Sredinom marta, na televiziji „Nova S“ premijerno je prikazana prva epizoda serije Aleksandar od Jugoslavije u režiji Zdravka Šotre, po istoimenom romanu Vuka Draškovića. Serija je od prvog frejma izazvala brojne komentare u domaćoj javnosti, a negativnih kritika nije manjkalo. Međutim, svi nedostaci vezani za režiju, scenario, glumu, fotografiju, produkciju, pa čak i istorijsku verodostojnost mogli bi da padnu u drugi plan pred mogućim skandalom koji je suviše dugo prolazio neopaženo.
Romani Vuka Draškovića su već decenijama poznati po svom poigravanju sa prošlošću i istorijskim događajima, što nije retkost u svetskoj književnosti. Međutim, poslednja dva romana ističu se pompeznim izjavama autora koje imaju za cilj da naglase njihovu istorijsku utemeljenost. Kako on tvrdi, roman Aleksandar od Jugoslavije i njegov nastavak I grob i rob zasnivaju se na istorijskom izvoru koji iza sebe ima uzbudljivu priču. Kratko istraživanje koje je sproveo autor ovih redova dovelo je do zaključka da pomenuti „izvor“ u stvarnosti ima još uzbudljiviju i neverovatniju pozadinu od one o kojoj govori Drašković. Priču koja bi mogla da otvori brojna pitanja od kojih je možda najvažnije: gde je granica između umetničke slobode i krivotvorenja istorije?
BESKRUPULOZNO FALSIFIKOVANJE ISTORIJE
Da bi bilo potpuno jasno o čemu je ovde reč, vratićemo se u 2018. godinu. Tada je roman Aleksandar od Jugoslavije ugledao svetlost dana, a njegov tvorac je u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“, objavljenom 18. oktobra te godine izneo neka ekskluzivna „saznanja“. Tada je Drašković govorio o Luki Jovanoviću Mesečini, čoveku na osnovu čijih beležaka je, kako on tvrdi, nastala priča o kralju. „Pisac nije istoričar. On istoriji i činjenicama daje dušu, oživljava ih. Luka Jovanović Mesečina je novinar i pesnik, uređivao je na Krfu ratne novine, podržavao je Aleksandra i sporio se s njim, vodio je dnevnik koji je, bežeći ispred partizana, zakopao ispod oraha. Oslobodioci su Luku ubili, a njegov dnevnik, nedavno pronađen, bio mi je od ogromne pomoći pri pisanju romana“, rekao je Drašković tada i, ispostaviće se, gotovo ironično dodao: „Nastojao sam da budem pošten maksimalno. Da, oslanjajući se na dokumenta, na svedočenja koja nisu nova, nego su bila zatrpana od 1945. godine, kao i na dnevnik Luke Mesečine, ispričam priču o tom vremenu i čoveku koji je stvorio Jugoslaviju i koji je životom platio posvećenost toj državi. Mnogo je toga što sam pročitao u stranoj štampi, u knjigama, u domaćoj predratnoj štampi, stenografskim skupštinskim beleškama… To je sve zaboravljeno.“
Tvrdnje o izvorima koji su bili „tajni“, ili „skrivani“ i autorima koji su bili „zabranjeni“ i „zaboravljeni“, obično najpre nailaze na sumnju kod istoričara, posebno kada je reč o priči koja ovako odiše stereotipima. No, Draškovićev roman, štampan u početnom tiražu od 20.000 primeraka, koji je doživeo i drugo izdanje, nekako je prošao ispod radara stručne javnosti. Knjiga je, za ovdašnje uslove, postigla izuzetan komercijalni uspeh i nije dugo čekala da dobije i nastavak.
