Bez vlasti, para, poslušnih direktora, s imovinom koja se kruni i sa ogromnim minusom u partijskoj kasi koji sugeriše višestruki bankrot jedne politike, socijalisti danas rizikuju da ozbiljno ugroze sopstvenu partijsku infrastrukturu
Možda u svemu tome i nema ama baš nikakve veze osim one simbolične, ali, eto, dogodilo se. Iste nedelje kada je javljeno da braća Karić nisu baš u najboljoj poslovnoj kondiciji, odnosno da ih jure mnogi od kojih bi oni da pobegnu i da od njih beže mnogi za kojima oni jure, stigla je i vest da se nekada najjača srpska firma – Socijalistička partija Srbije – našla u gotovo sličnom položaju. Dojučerašnji visoki funkcioner ove stranke Dmitar Šegrt saopštio je kako se „nad SPS-om nadvio bauk bankrotstva“ jer socijalisti trenutno duguju oko devet miliona nemačkih maraka. Razlika između ove dve firme je izgleda u tome što su socijalisti bez svog „ekstraprofita“ ostali još u oktobru prošle godine i sada samo moraju da plaćaju „kamate“ jer su verovali da će uvek biti na vlasti, da će uvek trošiti samo tuđe pare i da im završni račun nikada neće stići. Braći Karić slični računi stižu godinu dana kasnije, iako su oni, za razliku od socijalista, neuporedivo ranije shvatili da nijedna vlast nije večna, ali da svaka može da donese bogatstvo.
Šegrt koji je u poslednje vreme češće govorio o bankrot orijentaciji SPS-a (loše rukovodstvo, nespremnost na reforme, preterana vezanost za šefa stranke koji je u Hagu), tvrdio je doduše kako blokirani žiro-račun socijalista i devet miliona maraka duga ne znače da se stiglo do samog kraja, ali je i upozorio na to da ova stranka još koristi mnogo zgrada i prostora koji se uskoro lako mogu naći na spisku za denacionalizaciju.
JESTE I NIJE DEVET: Prema novom zakonu koji reguliše imovinu i finansiranje stranaka, popis svega onoga što je ostalo iza nekadašnjeg SKJ i zatim neopravdano i bez valjanog testamenta pripalo SPS-u, trebalo je da bude gotov do kraja juna ove godine. Državna komisija koja popisuje ovu imovinu i koja bi trebalo da predloži šta na kraju pripada državi, a šta se deli između parlamentarnih stranaka, očigledno je produžila sebi posao a da do sada nikoga o svemu tome (bar ne javno), nije obavestila. Nije isključeno da se i sama komisija možda našla u čudu pokušavajući da utvrdi šta kome pripada. Komunisti ranije, a socijalisti za njima, ulazili su u objekte koji su nekada davno pripadali i državnim neprijateljima čiji potomci i mogući naslednici žive danas negde po belom svetu. Šta je tu čije i na koga se knjiži nije baš uvek tako lako utvrditi. Kada jednom ova komisija završi posao, SPS će svakako biti neuporedivo siromašnija stranka od ove koja je već upala u velike dugove.
Vrh stranke koji se poslednjih nedelja ionako ježi na svako pominjanje Šegrtovog imena, ne poriče da finansijskih problema ima ali nikako ne priznaje da su stvari stigle do ogromnih i bankrotirajućih devet miliona nemačkih maraka. Šegrt (za koga se inače tvrdi da je bio u komisiji koja je brinula o stanju partijske kase i koga optužuju da danas preko firme čiji je direktor više pomaže Fudbalski klub „Radnički“ iz Obrenovca, neubičajeno „blizak“ Batićevoj DHSS, nego svoju stranku), kako tvrde izvori „Vremena“, samo je teoretski u pravu. SPS je zaista dužna tolike pare ako se uzme u obzir sve ono što različite firme danas potražuju od socijalista. U većini slučajeva radi se, međutim, o tek započetim sudskim procesima koji bi mogli i da potraju ili na kojima bi tražene sume mogle donekle biti umanjene.
