Fantom sa Kalemegdana

Iako se projekat gondole priprema nekoliko godina (plan je usvojen 2017. na sednici Skupštine grada), tek je seča stabala na Kalemegdanu izazvala veliki revolt Beograđana. Središnji deo platoa između Malih i Velikih stepenica, gde je omiljeno šetalište sa najlepšim pogledom preko Save, osiromašen je za više desetina stabala (mnogo više je posečeno sa druge strane reke), a nestalo je i veliko stablo „Lampion drvo“ u sredini šetališta.

foto: tanjug / tanja valič

Tek tada javnost je shvatila nakaradni karakter i besmisao ovog projekta, pa su krenule ozbiljne kritike vlasti, što preko društvenih mreža što preko raznih akcija grupa građana. Indikativno je da se, inače sveprisutni zamenik gradonačelnika g. Goran Vesić o tim pitanjima uopšte ne oglašava, već je prljav veš ostavio gradonačelniku g. Zoranu Radojičiću (građani su tako dobili priliku da ga upamte). U pokušaju da odbrani tu seču, Radojičić je „utešnim“ rečima objasnio da će se umesto 150 isečenih stabala zasaditi čak 300 novih, jer je „investitor“ Skijališta Srbije morao da uplati čak 25 miliona dinara da bi dobio saglasnost za toliku seču, zanemarujući činjenicu da to sve plaćaju građani iz budžeta a ne investitor.

Posebno je žalosno što je seča sprovedena a da još uvek nije izdata građevinska dozvola za gondolu. Zar se nije moglo sačekati da ta dozvola postane pravosnažna, i šta će se desiti ako, recimo, usled administrativno-tehničkih problema dozvola uopšte ne bude izdata ove godine (ili uopšte)?

NEVINOST BEZ ZAŠTITE

Slučaj gondole na Kalemegdanu postavlja pitanja rada institucija zaštite. Da li je opravdano odobravanje izgradnje stanice gondole na Malom Kalemegdanu? Koliko će radovi na postavljanju tih objekata urušiti zidine i vizuelni izgled tvrđave, koja je možda i najznačajniji spomenički resurs koji Srbija ima?

Izdavanje uslova za gradnju gondole Republičkog zavoda za zaštitu spomenika posebno je problematično ako se uzme u obzir da je prethodnim planskim aktima bilo zabranjeno postavljanje bilo kakvih žičara na tvrđavi.

Tu se nije proslavio ni Zavod za zaštitu prirode, koji je dao saglasnost da se ukine zaštita „Lampion drveta“. Inače, zanimljivo je da je 2017. godine, kada je obrazlagano zašto se ukida zaštita tog drveta, a na osnovu saglasnosti Zavoda za zaštitu prirode, gradskim odbornicima saopšteno da je drvo izgubilo svojstva, ali nije predviđeno za seču.

Poseban biser je model kojim se finansira ovaj projekat. Pošto je gradski budžet očigledno preopterećen raznim projektima, Beograd će uložiti samo 720 miliona dinara. Rešenje za novi „ukras“ je zato pronađeno u dodatnom finansiranju od strane Ministarstva turizma od 862 miliona dinara. Da narodu bude lakše, a mladima bolja zabava, ministarstvo u istom budžetskom razdelu bogato daruje i EGZIT festival sa 35 miliona dinara, odnosno 300.000 evra.

Ministar Ljajić je prava majka svih mogućih i nemogućih projekata, što pokazuju i druge budžetske stavke njegovog resora pod kojima se prikrivaju dodatne subvencije Er Srbiji pod vidom intenziviranja turističke ponude i razvoja turističkih destinacija.

OBMANA O RENTABILNOSTI

Kako bi se lakše „progutalo“ ovakvo rasipanje para, javnost se obmanjuje tvrdnjama da će gondola za 5-6 godina isplatiti samu sebe.

Ako je takav projekat isplativ za 5-6 godina, zašto onda investitor Skijališta Srbije nije podigao kredit od 15 miliona evra (uz garanciju grada i/ili republike) i za to vreme ga otplatio, a ne da trošak ove egzibicije snose svi građani? Ili, pošto gradska vlast voli javno-privatna partnerstva, što je pokazala na primeru deponije u Vinči ili aerodroma, zašto nije projekat gondole ponuđen na tender, pa neka partner snosi rizik a ne samo građani? Ovako „rentabilna“ atrakcija koja se po „pesimističkim“ projekcijama isplaćuje za 5-6 godina privukla bi neuporedivo više zainteresovanih čak i od mini hidrocentrala.

Kada se već ovako „bogato“ budžetski finansira, gondola bi makar za stanovnike grada trebalo da bude besplatna ili sa povlašćenom cenom za one koji, na primer, plaćaju „bus-plus“. To, kako je najavljeno, neće biti slučaj, pa će povratna vožnja koštati nepunih 1.000 dinara po osobi, odnosno 3.000 dinara za tročlanu porodicu. Građani će ne samo finansirati ovo čudo iz budžeta, nego će i papreno plaćati „zadovoljstvo“ da za par minuta sa Kalemegdana odu u šoping u TC Ušće.

