Dve Srbije u jednom gradu: Sloba u toplom zecu

Dvadeset četvrtog decembra (1996), čitavih osam sati, događaji u Beogradu klizili su samom ivicom katastrofe. Od ranog jutra kolone autobusa praćene milicijskim vozilima s upaljenim rotacionim svetlima počele su da pristižu u Beograd. Pedesetak autobusa «Prizrentransa» stiglo je na odredište, u Bulevaru revolucije, da bi iz njih izašla grupa kosovskih Srba – s arogancijom «Slobinih mitingaša» i «oslobodilaca Beograda» koji će «razjuriti petu kolonu» i «izdajnike» – i uputila se ka Trgu republike, noseći slike Slobodana Miloševića i parole tipa: «Slobo, Obilić je s tobom i cara Lazar sveti», «Ne damo Srbiju» i neselektivno dobacujući Beograđanima: «Izdajice napolje!».

I oni koji su dolazili sa železničke stanice počeli su da otimaju političke bedževe Beograđankama, ponašajući se kao neka civilna policija koja će očas srediti stvari u tom Beogradu, potpuno bez svesti o tome da je najmanje trista hiljada Beograđana, razljućeno ponašanjem baš tog njihovog vođe, po kiši i zimi 34 dana traži da se vrati ukradena pobeda i da se vrate ukradene pare. Jedna njihova grupa prošla je pored Pionirskog parka, mesta koga se moraju sećati ti mitingaši. Kada je 1986. u Beograd došla grupa kosovskih Srba, Beograđani su im se tu pridružili uz mnogo suza za napaćenu braću i uz ponude i osećanja koja će kasnije proključati s poznatim posledicama. Sada se nešto promenilo. «Slobini mitingaši» koji su, takvi kakvi su, bili stigli do Slovenije i koji su svojim skandiranjem održavali jedan populistički pokret i vođinu samovolju, sada su se susreli s nekim drugačije raspoloženim Beogradom, koji nije pokazao nimalo simpatija za svoje «oslobodioce», niti volju da respektuje one koji u rukama nose motke, a na motkama slike nekoga na čiji se pomen u Beogradu zviždi po pola sata.

Grupe ljudi, mladih i starih, pravile su špalir oko «kontramitingaša» svuda gde su se oni kretali, unosili su im se u lice, uz zvižduke, pogrde, pitanja – koga brane, zašto su došli i kad su primili platu – uz bogat repertoar uvredljivih gestova, od kojih je najčešći bio ispružen srednji prst. Negde do pola dvanaest, ta grupa se još držala arogantno i upućivala salve uvreda Beograđanima, «izdajicama» i «plaćenicima». I druga strana je, polazeći od toga da su kontramitingaši dovedeni u Beograd uz plaćene dnevnice i valjda plaćeni suvi obrok, nazivali svoje «goste» «plaćenicima». Tako su se «plaćenici» koškali, pa i udarali čitavo prepodne i dobar deo popodneva u širokoj zoni između beogradske železničke stanice, Zelenog venca, Terazija, Slavije i Tašmajdana. Grupa kosovskih Srba okupljena oko spomenika Knezu Mihailu, kultnom mestu beogradske opozicije, između jedanaest i dvanaest bila je praktično u «toplom zecu»; kolone koje su joj se približavale prolazile su kroz špalire ljutitih ljudi, sporadično se tukući. «Put je bio naporan, ali kada je podrška Slobodanu Miloševiću u pitanju, nama ništa nije teško», rekao je jedan čovek sa Kosova, dok je bežao sa Trga republike prema Terazijama. «Nemamo šta od njih da očekujemo, nego ovako nešto», govorio je drhteći od strepnje i poniženja. Njegovi zemljaci su rekli da su ti koji ih teraju i koji im zvižde narkomani i «drogeraši». Jedna Olja je htela da se zna da u toj koloni koja se povlači prema Terazijama, na kojima je bila postavljena bina, ima i studenata. Ona je student i, kako reče, «Za dobro Srbije može i gore stvari da podnese. Nismo došli da se svađamo i da se tučemo, nego da se dogovorimo, da se zemlja ne raspadne», rekla je. Taj svet uglavnom ponavlja da je došao da pomogne Srbiji. Politički program je ponavljanje onoga što piše na parolama: «Nećemo tuđe zastave» i slično. To je svet u kojem se zadržala srpska programska ksenofobija s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina. Kosovci su najmnogobrojniji. «Možda smo mi jedini koji ćemo da ispaštamo u ovome. Ako izgubimo Kosovo, onda ćemo mi jedini i ovi iz Kninske krajine da ispaštamo. A ako izgubimo Kosovo, gde ćemo mi koj’ kurac», upitao se ovaj čovek i rekao da će on sa zastavom koju nosi da ode i na protest koalicije «Zajedno». Ovu nameru neće moći da ostvari jer će biti ograđen kordonom policajaca.

