Evropski lider po skupoći

Poslednji put je hrana, odnosno nestašica hrane, tačnije glad, bila tema početkom osamdesetih. Istina, posle višegodišnjih suša i još višegodišnjijih građanskih ratova glad je harala negde tamo u Africi, nekako baš u vreme kad je proizvodnja hrane u razvijenim zemljama zapala u hiperprodukciju, kad su magacini nabrekli do pucanja, rezerve hrane dostigle istorijski maksimum, što je zapadnu ekonomiju dovelo u finansijski ćorsokak: ogroman kapital je bio zamrznut, kamate na zalihe su jele supstancu, razmaženim američkim farmerima osmehivalo se ukidanje subvencija, time i bankrot… Temelji postindustrijskog društva, armirani jeftinom hranom, ozbiljno su se zaljuljali.

Tadašnju krizu razrešio je Bob Geldof organizacijom takoreći dobrotvorne svirka-akcije nazvanom Live Aid, e da bi se kroz dobrovoljne priloge sakupio novac namenjen za otkup viška hrane sa kojom bogati nisu znali šta će, a da bi se, kao, nahranili gladni. Rezultat je bio impresivan: magacini su ispražnjeni, novac se okrenuo, farmeri nisu ostali bez subvencija, gladni su ručali, a osrednji britanski muzičar koji inače ni po čemu ne bi ostao zapamćen nagrađen je nenaslednom plemićkom titulom – ser Bob Geldof, nahranjivač gladnih, umirivač savesti sitih, spasilac prebogatih.

Da bi se svaka buduća kriza izazvana hiperprodukcijom hrane izbegla, razvijene zemlje su uvele proizvodne kvote poljoprivrednicima, a u zemljama zapadne Evrope i propis po kome se 10 odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta mora ostaviti nezasejano. Proizvodno-potrošački balans u bogatim zemljama ponovo je uspostavljen, a gladni ostavljeni da i dalje gladuju.

Međutim, ni tri decenije nisu prošle, a đavo je došao po svoje: svetske rezerve hrane svedene su na jedva dvomesečnu potrebu i manje su nego ikada u novijoj istoriji, a cene krenule put neba. Krizu su, kao što obično biva, osetili najsiromašniji, oni koje je Geldof onomad nahranio, ali su se ovoga puta i siti ozbiljno zabrinuli za svoje stomake, jer dogodilo se nešto donedavno nezamislivo: hrana je postala značajna stavka kućnog budžeta, a zbog prognoza da će hrana ubuduće biti samo skuplja, ali i da je neće biti dovoljno za sve, počeli su da prave kućne zalihe. Zbog toga, u nekim američkim državama uvedeno je ograničenje količina koje se mogu kupiti u jednom cugu, što je samo povećalo nervozu.

SUŠA, KINEZI I INDIJCI: Zbog prošlogodišnje suše žetva je ozbiljno omanula na obe hemisfere, mnoge zemlje koje uobičajeno imaju viškove žita ograničile su izvoz, što je dodatno suzilo trgovinu. Ergo, okidač za skok cena je povučen. Međutim, da je samo suša uzrok manjka hrane, većih problema ne bi bilo. Eto, za razliku od prošle godine, ova je ponela dobro, opet na obe hemisfere: kiša je padala kad treba i koliko treba, a i dugoročne prognoze su povoljne što, naravno, ne znači da je priča o pretećim klimatskim promenama jalova. Ne treba se zavaravati: svaka druga godina u ovom veku bila je sušna, sa tendencijom da svaka treća ne bude.

Sve u svemu, poslednjeg dana maja na čikaškoj berzi, koja je relevantna na globalnom nivou, pšenica za isporuku u julu, dakle odmah nakon žetve, ugovarana je na oko 270 dolara po toni, odnosno 14 dinara po kilogramu. Slične cene za isporuku u avgustu ugovarane su na pariskoj Euronext berzi, koja je relevantna za tržište Unije, kao i na budimpeštanskoj koja je pak relevantna za naše „okruženje“: kilogram pšenice neće preći 15 dinara i, po svemu sudeći, tako će i ostati.

Ipak, iako pad cena pšenice na berzi zvuči utešno, jer su pale bezmalo upola, ipak su dva puta više nego pre svega nekoliko godina. Prema pisanju britanske štampe, razlog za to je permanentni rast tražnje, za koji su „odgovorni“ Kinezi i Indijci: prvi jer se više ne zadovoljavaju šakom pirinča već bi i hleb da jedu, uz hleba i sve drugo što treba, a drugi jer bi sve više i mleko da piju. Na njima je i odgovornost za rast cene nafte: standard polovine čovečanstva je u usponu i pored toga što bi da jedu, oni bi i u automobilima da se voze.