Autor je svoj novi roman, I grob i rob, između ostalog, predstavio i u emisiji „Klub 2“ Radija Beograd 2 dana 8. decembra 2020. godine. Bila je to prilika da ponovi tvrdnje koje je izneo dve godine ranije. Drašković navodi da nije bilo teško rekonstruisati događaje iz perioda 1934–1941, „naročito kada imate svedoka kakav je Luka Mesečina, novinar“. Odgovarajući na pitanje spikerke koje je usledilo, Drašković je nastavio: „On uređuje ratne novine, bilten naše vojske na Krfu i […] uoči stvaranja Kraljevine Jugoslavije ‘18. on postaje […] neobični savetnik kralju Aleksandru, savetnik koji nije bio evet-efendija […], on je bio […] onaj koji je u svakom trenutku kralju znao da kaže i ‘nije tako’ i ‘ne slažem se’ i da bude grub i oštar, a posle će takav da bude i posle Aleksandrove smrti, kada ga knez Pavle uzima za svog savetnika.“
Konačno, duha iz boce pustilo je gostovanje Vuka Draškovića i Zdravka Šotre u emisiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, 19. februara ove godine. Drašković tada nije eksplicitno pominjao Mesečinu, možda svestan da to ne bi prošlo neopaženo u toliko gledanoj emisiji, ali je zato izneo čitav niz podataka za koje, čini se, samo on zna – od sadržine razgovora „u četiri oka“ kralja Aleksandra i kraljice Marije, do dramatičnih momenata Konferencije mira u Versaju 1919. godine. Od svega toga je veoma teško izdvojiti jednu ili dve rečenice. Gotovo sve što je Drašković tu rekao zvučalo je, najblaže rečeno, kontroverzno. Ipak, nije bilo reagovanja, iako su stotine hiljada ljudi imale priliku da čuju beskrupulozno falsifikovanje istorije koje možda i nadmašuje ono na šta smo navikli u nekim drugim tok-šou emisijama.
ČOVEK KOJI NIJE POSTOJAO
Šta smo „naučili“ iz medijskih nastupa Vuka Draškovića? Glavni „izvor“ za pisanje romana koji se, navodno, strogo drže stvarnih događaja, bile su dnevničke beleške Luke Jovanovića Mesečine, urednika ratnih novina na Krfu, izuzetno bliskog i kralju Aleksandru i knezu Pavlu. Mesečinu su streljali komunisti 1945. godine, a njegove beleške su nađene zakopane pod jednim stablom oraha. U ovoj, neverovatno „originalnoj“, priči ne saznajemo ko je otkrio pomenute beleške. Šteta, Draškovićevo otkriće da je lično iskopao pomenuti dnevnik je verovatno jedino što bi ovu priču moglo da učini zabavnijom nego što jeste.
Šta i kako možemo da saznamo o tajanstvenom Luki Mesečini?
Ukoliko tražite njegovo ime i nadimak na „Guglu“, naići ćete samo na vesti vezane za Vuka Draškovića i njegove romane u kojima se Mesečina pominje. Ako u pretrazi dodate i prezime Jovanović, možete da nađete i vesti o različitim osobama koje se zovu ili su se zvale Luka Jovanović. Ne i o junaku Vukove i naše priče.
S obzirom na to da je reč o piscu i novinaru, koji je i za sebe ostavio i dnevnik koji je nedavno ugledao svetlost dana, očekivano je da se njegova pisanja mogu naći u nekoj biblioteci u Srbiji. Međutim, pretraga Luke (Jovanovića) Mesečine u zajedničkoj bazi podataka svih biblioteka u Srbiji, dostupnoj na veb-stranici sr.cobiss.net, ne daje ohrabrujuće rezultate. Osim jednog. Reč je o romanu Sin bede autora Luke Jovanovića, objavljenom 1935. godine. Ovi podaci se uklapaju u ono što znamo o Mesečini. Međutim, oni padaju u vodu kada se pogleda biografija pomenutog pisca dostupna na sajtu biblioteke u Osečini, njegovom zavičaju. Naime, pisac Luka Jovanović poginuo je 1942. godine, kao pripadnik partizanskog pokreta.