U RTS-u, na primer, tvrde da im SPS duguje oko sto miliona dinara na ime neplaćenih prošlogodišnjih predizbornih TV spotova. Socijalisti ne poriču da nisu plaćali, jer je tadašnjem rukovodstvu RTS-a izgleda nekako bila čast da im spotove u udarnim terminima pušta za džabe, ali protestuju zbog izuzetno visokog računa koji im se sada ispostavlja jer, kako kažu, ispada da su njihovi predizborni spotovi emitovani neprekidno 24 sata. U neku ruku to i jeste istina, iako se onakvi TV dnevnici zvanično nisu „fakturisali“ kao partijski EPP. I druga nekadašnja uzdanica bivših vlasti, novinska kuća „Politika“, traži da joj socijalisti plate dug koji bi se mogao meriti desetinama miliona dinara.
Stranka u kojoj je mnogo toga važnog moglo da se uradi preko telefona, nije izgleda uredno (ili nikako) plaćala ni svoje telefonske račune. Oko milion nemačkih maraka trebalo bi platiti i „Kolingu“, firmi koja je za potrebe SPS-a adaptirala zgradu JUBMES banke. Posao je završen neposredno uoči izbora i nije plaćen, a socijalisti su pre nekoliko meseci morali da izađu iz ove zgrade jer im po zakonu ne pripada. U SPS-u inače kažu da je ovaj, kao i mnoge druge poslove, „sredio“ Dragan Tomić, bivši direktor „Jugopetrola“. „Šta god je on ‘sredio’, stiže nam danas na naplatu do zadnjeg dinara. Dok smo bili na vlasti niko nije smeo da nas pita za pare, sada svi traže“, kaže za „Vreme“ jedan socijalistički funkcioner koji priznaje da je partijska kasa prilično daleko od „pozitivne nule“ i da stanje duga nije nimalo naivno, iako po njemu Šegrt donekle „preteruje“.
VLAST KAO BOGATSTVO: Sudeći po iskustvima nekih drugih partija slične komunističke prošlosti, teško je poverovati u to da partijski kovčeg SPS-a ne skriva, ipak, neke tajne, i osim poslovnog prostora, koji bi uskoro trebalo da bude prilično smanjen, ne sadrži još ponešto što bi SPS-u moglo da obezbedi bar normalno funkcionisanje. PDP, koji je svojevremeno u Istočnoj Nemačkoj zamenio Honekerov JSPN, tajno je, na primer, deponovao u norveškim i holandskim bankama 107 miliona nemačkih maraka. To je ono za šta se saznalo iako postoji sumnja da je u pitanju samo deo nezakonito stečenog i sakrivenog novca. U vreme dok se kod nas nije baš sasvim jasno znalo šta pripada partijskoj državi, a šta državnoj partiji (odnosno u vreme kada je takva pitanja bilo neuputno postavljati), mnogi istaknuti kadrovi SPS-a dilovali su s naftom, cigaretama, drvetom, i mnogo čime za šta se ulaznica kupovala samo preko visoke politike. Deo tog bogatstva prolazio je kroz JUL, partiju čije je nezvanično geslo bilo „mi gradimo kapitalizam, kapitalizam gradi nas“, ali teško je pomisliti kako su oni iz SPS-a bili baš toliko naivni i sve to gledali pomalo gadljivo.
