Nije nikakvo čudo što su nakon prvih vesti o eksploziji u Oslu i masakru na ostrvu Utoja svi odmah posumnjali na islamski terorizam. Norveška je učesnik u nekoliko vojnih operacija u muslimanskim zemljama, što je u očima Al kaide samo po sebi čini legitimnom metom, a sem toga su u toj zemlji, nakon Danske, objavljene i karikature proroka Muhameda koje su izazvale onako žestoke reakcije širom sveta. I nisu samo zapadni mediji skočili pred rudu kad su prvo uprli prst u muslimanske ekstremiste: brojni islamistički portali od Irana do Indonezije požurili su da neimenovanim džihadistima čestitaju „pobedu nad norveškim nevernicima“. Al kaida je, u jednom od najbizarnijih saopštenja do danas, naknadno molila takve sajtove da se ograde od nasilja u Norveškoj.
Postoje, međutim, i dublji razlozi za zamenu identiteta. Samozvani krstaš Anders Behring Brejvik je, planirajući napade, od Al kaide i srodnih islamističkih terorista pozajmio ne samo dobar deo taktičkih principa nego i osnovna načela doktrine. Krenimo od taktike: poput većine Al kaidinih akcija, norveški masakr bio je istovremeno usmeren na više od jednog cilja, kako bi se povećala konfuzija, a snage bezbednosti razvukle na tanko. Al kaidini taktički priručnici savetuju mudžahedine da pred nevernicima skrivaju dubinu svoje vere i da ne prekidaju naglo svoje društvene veze kako ne bi izazvali sumnju; Brejvik se, sledeći ovaj princip, postepeno povlačio iz kruga svojih prijatelja, maskirajući fanatizam i ubilačke namere interesovanjem za poljoprivredu i život na selu. Bombu je napravio od veštačkog đubriva i dizela, verovatno sledeći uputstva iz „Tehnikal Mudžahida“, Al kaidinog elektronskog časopisa za vojnu obuku na engleskom jeziku itd.
Ali, tek kad se prođe kroz hiljadu i po stranica dug Brejvikov manifest „Evropska deklaracija nezavisnosti 2083“, rukopis koji se mahom sastoji od teza i pseudoinformacija pokupljenih sa ultradesničarskih sajtova, izlaze na videlo ideološke sličnosti sa Al kaidom. Prva je zajednička vera u obnovu krstaških pohoda. Islamisti krstašima nazivaju vojnike zapadne koalicije koji učestvuju u ratovima na Bliskom istoku. Brejvik, koji je u jednom trenutku učestvovao u budalastom pokušaju da se obnovi viteški red Templara, sebe smatra krstašem, a tim zvanjem je častio i Radovana Karadžića, koji se u Hagu verovatno veseli ovom komplimentu sa nordijskog severa.
Za Brejvika, kao ni za Al kaidu, nema nevinih, naročito unutar sopstvene zajednice, i vole da udaraju na nebranjene civilne mete. S obrazloženjem da je reč o kolaboracionistima, Al kaida je dosad pobila mnogo više muslimana nego hrišćana i Jevreja, a Brejvik se okomio na norvešku Socijaldemokratsku stranku, koju smatra vinovnikom islamizacije Norveške.
Još jedna sličnost je opsednutost Balkanom i, naročito, balkanskim muslimanima. Stvarni i izmišljeni zločini nad muslimanskim življem u Bosni i na Kosovu predstavljaju okosnicu Al kaidine kampanje za regrutaciju. Brejvik, kao i oni, smatra da su jugoslovenski ratovi bili prevashodno verski i, kao i oni, zanemaruje unutarhrišćanski sukob Srba i Hrvata i činjenicu da je Zapad i u Bosni i na Kosovu intervenisao u korist pretežno muslimanskih snaga. Jedino po čemu se on i Al kaida razlikuju jeste to što su „usvojili“ različite strane u sukobu, ali njihova tačka gledišta je u osnovi ista. Još jednom se pokazalo da verski, nacionalni i rasni ekstremisti dele slične vrednosti i razmenjuju teorije zavere, što reče neko, „kao deca sličice“.
Brejvik, inače, u svom manifestu Srbe pominje 341 put, Bosnu 343 puta, a Albaniju 208 puta. Albanija se definiše kao „srpsko-hrvatsko-grčka teritorija“, dok je domovina bosanskih Srba, logično, „Bosanska Srbija“. Opšte proterivanje muslimana iz vascele Evrope, kako ga je Brejvik zamislio, treba obaviti preko Albanije, koja u njegovim planovima ima ulogu velikog tranzitnog centra, a zatim dalje u srednju Anadoliju, dok bi upražnjene teritorije trebalo naseliti evakuisanim hrišćanima sa Bliskog istoka. Za Brejvika, kao i za Al kaidu, suživot hrišćana i muslimana je nemoguć bilo gde na planeti. On je, usput budi rečeno, predvideo i dizajnirao ordenje u budućem krstaškom ratu. Tako se „Medalja za zasluge u oslobađanju Balkana“ dodeljuje za „učešće u proterivanju islama sa okupiranih srpsko-hrvatskih teritorija“ (valjda iz Bosne, Albanije i sa Kosova).
Dobro, čovek je očigledno lud, reći će mnogi, a pogotovo oni koji se sa Brejvikom u ponečemu slažu, na primer da je muslimana u Evropi previše, ili da će, ako nešto hitno ne preduzmemo, za generaciju ili dve na starom kontinentu vladati šerijatski zakon. Da je bombaš i masovni ubica svoj privatni sveti rat pokrenuo verujući da Norveškoj prete vanzemaljci ili bića iz druge dimenzije, teza o usamljenom ludaku bi opstala. Nevolja je u tome što su mnogi delovi „Evropske deklaracije“ odavno opšta mesta na raznim desničarskim portalima. I nije samo on pozajmljivao od njih, nego i oni od njega: pojedine Brejvikove teze o opasnosti od islamizacije Evrope, koje je objavljivao na svom blogu, rado su citirali vrlo čitani američki desničarski komentatori Pamela Geler i Gregori M. Dejvis, kojima je autoritet i holandski političar Hert Vilders, pobornik teorije da je Kuran isto što i Majn Kampf.
Sada se svi oni na gotovo komičan način upinju da pokažu da njihova ideološka bliskost sa masovnim ubicom nema veze sa počinjenim masakrom. I u Srbiji su neki, kao Vladimir Jevtić i Srđa Trifković, izrazili bojazan da će ceo slučaj „biti iskorišćen u svrhu dalje satanizacije srpskog naroda“. Možda bi više trebalo da ih zabrine što su, nakon što su neke dnevne novine prenele Brejvikovo sumanuto viđenje bosanskog i kosovskog rata, pojedini ovdašnji čitaoci u komentarima uglavnom pitali „A šta tu nije tačno?“