Kratak epilog romana Aleksandar od Jugoslavije, objavljenog bez predgovora i pogovora, takođe ne otkriva čitaocima šta bi moglo biti istina, tačnije, daje im da sami prosude da li je Luka Mesečina postojao, u čemu im pisac svesrdno pomaže u svojim javnim nastupima.
Konačno, autor ovih redova može da potvrdi, na osnovu ličnih razgovora, da neki od vodećih srpskih istoričara koji za temu proučavanja imaju međuratni period u Jugoslaviji, nisu obavešteni o postojanju čoveka tog imena, koji je živeo u to vreme i bio blizak tadašnjim čelnicima ove zemlje.
IZVOR SAMOM SEBI
Da opet sumiramo. Vuk Drašković kao glavni izvor za svoje romane, koji se, navodno, strogo drže stvarnosti, koristi dnevničke beleške čoveka za koga istoričari nisu čuli, čija pisanja nigde nisu objavljivana i koji nema nijednu sačuvanu fotografiju. Jedini izvor od kojeg možemo da saznamo nešto o Luki Jovanoviću Mesečini jeste – Vuk Drašković.
Posle kratkog, ali dovoljno temeljnog istraživanja, zaključak je jasan. Luka Jovanović Mesečina nije postojao. Vuk Drašković je izmislio čoveka čije beleške navodi kao glavni izvor svojih saznanja. Ovako nešto je nemoguće opravdati umetničkom slobodom. Drašković je oduzeo sebi pravo na fikciju onog trenutka kada je prvi put rekao da su njegovi romani zasnovani na istorijskim izvorima. Nije ni morao da ponovi to, a jeste ponovio.
Stvari treba nazvati pravim imenom. Autor je javnosti poturio svoju fantaziju i projekciju političkih svetonazora na prošlost kao neospornu istinu. Učinio je to 2018. godine i od tada je neprestano širio svoje obmane u javnosti. Niko mu nije stao na put. Reč je o skandalu koji je suviše dugo prolazio neopaženo. Ovde se mora povući crta. Ovakva serija bi se na televiziji morala emitovati uz napomenu da ona ne prikazuje nužno stvarne događaje, kao što se uvek radi sa filmskim i televizijskim sadržajem kod koga je to slučaj. Zbog gledalaca. Zbog glumaca. Zbog cele ekipe koja je na toj seriji, kakva god bila, marljivo radila, ispred ili iza kamere.
Vuka Draškovića, takođe, treba nazvati pravim imenom. On se ovim potezom svrstao u red pseudoistoričara, ljudi koji u stručnoj javnosti izazivaju prezir, podsmeh, a ponekad i sažaljenje. To što je etablirano lice u javnosti, poznati književnik i političar, nimalo ne umanjuje njegovu krivicu. Zapravo, to ga čini još opasnijim. Ovo je savršen primer na kom društvo može da nauči kako se prepoznaju podvale i falsifikati. Ovo je prilika da se razotkrije mitomanija podsticana sa mesta na koja obično ne pogledamo prvo kada čujemo tu reč. Konačno, ovo je prilika da rešimo ko i kako može da tumači istoriju. U javnosti su prisutni oni koji istoriju prekrajaju kako njima odgovara, ma kog političkog opredeljenja bili.
Na kraju, godina za nama je bila teška i mučna. Toliko toga nam je oduzela. Mnoge je nepovratno promenila. Stvorila je svet u kom, čini se, niko ne želi da živi, od koga svi pokušavamo da pobegnemo. Ali, nešto nas je i naučila. Oko nas žive ljudi koji se dugo školuju i marljivo rade da bi se predali pozivu kojem veruju. Ne smemo dozvoliti da ih nadglasa koristoljubiva glava puna mašte. Verujmo struci.
Autor je student završne godine Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