GLAD REZERVOARA: Istina, nafta se ne jede, ali participira u ceni hrane do 30 odsto, bez nje nije moguće organizovati poljoprivrednu proizvodnju u potrebnom obimu: pored toga što pokreće poljoprivredne mašine, nafta je sirovina za proizvodnju veštačkog đubriva bez koga je današnja poljoprivreda nezamisliva.

I za to je pronađeno solomonsko rešenje, biogorivo: u rezervoare automobila, aviona i traktora ubuduće bi se „sipali“ pšenica, kukuruz, soja, suncokret, uljana repica koji su, jel da, obnovljivi resurs, pri tom je ekološki podobno: njegovom upotrebom smanjivala bi se emisija štetnih gasova što bi blagotvorno uticalo na već uveliko zagađenu prirodu i sprečile/ublažile klimatske promene, a od onoga što u preradi preostane proizvodio bi se kompost.

Zaista divota, jedino što je zaboravljena jedna takoreći sitnica: koliko god da je reč o obnovljivom resursu, njega naprosto nema dovoljno. Na stranu što se u tehnološkom procesu proizvodnje „ekološki podobnog goriva“ potroši dve trećine sopstvene energije, a ispostavilo se i da je sama proizvodnja ekološki nepodobna: ono što ne izađe na auspuh akontaciono se ispusti u atmosferu u toku procesa. O moralnom aspektu ove „lepe“ ideje, da pored gladnog čoveka prolaze automobili koji hranu proteruju kroz auspuh, ne vredi reči trošiti.

Kako god, proizvodnja biogoriva dodatno je potakla tražnju i rast cena žitarica, a time i hrane uopšte, zbog čega su u skoro četrdeset zemalja sveta izbili nemiri: prema podacima Agencije za ishranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), skoro 900 miliona ljudi u svetu nema odgovarajući pristup hrani, 100 miliona više nego prošle godine. Kako je krenulo, biće ih i više.

IŠTA I NIŠTA: Prehrambena kriza i najveći rast cena hrane u poslednje tri decenije bili su glavna tema samita u Rimu, na kome su učestvovali četrdesetak šefova država i vlada, visoki zvaničnici Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, predstavnici važnih privatnih institucija, uključujući i fondacije „Gejts“ i „Rokfeler“, kao i predstavnici brojnih nevladinih organizacija.

Otvarajući skup, generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun upozorio je svetske lidere da moraju hitno preduzeti odlučne korake tim povodom, da je neophodno zajedničko delovanje svih i odmah, da ništa ne ponižava više od gladi, ali i da ona vodi u gnev i društvenu dezintegraciju. Savetnica predsednika Gane Meri Čineri-Hese konstatovala je da „prehrambena kriza sa kojom se svet danas suočava može biti katastrofalna za opstanak čovečanstva, ako se nešto odmah ne preduzme“. Predsednik Međunarodnog fonda za razvoj poljoprivrede Lenart Bedž rekao je da su „neophodna velika ulaganja u poljoprivredu“, a predsednik FAO Žak Dijuf da u siromašnim zemljama treba proizvodnja hrane da se udesetostruči da bi se rešio problem gladi u svetu, te da je za to potrebno 30 do 50 milijardi dolara.

Uprkos dramatičnim izjavama, delegati 181 zemlje nisu uspeli da se dogovore o nizu konkretnih mera, kao što se, uostalom, i očekivalo. „Bolje nikakav nego loš dogovor“, prokomentarisao je sekretar za poljoprivredu SAD Ed Šafer.

LIDER U EVROPI: Nije ni Srbija mimo sveta: skok cena na svetskom tržištu uticao je na porast domaćih, jer suša je uticala destruktivno na domaći rod kao i drugde. Ne bi tome bilo zamerke da poskupljenja nisu veća nego što je zabeleženo tamo „drugde“. Apsurd je potpun: u zemlji koja je neto izvoznik hrane i koja čini petinu ukupnog izvoza, hrana je skuplja nego u zemljama u koje izvozi.