Niz Bulevar Revolucije prema Terazijama dolazili su ljudi pristigli autobusima sa juga i istoka Srbije. Oni koji su iz Blaca nisu imali pojma o čarkama u centru grada, ali im je korak ipak bio olovan. To su ljudi koji su stigli da bi podršku dali režimu, a ipak se, u većini slučajeva, boje da kažu kako se zovu. Često izmišljaju imena i smehom koji dele sa svojim istomišljenicama pokazuju zadovoljstvo zbog obmane. Razumljivo je zašto jedan Nišlija nije hteo da se predstavi. On kaže da je došao iz straha da ne izgubi posao, da je dobio dnevnicu od 50 dinara i nešto provijanta.

Izvesno je to da su svi imali besplatan prevoz, dnevnicu malo ko, a provijant mnogi, ali ne svi. Nosili su te kartonske kutije iz kojih su posle intervencije besnih Beograđana ispadale paštete od lisnatog testa koje su se valjale po vlazi asfalta, pomešanoj sa blatom otpalim sa cipela došljaka. Često su im sadržaj iz otetih kutija otimači stavljali pod nos, kao što se bučuk stavlja ispred njuške; izazivali su i bes i sažaljenje. Iz uskog levka kod Igumanove palate, kroz koji su se ulivali na terazijski plato, jednu grupu od četrdesetak Miloševićevih poklonika vratilo je dvadesetak napaljenih opozicionara. Ovi prvi su jednostavno ustuknuli, idući natraške, dok jed, čemer i poniženje nisu toliko narasli i naložili da se po svaku cenu krene napred, uprkos lomljenju letvica koje su držale transparente, cepanju postera, gađanju krompirom, jajima, kupusom i polivanju vodom iz flaša.

«Nisam nikad mislila da ovo može da se dogodi. Niko nam na mogućnost ovakvog dočeka nije skrenuo pažnju. Pa poziv smo dobijali da dođemo, ne znam ko je potpisao, ali stizali su iz mesne zajednice», rekla je žena koju je njena saputnica identifikovala kao Savku. Savka nije «opredeljena» i ne zna ko je pobedio u Smederevu iz kojeg je pristigla. Njena saputnica iz nekog razloga pokazuje na grlu ožiljak za koji kaže da je ostao od četničkog noža. Ne misli da u Beogradu ima četnika i time pokazuje da nije nasela na TV propagandu, ali kada čuje da se na protestima koalicije okupi i po 200.000 ljudi, zabezeknuto ispusti jedno: «А!?» Umešao se vođa puta sa preporukom – «Hodajte, hodajte, samo hodajte!»

Retko, ali bilo je suza i na jednoj i na drugoj strani.

