Prošle su tri godine od početka rata u Ukrajini. Mnogi Rusi utočište su našli u Srbiji. Kako izgleda njihova svakodnevica? Šta im nedostaje? Šta im se ovde posebno sviđa? Šta planiraju? Da li bi se vratili kući ili ostali u Srbiji? Kako gledaju na svoju otadžbinu, a čega se ovde plaše
Kada je pre dve godine došao s porodicom u Beograd, Sergej se “duboko i iskreno zaljubio” u ovaj grad. “Smatram ga novim domom”, kaže tridesetsedmogodišnji Moskovljanin za “Vreme”. Došao je u Srbiju februara 2023. “I pored toga što volim mnogo toga, što su uslovi života ugodni, skoro svaki dan se budim sa mišlju: ‘Šta radim ovde?’, ‘Zašto sam ovde?’, ‘Gde je moj dom?’”, priča on za “Vreme”.
I sigurno nije jedini koji sebi svakodnevno postavlja takva pitanja. Prošle su pune tri godine otkako su prve bombe odjeknule Ukrajinom. Krvavi sukob odneo je stotine hiljada života, a ruska invazija dovela je do najveće prisilne migracije u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. Tri godine kasnije, deset miliona Ukrajinaca i dalje živi van svojih domova. Zbog represivnog režima Vladimira Putina i zbog toga što neće da učestvuju u ratu, i Rusiju je napustilo oko milion stanovnika. Mogućnosti kuda mogu da odu su im ograničene i tako su mnogi od njih našli utočište u Srbiji. Podaci e-turista i Republičkog zavoda za statistiku procenjuju da trenutno u Srbiji boravi između 80.000 i 100.000 Rusa. Najviše ih je u Beogradu.
Iako voli Beograd i planira da u njemu nastavi život, Sergej kaže da otpočinjanje života od nule u novom okruženju nije lak proces. “Emigracija nije krevet od latica ruža. Izgubili smo prijatelje, rođake, ne možemo da damo decu bakama i dekama za vikend, oni se neće pojaviti neočekivano, da nas vide. Moja supruga je, na primer, izgubila dosta društvenih veza, ali i osećaj sopstvene važnosti, profesionalnog identiteta. Njen posao je ostao u Rusiji. Ne želim da se žalim, ovaj osećaj emigrantskog života me ne napušta, ali ga samo treba prihvatiti”, priča Sergej. On je u Beogradu nastavio isti posao kao u Moskvi. “Imam dobru platu, ne dobijam milione kao IT-radnik, ali dovoljno je da izdržavam porodicu.”
STRAH OD PROTERIVANJA
Beograd novim domom smatra i inženjer iz grada Saratova na Volgi. U glavni grad Srbije – udaljen više od 2.000 kilometara od njegovog rodnog mesta – stigao je marta 2022. Želi da ostane anoniman jer se boji proterivanja. “Od prvog meseca osećam se kao kod kuće u Srbiji. Ovo je zemlja koja je bila u teškom stanju, preživela ratove, sankcije i diktatore. Ljude ovde mnogo više vole slobodu nego u Rusiji”, govori on za “Vreme” insistirajući da komunicira na srpskom jeziku jer se tako brže pilagođava na novi život. “Mnogi su naučili jezik, imaju ovde posao i ne razmišljaju o budućnosti u nekoj drugoj zemlji. Ipak, ima mnogih koji ne uče jezik i ne integrišu se u društvo, jer ovde žive u konstantnom strahu od proterivanja. Sada vidim da su možda oni u pravu. Vlada Srbije nije zainteresovana za nove stanovnike iz Rusije, svi zahtevi za državljanstvo su stopirani bez odgovora”, priča ovaj inženjer koji pravi 3D modele i crteže. U Beogradu je otpočeo novu karijeru, kaže da je bilo teško.
Prema podacima Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, od početka ruske agresije na Ukrajinu do kraja 2024. više od 67.000 Rusa u Srbiji dobilo je privremenu dozvolu boravka.
