“Elitni” prezir prema demokratiji

Zahvalan sam g. Ivanu Milenkoviću što je odvojio vreme da, za prethodni broj “Vremena” napiše odgovor na moj tekst “Padaj silo i nepravdo” (objavljen u “Vremenu” br. 1785). Takođe sam zahvalan što mi je time pružio priliku da dodatno objasnim kako pojedine termine tako i ideje koje iza njih stoje.

G. Milenković mi zamera što “autentičnoj demokratiji” (koja, po njemu, “ne znači ništa”) suprotstavljam autokratiju i liberalnu koncepciju društva, odnosno što “na istu stranu vrednosnog tasa” stavljam autokratiju i liberalizam “kao da to nisu suprotstavljene zamisli i prakse”. Da, to jesu po mnogo čemu suprotstavljeni sistemi i ideologije, što sam i naglasio u zagradi koja u mom tekstu sledi prethodnoj konstataciji, ali koju g. Milenković bira da ignoriše. Međutim, to što su ovi sistemi po nekim ključnim pitanjima društvene i državne organizacije suprotstavljeni, ne znači da nemaju sličnosti po nekim drugim pitanjima i ne znači da nemaju zajedničkog neprijatelja. Razlike između ideologije i sistema Sjedinjenih Država i Saudijske Arabije su izuzetno velike, pa ih to decenijama nije sprečavalo da budu saveznici i da imaju zajedničke neprijatelje. Moguće je biti nedemokratičan na različite načine, a mainstream liberalizam je jedan od njih iako (što često ističem) nije sporno da je liberalizam imao svoju emancipatorsku ulogu u pojedinim istorijskim periodima i kontekstima. U meri u kojoj je postajao ideologija krupnog kapitala, postajao je i sve represivniji.

U političkoj filosofiji je poznata stvar da liberalizam stoji između autentične demokratije (koja se nekad naziva “radikalnom”) i, na drugoj strani, autokratije, aristokratije i sl. Ono što su neki filosofi liberalizma nazivali “radikalnom” demokratijom, ja nazivam “autentičnom”. U vreme kada su bili iskreniji, oni su to sami govorili. Ako je g. Milenković zainteresovan da se o ovome obavesti, rado ću mu sugerisati kako primarne izvore tako i (brojne) akademske studije koje se bave ovom temom. Možda će mu onda pojam “autentične demokratije” nešto značiti.

U delu gde se g. Milenković pita o tome šta je “strašno” što su neki od podržavalaca protesta i njihovih ciljeva postali stranački aktivisti – osudu toga sam izrekao u kontekstu onoga što sam nazvao političkim “lešinarenjem”, tj. upravo onoga zbog čega studenti i veliki deo građana nemaju poverenja u postojeće političke partije, u iskrenost i posvećenost njihovih rukovodstava da će delovati u opštem interesu. Ako je očekivanje iskrenog i posvećenog angažovanja (a ne jednostavna kupoprodaja funkcija i uticaja) “idealizam” koji se po rečima g. Milenkovića graniči sa “(nedopustivom) naivnošću” – cool. Baš je taj idealizam, koji se graniči sa “nedopustivom naivnošću”, izveo stotine hiljada ljudi na trgove širom Srbije i pokrenuo enorman demokratski potencijal i energiju.

U nastavku, g. Milenković tvrdi da se ja zalažem za rušenje autokratske vladavine, ali da bih “jedan autoritarni oblik” da zamenim “drugim”. Ničim nije potkrepljena ova besmislica. Osim ukoliko g. Milenković ne poistovećuje (autentičnu) demokratiju i autoritarnost. (Na stranu što, izgleda nesvesno, brka autokratiju i autoritarnost, što nije isto.) Ja autokratiji suprotstavljam demokratiju. Problem je što g. Milenković izgleda operiše pojmovnim aparatom gde postoji samo liberalizam (kao jedini oblik “demokratije”), dok je sve što izlazi izvan okvira liberalne paradigme autokratija i autoritarnost.