Pored žene «rođene Beograđanke» koja je pretila da Jugoslavijom nikada neće gaziti fašisti, stajala je uplakana službenica «Štampe», tronuta prizorom bučne nepomirljivosti. Vrilo je kao u kotlu. Policije nigde. Iz ustalasane mase sve češće su izlazili ljudi raskrvavljenih glava. U jednom trenutku, kada su letve već počele da pucaju, jedna beogradska dama je diplomatski pokušala da odvrati decu od «šorke»: «Hajde, okrenimo im leđa!» Nešto posle dvanaest, Beograđani su tu grupu – uz povike «Šiptari, Šiptari!» i još uvredljivije «Smrdite, smrdite!» – potisnuli prema Terazijama, mestu na kome će se održati «Slobin miting», i u priličnoj gužvi pogazili njihove parole i slike, a motke na kojima su bile nakačene prelazile su iz ruku jednih u ruke drugih i lomile se po glavama, plećima i nogama.

Između podneva i pola tri prizor na Terazijama, koji će šef ove države sat kasnije opisati kao «veličanstveni miting posvećen idealima mira, slobode i nezavisnosti naše zemlje», sadržao je dve sirote i ojađene Srbije koje su se srele licem u lice da bi poručile jedna drugoj: «Bando crvena», «Lopovi, lopovi», «Izdajnici napolje» i još pola toma bogatog srpskog rečnika uvreda.

«Kontramitingaši», opkoljeni prilično gustim špalirom Beograđana koji su psovali, grdili i zviždali, sada su jasno pokazivali iskreno zaprepašćenje, zbunjenost i čuđenje gde su se uopšte našli. Stajali su zgrčeni i pokisli na kolovozu između «Moskve» i «Kasine», kao neki otpisani trećepozivski puk u blatu i bljuzgavici, pod pljuskom uvreda, kiselog kupusa, jogurta i jaja.

Gruba izborana lica, poneka šajkača i kačket, zabrađene žene, starica sa veoma jakom dioptrijom, seljak sa šajkačom, penzioner koji dobija napad ratne neuroze iz 1945. («Deco, Nemci! Zastave!»), uspaljena debelguza činovnica koju zovu «Dispečerko!» i hiljade drugih stoje i drže u promrzlim rukama transparente sa «Slobinim likom» kao ikonu. Moglo bi se reći da se drže za taj transparent.

Jedan četrdesetogodišnjak, ili je možda nešto mlađi, popeo se na visoku konstrukciju izgrađenu da RTS sa nje snimi narod koji kliče vođi, radi podizanja morala, mahao je uramljenom slikom Slobodana Miloševića, sve dok ga nije zapazila «artiljerija». Kada je ka njemu poletela kiša jaja pokušao je da zakloni lice slikom svog idola, a onda je potražio sklonište iza poveće parole koja je govorila nešto o Srbiji. Gnevno građanstvo, bez redara i bez ikakve koordinacije, ispoljavalo je u tim trenucima ličnu inicijativu u nečemu što predstavlja opasnu i slovenskoj duši veoma poznatu mešavinu besa i sažaljenja, koja obično vodi u tragediju… Čovek srednjih godina gleda tužno u pravcu «Slobinih mitingaša» i u iznenadnom napadu jarosti baca na njih sopstveni kišobran. Na opasku prisutnih: «Ode kišobran», on s ledenim izrazom čoveka na ivici nervnog sloma kratko pita: «Jesam li bar nekoga pogodio». Osamnaestogodišnjak se zaleće u masu s namerom da se bije, gurne nekoga, pa se vrati konstatujući kako tu, u stvari, nema Beograđana!

Preko čitavih Terazija, a naročito između «Investbanke» i «Balkana» i dole prema Prizrenskoj, u mešavini rastopljenih papira, jogurta, jaja i pomija dobra dva sata trajala je, kao neko rvanje u blatu, prilično žestoka tuča između Beograđana, koji su nastojali da goste oteraju od tribina («nek vide kako je bez zvučnika»), i gostiju, koji su motkama kao kopljima pokušavali da naprave proboj. Krvave glave, prelomi. Masa je nekoliko puta bila na ivici da se pretvori u stampedo. Jedan momak s minđušom strpljivo se u tom haosu probija ka ogradi koja razdvaja dve grupe ljudi s kadionicom iz koje se puši tamjan i kadi okolo.

