri vrhu liste potencijalnih državnih investicija našlo mesta za bolničke krevete, kompjutere, puteve, uz potpuno ignorisanje investicija u energetski održivu budućnost Srbije, može samo da zabrine. Tim pre što vreme za ozbiljne, dalekosežne odluke u ovoj oblasti ubrzano ističe.