Da li ćete u Dnevniku RTS videti obraćanje predsednika dok u ćošku ekrana stoji Pink ili Informer, pošto se državni zvaničnici mnogo češće viđaju na ovim kanalima, kao gosti jutarnjeg programa ili Kolegijuma u neprestanom sazivu
Građani su satima stajali u redovima žaleći se na račune za električnu energiju. U Novom Sadu danima je pucala bruka sve do momenta kada je Elektrovojvodina uputila izvinjenje korisnicima. Izgleda da je neko shvatio da je đavo odneo šalu, odnosno da biračko telo vladajuće koalicije nema da plati struju, da računi kasne i da su izdati odokativno. Kada imate 11000 žalbi, možete reći da se struja naplaćuje potpuno proizvoljno. Solomonsko rešenje koje je pronađeno jeste portal e-uprave na kojem će te bake i deke ubuduće struju plaćati online. Uz tu istu struju, bez obzira na angažovanu snagu, zelenu, plavu i crvenu zonu, skupu i jeftinu tarifu, potrošači plaćaju taksu za RTS. Narodski rečeno, pretplatu za televiziju plaćamo bez obzira kako nam i ko obračunava potrošnju struje.
Logično je onda da se zapitamo, pošto već plaćamo rad javnog medijskog servisa, kako se troše te naše pare. Ukoliko za trenutak ostavimo po strani samozadovoljno hvaljenje stogodišnjicom Radio Beograda, negovanjem srpskog jezika (kao da se inače u Srbiji govori nekim drugim jezikom), ostaje činjenica da se javni servis našao pod ozbiljnom pretnjom da se svojim sadržajem približi komercijalnim tabloidnim TV kanalima. Mogli bismo ozbiljno da razmatramo profesionalnost i objektivnost informativne redakcije u kojoj je sve teže prepoznati medijski pluralizam. Već ceo vek informativni program radija i televizije uvek i bez zadrške štiti interese aktuelne vlasti. Nadali smo se da se više nikada neće ponoviti praksa medijske TV Bastilje, ali ona je nažalost i danas prisutna, najčešće u obliku ignorisanja svakog glasa kritike upućenog vlasti. Poslednji primer je vest o rezultatima glasanja o predlogu Zakona o iskopavanju litijuma i bora, koji je posle četiri dana dramatičnog skupštinskog zasedanja objavljen u 15. minutu Dnevnika, u jednoj prostoproširenoj rečenici. Otvaranje avganistanskog restorana par dana kasnije dobilo je više od pet minuta. Toliko o prioritetima.
Moram priznati da na kanalima RTS, drugom i trećem, kao i na kablovskim programima, i dalje možete pronaći veliku količinu kvalitetnog programa, prvenstveno iz oblasti kulture i nauke, kao i reprezentativan izbor serijskog i filmskog programa. Međutim, taj segment koji se odupire naletu primitivizma i nekulture polako se tanji i nestaje poput snega na polovima.
Iz dana u dan, u programskoj šemi RTS sve veći prostor zauzimaju dnevne pričaonice poput “Jedan dobar dan”, gde se uz laku konverzaciju o pilatesu upoznajemo sa turbo-folk pevačicama augmentovanih usana i promuklog glasa od naporne tezge proteklog vikenda. U redu, možete reći da se Aleksandra Mladenović pesmom pojavljuje u seriji “Ubice moga oca”, ali mi se čini da je to dovoljan nivo upoznavanja za potrebe javnog servisa. Možda su teme mogle biti funkcionisanje naše estrade, fenomen muzičke dijaspore, fiskalizacija ove privredno-uslužne grane, muzički trendovi i kriza autorstva, današnji standardi ženske lepote, zašto da ne i čuvanje srpskog jezika u žanru turbo-folka, ima mnogo tema za razgovor osim novog materijala i emotivnog statusa.
Zamislite konfuziju ukoliko vam onda u bloku reklama bljesne poziv da u pozorištu Željka Mitrovića pogledate hit predstavu “Lu”. Zbunićete se i kada u Dnevniku RTS vidite obraćanje predsednika dok u ćošku ekrana stoji Pink, ili Informer, pošto se državni zvaničnici mnogo češće viđaju na ovim kanalima, kao gosti jutarnjeg programa ili Kolegijuma u neprestanom sazivu.
Zbuniće vas možda kada na drugom programu RTS, obično rezervisanom za sadržaje iz kulture i nauke, par puta dnevno naletite na sapunsku seriju “Gorka osveta”. Ovaj portugalski blokbaster iz 2018. navodno je prikazan širom sveta i govori o dramatičnim intrigama u poljoprivrednom carstvu “Ouro Verde”. Recite mi samo u čemu je onda suštinska razlika između RTS i kanala na kojima caruju turske serije ili domaći mastodonti poput “Igre sudbine”, gde će uskoro valjda da se ukaže i Kasandra.
Kap koja je, što se mene tiče, prelila čašu jeste otkriće da je javni servis potrošio desetine miliona dinara za oglašavanje u provladinim tabloidima. Već sam pisao o besmislenom trošenju para građana na bilborde na kojima su oglašeni voditelji prenosa sa Olimpijskih igara u Parizu – “Kapije trijumfa”, jer gde bi drugde najveći broj gledalaca inače pratio Olimpijadu? Pitam se kako će odgovorni objasniti milione koji su potrošeni da se programi RTS reklamiraju u “Srpskom Telegrafu”, “Informeru” i ostalim tabloidima, u kojima se neprestano krše profesionalni novinarski standardi. Koji su to programi procenjeni kao zanimljivi gledaocima RTS, možda oni koji na naslovnoj strani pišu o skoroj apokalipsi koju je predvidela proročica Sofija Klisurska, tvrdeći da će tri četvrtine čovečanstva biti zbrisano sa lica Zemlje? Logično bi bilo da se uz vesti o Trampu, koji takođe preti apokalipsom ako izgubi izbore, Sofija Klisurska pojavi u Dnevniku.
Ovaj sunovrat, ruku na srce, nije od juče i nije iznenađenje, ali pokazuje dramatično razvaljivanje javnog servisa lakim i bizarnim sadržajima u magli zaborava. Zato je možda i okretanje RTS srpskim tabloidima zapravo iskaz realnog stanja, jer slično se sličnom raduje, grli, ljubi i miluje, sve dok zora ne svane! Ili je taj medijski i metaforični smak sveta zapravo pred vratima. Nije dobar dan.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