Dan je postajao sve sivlji, kada je masom na Terazijama prostrujala jedna od onih vesti posle kojih nastaju tragedije: «Ubiše dečka u Knez Mihailovoj!» Povod za tu glasinu bila je činjenica da je neko iz grupe koja je nosila parole na kojima se pominju Vrbas i Novi Sad pucao u glavu Ivice Lazovića, koji je prebačen u bolnicu i bori se za život. Nekoliko momaka, zaprepašćenih onim što su nekoliko minuta ranije videli, uzbuđeno su opisivali tu scenu okupljenima na Terazijama. Masa je počela da se komeša i da skandira: «Ajmo! Ajde! Svi u napad!» Katastrofa je mogla biti veoma, veoma blizu. Već su se čula pitanja onih tipova koji govore iz krajnika: «Ne znam da li vredi da nastavimo ovako gandijevski!» (Ranije se govorilo «svetosavski».) Mišljenja su bila podeljena. Još podeljena… «Bednici su naša braća!», «Oni su dovedeni i zavedeni…», «Oni to i hoće…»

U tom trenutku sa razglasa Demokratske stranke emitovani su pozivi da se krene ka Trgu slobode, da se ne naseda provokacijama, da Tiranin i hoće – građanski rat. Na prozoru se pojavio Vuk Drašković i laganim pokretom upućivao masu ka Knezu Mihailu. Bacano je hiljade letaka. Đinđić je sišao u masu, ljudi su se komešali, ali su ipak krenuli ka Knez Mihailovoj i Kolarčevoj. U tom trenutku na Terazijama je bilo onih četrdesetak hiljada Miloševićevih pristalica, a na Trgu republike i u Knez Mihailovoj najverovatnije pet puta više ljudi. Masa se ipak još talasala, ali je pritisak na čelo kolone prema kontramitingašima oslabio i kordon milicije je, uz upotrebu palica, napravio tampon zonu između dve grupe. U masi koja je ispred «Jugoslovenske knjige» bila još gusta bilo je guranja, padanja i gaženja, ali su se ljudi ipak povukli ka Trgu republike, uz povremeno talasanje zbog toga što je policija još malo napredovala da bi obezbedila višestruki kordon. Poslednji veoma rizičan i prilično nepotreban konflikt dogodio se u toku govora Vesne Pešić, koja je pozvala policiju da ne sluša naređenja onoga ko hoće da izazove građanski rat.

Tog dana u sukobima različitih vrsta povređeno je pedeset osmoro ljudi, a da lideri opozicije nisu pokazali samokontrolu i da u kritičnom momentu nisu prilično razjarenu masu izvukli u šetnju Makedonskom, Takovskom i dole prema Dorćolu – ko zna šta bi bilo. Ogromna bina, ozvučenje, reflektori, na brzinu montirane skele, daske, to bi bila scenografija i rekvizita među kojom bi se najverovatnije sudarile dve mase ljudi. Policijski kordon, priklješten između njih, ne bi bio nikakva zaštita. Eskalaciju konflikta sprečili su, zapravo, lideri opozicije.

Nekoliko detalja navodi na sumnju da su socijalisti i julovci namerno išli na to da izazovu nerede u Beogradu, da «rasteraju šetače», kako su otvoreno pretili. Oni su, po običaju, sa svesnim nehatom potcenili opasnost od održavanja skupa visokog rizika. Da bi doveli svoje pristalice u Beograd, oni su upotrebili ogromnu logističku mašinu, sredstva javnog prevoza i imovinu društvenih preduzeća. Čak su i rad skupštine prekinuli da bi funkcioneri prisustvovali mitingu. Izvodili su ljude iz fabrika ponašajući se prema njima kao prema partijskoj svojini. Doveli su ih u Beograd da «fataju petu kolonu!». Šta su hteli da postignu tim prepuštanjem svojih mitingaša jarosti i «toplom zecu» uvređenih Beograđana?