Sagovorniku “Vremena” državljanstvo predstavlja i najvažnije pitanje. “Ima ljudi koji su postali apatridi zbog ovakve politike i žive bez ikakvog državljanstva u Srbiji. Srbija sada gubi 50.000 stanovnika godišnje, mislim da će ovom politikom izgubiti još 50.000 Rusa koji su došli da grade novi život”, priča on za “Vreme”. I dok država, kako navodi, nema mnogo sluha za njih, gostoprimstvo ljudi u Srbiji je “neverovatno, iskreno i sjajno”. Dodaje: “Imam puno prijatelja u Srbiji, Srba i Rusa”.
Tokom leta 2023. Srbija je počela da zabranjuje ulazak ruskim državljanima koji se protive ratu u Ukrajini ili da im ukida pravo na privremeni boravak. Odluke o otkazivanju gostoprimstva ili proterivanju donete su nakon što su SAD uvele sankcije tadašnjem direktoru Bezbednosno-informativne agencije Srbije (BIA) Aleksandru Vulinu, između ostalog, zbog njegovih veza sa Rusijom.
Otuda, i ostali sagovornici “Vremena” žele da ostanu anonimni ili da budu predstavljeni samo imenom jer se plaše posledica javnog istupanja.
OSTAJEMO OVDE
Rusi koji su došli u Beograd uticali su na život ovog grada, društveni, ekonomski i kulturni. Ako prošetate glavnim gradom Srbije, često ćete čuti ruski jezik, a nije neobično da na kafu, ručak ili piće svratite u neki od lokala koji drže Rusi, kao i da na meniju nađete nešto od specijaliteta iz ove zemlje. Tu su i ruske knjižare, vrtići… Prema podacima Agencije za privredne registre iz 2024. godine, u Srbiji je registrovano više od 2.300 privrednih društava i oko 10.000 preduzetničkih radnji čiji su osnivači državljani Rusije, a većinski se bave programiranjem, nespecijalizovanom trgovinom, konsaltingom i ugostiteljstvom.
Istraživanje BCBP-a pokazalo je da skoro polovina Rusa planira da u Srbiji ostane bar još pet godina, a u matičnu zemlju bi se vratilo skoro 60 odsto njih, pod uslovom da se završi rat.
Među onima koji ostaju bez obzira na sve su Kiril i Saša. Oboje su iz Moskve, ali se do dolaska u Beograd nisu poznavali. Saša je sa sinom stigla u martu 2022, a Kiril nekoliko meseci kasnije. Upoznali su se u aprilu 2023, preko projekta “DrugDrugu” koji su pokrenuli Rusi s idejom kulturne razmene imigranata koji govore ruski, Rusa i Srba. U junu 2024. venčali su se u ruskoj ambasadi. U međuvremenu su kupili stan.
“Kraj rusko-ukrajinskog rata neće biti kraj unutrašnjeg terora u Rusiji. Ne možemo se osloniti samo na to šta će ‘oni’ u Rusiji da rade sledeće, šta će nekom pasti na pamet. Ovde naši životi nisu na čekanju, pokušavamo da idemo napred. To zahteva vreme i optimizam. Teško je, ali vredi raditi. Zato smo kupili stan i rešili se kofera u dnevnim sobama”, kažu Kiril i Saša.
NOVI DOM I NOSTALGIJA
Sergej je s porodicom i dalje podstanar. Govori srpski, po sopstvenoj proceni, na srednjem nivou, ali sasvim dovoljno za svakodnevnu komunikaciju. Učenje jezika pomoglo mu je u integraciji. “Nije mi bilo teško da počnem da učim srpski. Čitao sam sve natpise na prodavnicama, reklame na zidovima, etikete sa cenama na izlozima. Slušao sam ljude kako pričaju u prodavnici, u redovima. Dosta sam koristio onlajn prevode: frazu prevedem na srpski, pa je ponovim. Pohađao sam kurseve na poslu, a uzeo sam i dodatne časove sa sinom i učiteljicom. Znam da nemaju svi ruski emigranti podsticaja ili snage da uče srpski, ali mene zaista to zanima”, priča on.