U daljem tekstu g. Milenković nastavlja da manipuliše metodom radikalne simplifikacije, u kombinaciji sa malicioznošću. On se pita “šta je to što moralnu osobu preporučuje za političku borbu” i konstatuje da to “što je neko moralno čist ne sledi da će biti dobar u političkoj areni”. Manipulacija se ovde tiče imputiranja nečega čega nema u mom tekstu, da bi se onda time polemisalo, tj. da bi g. Milenković stvorio uslove da polemiše sam sa sobom. Po njegovom mišljenju, ja se, navodno, zalažem za neku idealističku politiku ili apstraktnu moralnost političara. Ni jedno ni drugo nije slučaj. Ja jednostavno smatram da nije dobra ideja davati političke funkcije onima koji su se već pokazali kao nesposobni, skloni korupciji, nepotizmu i sl. To nije nikakav idealizam, već, čini mi se, zdrav razum. I to je kontekst u kome se kritički odnosim prema većini postojećih stranaka. G. Milenković izmišlja neku “moralnu čistotu” kako bi njoj suprotstavio valjda neku real politiku (nadam se da time ne želi da argumentuje da je korupcija normalno stanje i da tu on ništa ne bi menjao). Ali to je opet deo gde on polemiše sa sopstvenim “strašilima”, odvojeno od mog teksta i mojih stavova. (Kroz ceo tekst, inače, provejava neka čudna pakost i nadmenost.)

Nastavak teksta donosi tiradu koja nije vezana za moj članak (osim što potpuno iskrivljuje smisao jednog pasusa u tom članku). G. Milenković izgleda koristi navodni “odgovor” na moj tekst samo kao povod da bi sebi dao oduška, pišući šta god mu padne na pamet, pa tako u nastavku pominje patrijarha, falangu, Velikog brata, vezicu peršuna itd.

U poslednjem segmentu g. Milenković se ipak vraća mom tekstu i zamera mi što kritikujem “elitu”. Za njega je “elita, naprosto, lokomotiva jednog društva”. Koja i kakva elita? Da li je reč o formalnoj “eliti”, prosto onima koji zauzimaju određene položaje, ili o onima koji imaju neke kvalitete, nezavisno od položaja i poluga moći? Da li su vladajuće elite u Srbiji (ili one pre njih) te lokomotive koje vode društvo napred? Ili, možda, g. Milenković ne misli na postojeće već na neke imaginarne, neke, da se poslužim njegovim konceptualnim aparatom, idealne i “čiste” elite?

Najtužnije je što g. Milenković, koji verovatno sebe smatra pobornikom (neke) demokratije, iskazuje otvoren prezir prema građanima, koje diskriminiše po osnovu poziva koje obavljaju. On smatra da je “ključni naš zadatak” da “stvorimo uslove (dakle, republiku) u kojima će pekari, konobari, poljoprivrednici i medicinske sestre moći da učestvuju u političkom životu, a ne da ih guramo tamo gde im nije mesto”. Ko to treba da stvori? Možda g. Milenković, koji sebe verovatno vidi među “elitom”? Možda intelektualna “elita”, koja uprkos diplomama koje poseduje, ima poteškoće da razume i korektno interpretira smisao čak i relativno jednostavnih rečenica?

G. Milenković izgleda vidi “ne-elitne” građane i radnike kao pasivne objekte, a ne subjekte političkih procesa. Samoproglašeni “mi” će napraviti sistem u kome će onda “oni” moći da učestvuju (pretpostavljam, na način koji ti “mi” odrede), znajući “gde im nije mesto”. Ova rečenica g. Milenkovića je možda i najbolji argument u prilog onome o čemu sam u svom tekstu govorio i pokazatelj zašto je potrebno afirmisati demokratiju nasuprot ne samo autokratiji već i vladavini (samozvanih) “elita”.