U jednom periodu u Beogradu se više nije znalo ko se s kim tuče. Kod Francuske ambasade grupa kontramitingaša sukobila se sa studentima koji do sada ni sa kim nisu ulazili u konflikt. Tuča u Prizrenskoj. Tuča u 150 rundi na Terazijama, tuča u Nušićevoj, tuča kod Pravnog. Mada su mogli imati iskustva iz Kragujevca, Valjeva i drugih mesta da njihovi «kontramitinzi» izazivaju konflikte i mada postoje i bezbedniji načini da se istaknu parole, organizatori su izgleda hteli baš to – da uvedu u grad ljude s letvama u rukama i sa namerom da, kako su sami govorili, «rasteraju beogradske šetače». Kolone su namerno razvukli po Beogradu, očito želeći da zastraše protivnika i da pokažu sveprisutnost. Svojim pristalicama nisu otvoreno ni blagovremeno uputili poziv da ne nose oružje i neki od njih su se na nekoliko mesta, ne mogavši da otrpe zvižduke, hvatali za džepove kao da se hvataju za revolver. Oni su imali redare, ali je pitanje da li je njihov posao bio da brinu o bezbednosti ili o tome da se grupe ne raspadnu.

Na Terazijama je viđen jedan stariji čovek koji u besu juriša s kuhinjskim nožem u rukama. Kolona iz koje je pucano našla se u Knez Mihailovoj u blizini sedišta SPO, nekih pet stotina metara od mesta centralnog mitinga, što je moralo da izazove sumnju da im je cilj da demoliraju prostorije ove stranke. Tog prepodneva grupa kratko podšišanih momaka demolirala je kafe-knjižaru Srpske reči. «Kontrademonstranti» su pokazivali da su indoktrinirani za «borbu protiv fašista» koji, kako je rečeno na jednom julskom sastanku veče pre toga, «nisu sposobni da bacaju bombe» već samo jaja. Starac koji dobija infarkt od uzbuđenja kad vidi kolonu studenata na svoj način govori o predoziranosti te propagande. Simbolički, propagandno i verbalno vladajuća stranka je zapravo započela građanski rat, uživljavajući se u nekakvu «odbranu Madrida» od «pete kolone», u odbranu od nekog spoljnjeg neprijatelja koji hoće da oslabi Srbiju. Prost svet, potonuo u bedu, potrpan je u autobuse i specijalne vozove da u Beogradu prode kroz «toplog zeca», da im niko ne kaže ni dobar dan, da dobijaju samo porgde i psovke, iz ulice u ulicu, od kvarta do kvarta.

Ona druga Srbija, na Terazijama, čekala je govornike. Naši inženjeri, nemajući šta drugo da prave, konstruisali su binu na koju može da stane svet težak nekoliko miliona dolara. Dolazili su, jedan po jedan, dva Dragana Tomića, Zoran Todorović Kundak, Mirjana Marković, Čerović, Krstić, Lilić, Matković… Istakao se Srđan Smiljković, predstavljen kao «rođeni Beograđanin». Junoša je urlao, slušaoci su se čudili. Onda je stigao predsednik Milošević. Pozdravljen je frenetično, starim uzvicima, nemaštovitim parolama i konfekcijskom ikonografijom. Masa, koja je tako bojažljivo došla na Terazije, tako hrabro i glasno je izražavala svoju podršku predsedniku i čak se ohrabrila da traži hapšenje Vuka. On im nije odgovorio. Kada je predsednik rekao da Srbija ne može biti podeljena, posle sat i po, «razmotala» se kolona njegovih protivnika koji su krenuli sa Trga republike. Uveče, onako jadni i bedni, vratili su se trenutku sreće na «veličanstvenom mitingu», kada su videli vladarski par i skandirali: «Slobo, mi te volimo!» («Volim i ja vas», odgovara on onako uzgred i nastavlja gde je započeo.)

Ceo džumbus za oko sat govorancija. Na kraju, barem trećina transparenata je «spontano» popadala po asfaltu Terazija. Plato se ispraznio za deset minuta. Došli su u Beograd, a da ga nisu ni videli. Oni nisu znali za protestnu kolonu Beograđana koja je trideset peti dan obavijala grad. Većina ne zna ni koliko je ljudi u tim povorkama. Misle da su pristalice Koalicije samo oni koji su ih izviždali. Gordana Simonović iz Vraćenovice kod Aleksinca misli da ih nema više od dve hiljade.