FANTOM U AKCIJI – PREKO NOĆI ODOBRENJE I SEČA

Poseban biser u celoj rašomonijadi oko izgradnje gondole je način na koji je pribavljena dozvola za seču stabala. Nekakvim čudom, gradskim opštinama je (pre)ostalo ovlašćenje da rešavaju po tim zahtevima, a kao za inat, seča mora da se obavi na jedine dve opštine koje nisu pod kontrolom SNS-a.

Sve je tako „podešeno“, pa je dokumentacija predata u četvrtak pri kraju radnog vremena, da bi se opštinski organ za komunalne poslove, koji rešava po tim pitanjima, oglasio preko noći i već u petak doneo rešenje kojim se odobrava takva seča. O tome rukovodilac odeljenja nije obavestio nadređene opštinske vlasti, koji nisu bile ni upoznate sa zahtevom. Opštinsko veće je reagovalo i odmah poništilo rešenje koje je njen načelnik doneo – ali bilo je kasno, jer su već u ponedeljak 11. marta kada je rešenje primljeno u Skijalištima Srbije, posečena sva stabla.

Načelnik je smenjen, međutim, za njegovu sudbinu ne treba brinuti pošto će gradski organi sigurno naći za njega „odgovarajuće“ mesto. U to smo uvereni jer se iza ove akcije krije gradski „fantom“, koji je poznat po veštini manipulisanja i „odrađivanja“ svih akcija.

KAFIĆ UPOTPUNJUJE UŽITAK

Da bi vožnja gondolom bila „praćena“ užitkom ispijanja kafe i pogledom na gondolu, po svemu sudeći, aktiviran je i projekat „kafića“ u parku koji je bio zaustavljen pre nekoliko godina. Tada je srušen mali objekat od cigle koji je služio za službu održavanja parka, sa obrazloženjem da je dotrajao. Investitor izgradnje novog objekata, ali drugačije namene, jeste javno preduzeće „Beogradska tvrđava“ iako su finansijeri poznati beogradski ugostitelji. Posle javnih kritika, pre dve godine, projekat je stao i ostala je samo ograda, pored ubetoniranih temelja i podruma. Sa fiktivnim navođenjem JP „BT“ kao investitora, zaobiđen je i Zakon o javnim nabavkama i tenderska procedura u kojoj bi (ako se ispostavi da uopšte može i treba da se napravi kafe na tom mestu) bila neophodna za dobijanje dozvole, a kako je svojevremeno istražio BIRN, pokrenut je i postupak pred Privrednim sudom za raskid tog ugovora.

Međutim, gondola je „inicirala“ i nastavak ovog fantom-projekta, pa su podignute i čelične grede koje treba da nose novu konstrukciju. To je dovelo i do reakcije aktivista iz „Čuvara Starog grada“, sa predsednikom opštine Markom Bastaćem na čelu, koji su najavili da će, kao u narodnoj pesmi „Zidanje Skadra“, preko noći da sruše sve što se tu bude sagradilo za dana.

KO SE JEDNOM OPEČE… VELIKE STEPENICE

Vandalski nastup oko seče drveća zbog gondole izazvao je ogromno nepoverenje građana u namere gradskih vlasti, što se odmah pokazalo kod popravke Velikih stepenica; istovremeno sa sečom došlo je i do zatvaranja stepenica radi njihove potpune rekonstrukcije.

Velike stepenice su vapile za popravkom, maltene svaki drugi stepenik bio je delimično odvaljen, pa se njima moralo spuštati sa izuzetnom pažnjom da se čovek ne bi strmoglavio. Da stvari budu još gore, postarale su se prethodne gradske vlasti koje su 2006. godine nestručno izvele rekonstrukciju tako što su popucale stepenike „napunile“ cementnim malterom i veštačkim kamenom. Brački kamen se (postavljen inače tek 1989. godine), kao i na Tašmajdanu, pokazao nepogodnim za beogradske zime sa jakim mrazevima, a plombe stavljene 2006. godine napravile su samo dodatnu štetu na već načetim i oštećenim stepenicama. Ko god se redovno šetao Kalemegdanom mogao je samo tužno gledati kako se taj ukras tvrđave raspada iz godine u godinu i predstavlja opasnost za prolaznike.

Za pohvalu gradskim vlastima treba navesti prošlogodišnju rekonstrukciju Malih stepenica, kojima je vraćen stari sjaj koji je dala prva srpska arhitektica Jelisaveta Načić i to daje nadu da će i Velike stepenice biti rekonstruisane kako treba.

Ali u to je teško ubediti građane, koji su, revoltirani preuranjenom (i za sada još uvek nepotrebnom) sečom drveća, proglasili to za novi atak na lepotu Kalemegdana.

Gradske vlasti trebalo bi da se ozbiljno zamisle šta ih čeka na izborima za tri godine – sa ovakvim potezima teško mogu očekivati da će dobiti poverenje građana. Slogani „Đilas tajkun“ i „žuti lopovi“ ne mogu više da pokrivaju sve moguće i nemoguće gluposti koje se sprovode.