Glavne poteškoće u početku su mu bile upis dece u školu i vrtić, podnošenje dokumenata u MUP-u, razgovor sa vlasnikom stana ili pozivanje vodoinstalatera. “Sve su to jednostavni zadaci, ali ja sam ih radio u novoj sredini, na novom jeziku. Kažu da kod kuće čak i zidovi pomažu, ovde su samo ‘zidovi’ bili novi. Mnogo mi je pomoglo to što sam pročitao dosta memoara i dnevnika emigranata iz prošlosti. Shvatio sam da ću i ja imati sličnih problema i da će s vremena na vreme moju dušu mučiti čežnja za domom. Jednostavno sam to prihvatio i kada sam posebno tužan, pomislim da tako treba da bude. Ovo je u redu”, priča Sergej.
S prijateljem je pokrenuo Telegram kanal ruske zajednice u Srbiji o događajima u Beogradu, a sam povremeno objavljuje intervjue i članke o savremenoj srpskoj kulturi u ruskim medijima.
REŽIM NEĆE VALJATI NI POSLE RATA
Poslednjih nedelja sve se češće pominje postizanje mira. Ruske i američke administracije prvi put od početka sukoba sede za istim stolom, što otvara nove mogućnosti za diplomatske pregovore. Sagovornici “Vremena” nisu optimisti glede završetka rata i toga šta bi on mogao da donese.
Novinarka Maša u Beograd je stigla godinu i po nakon što je rat počeo i kaže za “Vreme” da ovde želi da ostane. “Čak i kada se rat završi, režim neće biti demokratski. Srbija mi se dopada i volela bih da pokrenem neki mali biznis. Volela bih da učestvujem u demokratizaciji Rusije i da idem kući često ukoliko ima bilo kakve šanse da se nešto promeni, da volontiram i radim na projektima da se moja zemlja vrati u normalu”, kaže ona. Rusija joj, kao zemlja, ne nedostaje, ali joj nedostaju ljudi. “Mama, prijatelji, moj mačak. Nedostaje mi moj život pre rata ili čak vreme pre 2019. kad sam bila mlađa i kada je Rusija bila demokratskija. Imali smo mnogo nade i energije. Ali posle tih godina, postajalo je sve gore i gore.”
Saša i Kiril kažu da dok se pregovori vode, nivo borbenih dejstava u stvarnom ratu samo raste. “Vidimo da obe zemlje, SAD i Rusija, tragaju za najprofitabilnijim potezima. Ako pronađu nešto zajedničko, niko od nas ne može očekivati da će to doneti sreću, već će to biti učinjeno samo cinično i grubo. Obični ljudi neće imati koristi od ove situacije. Reč je o nečemu što liči na ‘biznis’ politiku u ime i na račun običnih građana. Kraj rusko-ukrajinskog rata neće značiti i kraj unutrašnjeg terora u Rusiji”, kažu oni.
Sergej se nada skorom završetku rata, ali se plaši sveta koji je nastao u ovom ratu i onoga što sledi. “Skoro svaki dan osećam bol zbog toga koliko je ovaj rat toga uništio. Ukrajina je izgubila zemlju; gradovi su uništeni do temelja. Milioni su stradali. Ovo je veliko zlo. Desetine hiljada Rusa je spaljeno. Moral i etika su narušeni, a laži se uzdižu na pijedestal. U Rusiji je uspostavljena nedvosmislena diktatura. Uz sve ovo, moja glavna nada je sada da puške utihnu. Da ljudi prestanu da ginu.”
BEG OD MOBILIZACIJE
Kada je predsednik Rusije Vladimir Putin potpisao ukaz o delimičnoj mobilizaciji septembra 2022, nekima je to bio signal za beg iz zemlje. Među njima je Ivan, koji danas sa suprugom i šestogodišnjim sinom živi u Beogradu.