Šta će reći kad stignu kući, kako su dočekani u slobodarskom Beogradu? Neki od ljudi koji su za dana bili zapanjeni onim na šta su u Beogradu naišli izgledali su snuždeno dok su se vraćali ka Slaviji. Nosili su i dalje slike na motkama preko ramena, kao motiku na povratku s njive, sklanjali se od manjih grupa demonstranata koji su im od Londona do Slavije dovikivali: «Kući, ovce!» i bežuckali od grupa tinejdžera koji su za njima bacali polomljene motke i udarali one u zadnjim redovima. Kod gradske skupštine stajala je raskvašena prevrnuta kutija s rasutim i izgaženim paštetama. Negde oko podne neko je tu kutiju bacio na masu uz povik: «Evo vam, plaćenici, prodali ste se za paštetu».

Gazili su po slikama i parolama koje su neki pre njih bacili. Na Trgu Nikole Pašića, jedan Rom, možda iz one grupe koja je došla iz Kolubare, skidao je ostatke parola s letvi, koje je potom skupljao pod mišku. Dolazi zima. Šta su pričali, tako poniženi i izmaltretirani? Segment razgovora kod Londona: «Ja sam ga lepo video!», «Ja sam ga mnogo dobro video, namestio sam se tačno ispod tribine i odlično sam ga video!». Kod Beograđanke je jedna grupa tiho pevušila: «Slobodane, naše rosno cveće, ceo narod za tobom se kreće.»

Dok su se vraćali u autobuse, u Bulevaru je sa jedne terase bačen na njih lavor vode. Vadili su hranu i jeli. Gordana Simonović iz Vraćenovice je držala sliku Miloševića. Vratiće je tamo gde je stajala pre puta. Oni ništa nisu morali da rade: ni da prave transparente, ni da pišu parole, ni, ne daj bože, da ih smišljaju. Njihovo je samo da dođu, da daju podršku i da se vrate. I oni su to uradili.

«Slobin kontramiting» bio je u osnovi tužan fijasko u staljinističkoj potemkinovskoj ikonografiji. Okruženi kordonima policije u Knez Mihailovoj, na Terazijama, u Nušićevoj i na Trgu Nikole Pašića, vladarski par sa svitom šalje sirotinji otpozdrav, a samo šest kolovoznih traka dalje, kod «Kasine», ne hajući za kordone policije okolo, masa skandira: «Skini se, majmune» i «Bando crvena». Policija posle toga štiti prilaz tehnici RTS-a, dok manguparija juri kontramitingaše koji lutaju beogradskim ulicama. Jedan suvonjavi čovek u lakoj jakni (kontramitingaš) prilazi čoveku s pištaljkom i pita: «Gde je taj pravni?», «Od Slavije, Beogradskom, prati šinu!».

Pokojni Čaušesku je na isti taj dan, 24. decembra, u jednoj takvoj loše režiranoj predstavi izgubio vlast i život. Naravno, beogradski događaji nemaju taj tok. G. Milošević je otišao medu svoje pristalice kad je bio prilično siguran da su njegova tribina, reflektori i scenografija, zajedno sa pristalicama, zaštićeni kordonom policije i kada je čuo da su njegovi protivnici odveli one svoje u šetnju dole prema Dunavu.

Objavio je da je studentima obećao da će ispraviti «neke nepravde», ali da «peta kolona ne može destabilizovati Srbiju». Sunuo je u glavu običnih ljudi još malo otrova o velikim i moćnim koji hoće da nas učine malim i slabim, mahnuo i otišao. On tvrdi da je suverenitet Srbije od nekoga ugrožen, ali ne kaže tačno od koga. Ne kaže ni to da taj «gubitak suvereniteta» znači samo priznavanje izborne volje građana.