Nije tome razlog smanjena ponuda, a povećana tražnja. Žetva pšenice jeste bila mršava, mada ne kao u susednim zemljama: ubrano je taman da se dosegne ovogodišnja žetva. I kukuruz je omanuo, ali i njega je bilo dovoljno za domaće potrebe. Ipak, cena pšenice i kukuruza bila je viša nego kod suseda. Nije, dakle, reč o debalansu ponude i potražnje.

Razlog za tako visoke cene je bolno banalan: pšenica, kao i ostale ratarske kulture, dospele su u malo ruku. Da sve bude gore, ne postoji ni evidencija ko je koliko otkupio, niti šta je sa otkupljenim uradio. Nešto malo je izvezeno dok vlada uredbom nije izvoz zabranila, ali se ne zna koliko tačno. Nepoznato je i koliko ga uopšte ima. Istovremeno, Vlada se nije setila da uvoz oslobodi carina. Tako, oslobođena uvozne konkurencije, pšenica otkupljena bezobrazno jeftino, tokom jeseni je poskupljivala u skladu sa svetskim trendovima, a nastavila je i dalje jer žita je na tržištu bilo samo koliko se „pusti“. Na stranu što je i maloprodaja hrane koncentrisana u to isto „malo ruku“.

BEZ PROMENE: Meteorološki gledano ova godina nje ni nalik na prethodnu: zimus je zemlja dobro natopljena, nije bilo jakih mrazeva, kiša je prošle nedelje padala baš kad treba da se zrno „nalije“, da bude bogato glutenom, onim što hleb hlebom čini. Ergo, žetva će biti dobra, a pšenica kvalitetna. To, međutim, neće značiti i pojeftinjenje hleba: otkupna cena pšenice odavno sa cenom hleba nema mnogo veze.

Nevolja je, naime, što je pšenice posejano manje nego ikad, svega oko 450.000 hektara, umesto na uobičajenih 600.000, pa i ako pšenica baš ponese i bude prosečan prinos od četiri tone po hektaru, što nije uobičajen prinos, sakupiće se najviše 1,8 miliona tona, jedva malo da pretekne od godišnje potrebe srpskog tržišta.

Zabrana izvoza ratarskih kultura prestaje ovog meseca i po obećanju Slobodana Milosavljevića, tehničkog ministra poljoprivrede, neće biti produžavana, na zadovoljstvo agro-biznismena. Da bi im zadovoljstvo bilo veće, smanjivanje ili ukidanje carine na uvoz ratarskih kultura, koja iznosi 30 odsto, ostaće na snazi, uvedene tobož zbog zaštite domaće proizvodnje. Neće biti: carinama na uvoz žitarica ne štiti se proizvodnja, već trgovina, a trgovcima ništa draže nije od podizanja cena. Po cenama hrane, Srbija će ostati evropski lider, sve dok ne postane njen deo.

Indeks cena 2000-2008.

(Izvor: Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu (FAO))

Prema podacima Organizacije Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu (FAO), indeks cena hrane u aprilu je iznosio 218,2 što je za 54 odsto više nego u aprilu prošle godine. Istina, cene nekih proizvoda jesu u manjem padu u odnosu na visinu koju su dostigle u martu, ali cena pirinča beleži dramatičan skok – samo u toku poslednja dva meseca je porasla 75 odsto.

Indeks cena žitarica u aprilu ove godine iznosi 284, što je 20 odsto više nego u januaru ove, odnosno 92 odsto više nego u aprilu prošle godine. Dok su cene pšenice pokazivale znake opadanja poslednjih nedelja, kukuruz je ostao veoma skup, ne samo zbog velike tražnje u industriji stočne hrane već i zbog drastičnog rasta potrošnje te žitarice prilikom izrade biogoriva. Indeks mlečnih proizvoda je u aprilu bio 266, i najniži je u poslednjih devet meseci, ali su zato cene mesa porasle. Trenutni indeks cena mesa (136) ne može da se poredi sa indeksom cena žitarica, ulja i mlečnih proizvoda, međutim, u gotovo svim zemljama cene ovog prehrambenog artikla i dalje rastu, a sudeći po prognozama, taj trend će se i nastaviti. U aprilu je indeks cena šećera bio 161. Ulja i masti su u aprilu dostigli indeks 276, što je, ujedno i njihova najveća vrednost u poslednjih osam godina. Konstantna potražnja za biljnim uljima i mastima (ne samo za ishranu već i za dobijanje energije), utiču na to da im cena kontinuirano raste.

Jasmina Lazić