“Prvo smo otišli u Kazahstan, a onda se preselili u Srbiju. Preselili smo se ovde kako bi naš sin mogao da se prilagodi školi na vreme. Učimo srpski, istražujemo zemlju i kulturu, i planiramo da ostanemo. Naravno, postoji mnogo aspekata Rusije koji nam nedostaju. Jedna od glavnih pogodnosti koje nam nedostaju je nivo digitalizacije – posebno onlajn tržišta i napredne bankarske usluge. U Rusiji, bankarske i usluge dostave su izuzetno efikasne, dok se u Srbiji, kao nerezidenti, i dalje suočavamo sa izazovima kao što je nemogućnost otvaranja bankovnih računa za rezidente. Pored praktičnih stvari, ono što nam najviše nedostaje su naši članovi porodice. Nemogućnost da često viđamo roditelje i rodbinu najveći je gubitak. Međutim, ne nedostaju nam teži aspekti života u Rusiji. U Srbiji cenimo blažu klimu, toplinu i srdačnost ljudi – karakteristike koje se razlikuju od često rezervisanijih stavova koje smo doživeli kod kuće, naročito prema deci. Iako postoje elementi ruskog života koji izazivaju nostalgiju, stekli smo mnogo novih i pozitivnih iskustava preseljenjem ovde”, kaže Ivan.
Rusiju je posetio dva puta u međuvremenu. “Prvi put smo se vratili kada smo odlučili da napustimo Kazahstan da bismo rešili neka pravna pitanja. Drugi put sam putovao u februaru 2024. zbog posla. Obe posete bile su čudne – Rusija je istovremeno delovala poznato, ali i primetno drugačije. Moja osećanja prema zemlji s vremenom su se promenila. Prelazak granice bio je donekle stresan zbog mogućnosti ispitivanja ili neočekivanih problema, ali ništa ozbiljno se nije dogodilo.”
Iz Jekaterinburga je i Ksenija. U Beograd nije došla iz Rusije, već iz Sjedinjenih Država gde je neko vreme živela. U prvoj poseti Beogradu bila je 2013. i kaže da joj je preseljenje u ovaj grad bio na neki način povratak kući. “U Americi mi je nedostajala ruska kultura, tako da sam srećna što mogu da učestvujem u kulturnim događanjima koje organizuje ruska zajednica ovde – ‘mala Rusija’ koju su stvorili”, kaže ona. Ipak, nedostaje joj rodni grad. “Beograd je prelep i u mnogim aspektima izgleda kao dom, ali postoji nešto posebno u tome da se šeta ulicama koje su mi poznate od detinjstva – drugačiji je to osećaj.” O tim osećajima Ksenija piše i u knjizi o izbeglištvu, čije je izdanje na srpskom jeziku u pripremi: “Dugo sam želela da pišem priče za izbeglice – za one koji su izgubili domove i primorani su da lutaju, živeći u stalnom strahu od budućnosti. Naravno, ove priče nisu samo za izbeglice, već za svakog ko se suočava sa teškoćama. Bilo je važno zadovoljiti psihološke potrebe čitalaca, pisati o borbama koje će odjeknuti kod njih. Priče imaju prirodnu isceliteljsku moć – podsećaju nas na detinjstvo, na veru u čuda i magiju. Namerno uplićem terapijske elemente u priče. Svaka je napisana da pomogne u procesuiranju specifičnog emocionalnog izazova: straha, gubitka, traumatičnih sećanja.”