Slika tih događaja u pobunjenim gradovima i tamo gde se koristi telefon za njega mora biti ponižavajuća. Zašto je uopšte potezao te jadne ljude po celoj Srbiji? Da udovolji socrealističkom snu svoje žene? Da pokaže moć? Da natera ljude da mu izjave ljubav? Da dovede raju na poklonjenje? Da pokaže svetu lice «svoje Srbije». Dobro ga je pokazao – kuglu zemaljsku obišao je snimak pristalice SPS koji puca u glavu pripadnika opozicije.

U svetu je brzo ocenjeno da je organizator provladinih demonstracija kriv za nasilje u Beogradu, posle 34 dana mirnih protesta. Prema balkanskoj prestonici krenuli su izrazi neslaganja, zabrinutosti i podsećanja na obećanja da se neće upotrebiti sila. Zvanična propaganda je, naravno, za sve incidente, pa i za pucanje u glavu članu Srpskog pokreta obnove, počela da optužuje svoje političke protivnike.

Demokratske vlade, na koje Milošević namerava da se osloni, savetuju mu da prizna svojim protivnicima pobedu, onoliku kolika im pripada, da im preda parče vlasti, da počne dijalog sa opozicijom, da počne demokratizaciju zemlje i da javno informisanje učini dostupnim svim političkim akterima pod jednakim uslovima. On, njegova žena i njegov predsednik vlade odgovaraju još spektakularnijim jurišem na vetrenjače svetske zavere i u odbranu «suvereniteta Srbije» od volje velikog dela njenih građana. U scenografiji koja se ruši, on lansira parolu kako Srbiju neće voditi tuđa ruka, pokušavajući da pokaže da to može samo njegova. Tamo gde je prinuđen da preda vlast ubrzano stavlja pod svoju kontrolu medije javnog komuniciranja, kao u Kragujevcu, Užicu i Trsteniku. Aranžirajući politički život retorikom građanskog rata s «petim kolonama» i stranim agenturama, on po običaju najviše troši one koji ga, u svojoj naivnosti, najviše vole, koji možda i nemaju ništa osim te nameštene, iracionalne ljubavi za vladara.

U jednoj predstavi koja je 24. decembra završena kao farsa, a mogla se pretvoriti i u tragediju, videlo se da vladarski раr nema jasnu predstavu o realnosti i da svesno truje situaciju u Srbiji. Drašković ga je, s dosta razloga, sutradan optužio za posezanje za terorističkim sredstvima; Vesna Pešić je iznela pretpostavku da režim neće poslušati savet OEBS-a; Koštunica je posumnjao da bi Milošević mogao da posegne za represivnim sredstvima, što će njegov položaj još više pogoršati. Najprecizniji je bio Zoran Đinđić, koji je tvrdio da ima informacije da Milošević priprema vanredne mere sa zabranom okupljanja, ali da će opozicija nastaviti svoj mirni protest. Ako je to tačno, onda je ono što smo u utorak 24. decembra gledali zapravo bila svečanost povodom početka državnog udara.

Po završetku mitinga SPS-a, oko 17 sati i 30 minuta, Pionirski park bio je prepun mitingaša koji su koristili priliku da se «olakšaju». Drveće i žbunje u neposrednoj blizini zgrade Predsedništva zalivano je u smenama od po petnaestak pristalica Slobodana Miloševića – čim bi jedni završili, drugi bi nastavljali. Ništa nije vredelo što su organizatori mitinga postavili montažni toalet u Ulici Dragoslava Jovanovića – većina onih koji su došli u Beograd teško bi mogli da identifikuju namenu narečene barake, a i oni koji su možda otkrili čemu to služi, radije su se, po tradiciji, opredelili za livadu. Jedna od retkih Beograđanki, koja je prolazila parkom u tom trenutku, diskretno je prokomentarisala: «Eto, pišaju svome Slobi pod prozor».

Dan posle Predstave, odgovor beogradskog duha definisali su studenti. Dezinfikovali su ono mesto na Terazijama na kome se nalazila tribina s vladarskim parom i njihovom svitom.