G. Milenković je šokiran idejom da bi pekar mogao da se bavi politikom. Šta bi to moglo jednog pekara ili konobara da kvalifikuje da se bave politikom? Građanin je kvalifikovan za bavljenje politikom samim tim što je građanin. Biti građanin – to je politička kategorija. Kako se baviti politikom, i na kom nivou, drugo je pitanje. Da bi se građanin bavio politikom tako što će obavljati neke zvanične (npr. državne) funkcije, kao predstavnik drugih građana, potrebna mu je podrška, potrebno je da ga drugi građani delegiraju, na bazi nekih njegovih/njenih ličnih kvaliteta. To su kvalifikacije, a ne neka diploma, ovo ili ono zanimanje. U relativno slobodnim društvima, građani imaju tendenciju da biraju one “najuglednije” iz svoje sredine (šta god to u konkretnom slučaju značilo), za koje veruju da su dovoljno sposobni i odgovorni za obavljanje neke funkcije, i da ih mogu dovoljno autentično predstavljati. Svejedno je kog zanimanja, jer nijedno zanimanje ne predstavlja neophodnu kvalifikaciju za javnu funkciju. Nekad će se na nekom mestu bolje pokazati neko ko se inače bavi ugostiteljstvom, nekad će se na nekom drugom mestu bolje pokazati neki učitelj ili instruktor karatea. Ovde je neophodno praviti razliku između davanja legitimiteta da bi neko obavljao neki javni posao i stručnog dela državnog činovništva (poput pravne službe, inspektora, savetnika i sl.), od kojih se očekuje da imaju potrebna stručna znanja i kvalifikacije. U protivnom, nema govora o demokratiji nego o nekoj “ekspertokratiji”, a zapravo, opet, o oligarhiji. Ideja da neki “eksperti” treba da vode politiku je podjednako (ne)demokratska kao i ideja da to treba da bude jedan čovek ili jedan klan – zato što oni, navodno, “znaju”.

Pri tome, ja uopšte ne idealizujem “obične” građane, niti smatram da su oni po definiciji časni, sposobni i odgovorni. Pakost i nesposobnost su transklasni. Ja samo odbijam da se neka, a naročito samozvana “elita” sumnjivog kvaliteta proglašava najboljom ili jedino mogućom solucijom.

Takođe, mislim da je sasvim legitimno zalagati se za oligarhiju, gde neki elitni sektor bogatih, lepih, obrazovanih (ili onih koji se tako osećaju) upravlja, dok ostali slede. Sa tim, kao i sa stavom da je najbolje imati prosvećenog apsolutistu, može se polemisati. Legitimno je zalagati se za oligarhiju ili autokratiju, ali iste onda ne treba proglašavati demokratijom.

Ideja demokratije jeste u tome da svi građani imaju i pravo i realnu mogućnost da biraju i budu birani, da učestvuju u političkim procesima ne samo kao statisti već kao njihovi aktivni subjekti.

Da, pekar, lekar, apotekar… pa čak i g. Milenković, kvalifikovani su za bavljenje politikom. Pekari ili bilo koji drugi radnici možda nemaju mnogo znanja o istoriji političkih ideja i institucija, ali se, u proseku, verovatno i ne “tripuju” da ih imaju i da su oni bogomdani da se bave politikom. Pri tome, “obični” radnici – kada se izbore za demokratsko (samo)upravljanje – pokazivali su se kroz istoriju kao izuzetno sposobni da vode ustanove, proizvodne pogone i obavljaju javne funkcije. I nije bila retkost naići na te “obične” radnike, bez akademskih zvanja, koji su bili obrazovaniji od društvenih elita svog vremena, raspoloženi da uče i rade. Šematsko mišljenje se i ovde pokazuje kao em pogrešno em štetno.

Žao mi je što g. Milenković u svom zalaganju za nešto što se njemu verovatno čini kao demokratija, zapravo afirmiše veoma nedemokratske ideje. On artikuliše (iako možda ne deli) sav prezir i gađenje koje veliki deo (kvazi) “elite” oseća prema svima za koje misle da su “ispod” njihovog (imaginarnog) “nivoa”. Oni se užasavaju demokratizacije. Njima parole o “demokratiji” služe samo kao paravan, ne bi li oni postali, ako ne “kalifi umesto Kalifa”, onda bar savet velikih vezira. Bez mnogo truda, talenta ili znanja, ali zato sa viškom sujete i želje za moć.