CENE RASTU, DRAGA SLAVICE
Jedan od najvidljivijih efekata ruskog dolaska u Beograd jeste povećana potražnja za nekretninama. Mnogi Rusi su odlučili da se nastane u Beogradu i investiraju u nekretnine. To je dovelo do rasta cena nekretnina u određenim delovima grada, posebno u centralnim i atraktivnim područjima poput Vračara, Savskog venca i Novog Beograda. Moskva, u kojoj je s porodicom pre rata živeo Sergej, skup je grad, a cene u Beogradu su, kaže, u nekim aspektima slične, pa čak i više. “U Beogradu je taksi osetno skuplji, cene elektronskih uređaja takođe. Struja je skuplja nego u Rusiji, kao i internet i mobilna telefonija. Primećujem da cene rastu, ‘a računi stižu, draga Slavice’. Smiren sam što su cene zakupa porasle zbog ruske emigracije: za mene je ovo situacija u kojoj su Beograđani mogli pristojno da zarade, a mi ćemo naći način da platimo”, zaključuje Sergej.
Počela je četvrta godina rata u Ukrajini, a u Srbiji protiče četvrti mesec masovnih protesta. O njima Rusi koji su u Beogradu ne žele mnogo da govore, niti u njima učestvuju, pokazalo je nedavno istraživanje BCBP-a. Sergej, sagovornik “Vremena”, kaže da mu je zanimljivo da prati trenutna dešavanja.
“S jedne strane, vidim u njima mnogo toga što je meni prepoznatljivo iz Rusije iz perioda 2011. i 2012. Prisustvovao sam mitinzima opozicionih snaga, kao i onima u znak podrške vladajućoj stranci. Bio sam zainteresovan da vidim obe strane. Otkrio sam da mi je mnogo toga što sam video na skupovima u Beogradu poznato iz događaja u Rusiji. S druge strane, postoji mnogo široke narodne podrške i to je veoma inspirativno. Radujem se sledećem koraku sa ovog protesta: konceptualnim političkim zahtevima i akcijama. U aktuelnom protestu ima mnogo energije. Voleo bih da se to realizuje u konstruktivnim akcijama”, kaže on. U protestima ne učestvuje, već posmatra. “Ne učestvujem u protestima jer… Sada se ne osećam kao deo srpskog društva na građansko-pravnoj osnovi. Ali pokušavam da učinim neku laganu, izvodljivu pomoć: razgovaram sa nekoliko studenata, pričam prijateljima u Rusiji o protestima, ponekad izađem na ulicu da fotografišem i objavim ih pod slobodnom licencom. Ali, generalno, ja sam samo posmatrač.”
Na dan istorijskog protesta 15. marta, tačno u 19:11, nešto je nagnalo ljude u beg u Ulici kralja Milana. Od tada se nižu teorije, a konačnog dokaza nema. “Vreme” je utvrdilo brojne detalje o jezovitom zvuku koji je u sekundi razdvojio građane u prepunoj ulici, kao i onome što se dešavalo pre i posle
Ne može medijska blokada baš sve da blokira. Gnev je rastao, stvar je pukla, a studenti su hrabrošću probudili hrabrost i kod drugih. Naprednjacima se sveti i činjenica da su ukinuli politiku i javnu debatu, ubili opoziciju i vodili isključivo monolog, samopouzdani verovali da će njihova do zore goreti. A pretis-lonac se sve više zagrevao
“Predsednik Republike je govorio da ima mnogo milionera u njegovoj stranci. Onda ne znam šta bi značilo da je ovo pobuna bogatih. Ne mogu studente da tretiram kao tajkune i bogataše, to bi bilo smešno”, kaže Ružić za “Vreme”. “Samosvesni ljudi osećaju šta u društvu nije dobro. A sada situacija stvarno nije fenomenalna ili možda ja samo nemam ružičaste naočare”
Šta je vlada narodnog poverenja? Čemu bi ona vodila? Zašto je režim toliko osporava odnosno čega se toliko plaši? Šta govore primeri iz komšiluka
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Na mestu susreta privida i stvarnosti nalazi se nož u rukama građanke koja je skoknula do prodavnice po konzervu graška, pa onda tu konzervu, onako u mimohodu, hitnula na omraženi lik
Psihički labilna žena u Nišu nije napala slučajnog prolaznika, nego je napala ciljano. A ko je to mesecima crtao metu na čelu Natalije Jovanović i mnogih drugih?
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