Sagovornik „Vremena“ iz redova ove stranke ne poriče da se među socijalistima vrtela ogromna para, ali je pre sklon da veruje kako je mnogo toga što se zarađivalo bavljenjem politikom završilo na privatnim računima pojedinih partijskih „šeika“ koji su po gubitku vlasti prvi okrenuli leđa svojim nekadašnjim partijskim drugovima. „Stvorili smo sistem u kome je najveće bogatstvo bila upravo vlast i kada je to puklo, pukla je i naša partijska kasa“, kaže ovaj socijalista. „Kao stranka mi danas nemamo neke značajne firme, hotele, novine ili druge skrivene izvore prihoda. Živeli smo godinama eksploatišući vlast, naslanjajući se na velike sisteme koje smo kontrolisali – EPS, Telekom, Sartid, Simpo, razne rudnike. Živeli smo od reketa, svuda smo postavljali direktore, a oni su nas finansirali i tačno se znalo koliko je ko od njih morao da sipa u partijsku kasu.“
Gubitak vlasti doneo je i gubitak prava na „reket“. Većina espeesovskih direktora odavno je smenjena, a oni koji su nekako i ostali na svojim pozicijama ne smeju danas ni da pomisle da neki dinar „preusmere“ ka svojoj nekada voljenoj partiji. U SPS-u su zbog svega toga odavno upaljene sve crvene lampice koje upozoravaju da najteža finansijska vremena možda tek dolaze. Partijski aparat se poslednjih nedelja drastično smanjuje. Opštinski odbori po Beogradu koji su imali do prošlog oktobra i po desetak stalno zaposlenih svedeni su danas na po jednog profesionalca koji je zadužen da diže telefonsku slušalicu, naravno ako telefon nije presečen zbog neplaćenih računa. Beogradski odbor stranke imaće najverovatnije samo dva-tri plaćena funkcionera iako ih je do 5. oktobra prošle godine bilo četrdesetak. Mnogi koji su godinama profesionalno vodili velike partijske opštinske odbore SPS-a potražili su u međuvremenu nove poslove, a u stranku svraćaju samo popodne. Svi istaknuti partijski kadrovi koji imaju poslaničke plate, skinuti su s partijske kase. Mnogi će ubuduće sami sebi kupovati i plaćati mobilne telefone. Glavni odbor stranke odnedavno zaseda u prostorijama na Studentskom trgu. Nove prostorije u JUBMES banci su definitivno izgubljene, a stare u porušenoj palati „Ušće“ (20.000 kvadratnih metara i 11 jutara zemlje okolo), najverovatnije će pripasti državi. Većina opštinskih odbora promenila je ili menja nekadašnje adrese – iz prostora od po nekoliko desetina ili čak stotina kvadratnih metara prelaze u neuporedivo manje. Ponovo se uvodi i odavno zaboravljena partijska članarina ne bi li se skupile pare bar za neke najneophodnije troškove. U vreme dok su direktori plaćali „reket“, opravdavajući tako onaj stari espeesovski slogan „svi smo mi pomalo socijalisti“, vrh stranke sugerisao je da se pitanje članarine ne poteže kako se članstvo ne bi bespotrebno iritiralo.
Od svega, mnogima svakako najteže pada sama uspomena na vlast, ono što je uz nju išlo i kletvu „dabogda imao, pa nemao“. Jedan od nekadašnjih funkcionera SPS-a opisao je nedavno potpisniku ovog teksta kako je izgledao život na vlasti: „Funkcionerska plata nije bila preterano visoka. Ali godinama sam na posao odlazio u partijskom automobilu sa klima uređajem, ne sećam se da sam u poslednjih pet godina više od dva puta platio neki ručak ili kupio cigarete, imao sam moć da okrenem telefon i nekoga zaposlim, popravim neku ocenu u školi, upišem nekoga na fakultet, pomognem onima kojima je trebala lekarska pomoć, nazovem sudiju i kažem da ubrza ili uspori neki predmet, da utičem na distribuciju deficitarnih lekova, da ljudima koji su na frontu obezbedim sve ono što im je bilo potrebno… Sve je to bilo sasvim legalno i jednostavno proisticalo iz činjenice da si na vlasti, da sistem tako funkcioniše. Čini mi se da su ovi iz DOS-a tu lekciju savladali prilično brzo.“
Bez vlasti, para, poslušnih direktora, s imovinom koja se kruni i sa ogromnim minusom u partijskoj kasi koji sugeriše višestruki bankrot jedne politike, socijalisti danas rizikuju da ozbiljno ugroze sopstvenu partijsku infrastrukturu. U mnogim sredinama mreža organizacija počinje da im se para ili održava pretežno „na mišiće“. Ozbiljna politika traži, međutim, prilično novca koji je po definiciji „majčino mleko“ svake politike.
Svojevremeno kada su želeli da se navodno vade iz „moralne krize“, komunisti su smislili akciju „imaš kuću, vrati stan“ koja se završila tako što je nekoliko njih vratilo partiji šator i kućicu za ptice ili pse. Neki socijalisti danas dolaze na sličnu ideju i smatraju da bi se onih nekoliko miliona nemačkih maraka manjka moglo nadoknaditi ako bi bar desetak partijskih „šeika“ poklonilo SPS-u samo desetak odsto kvadratnih metara vila i stanova koje su svojevremeno dobili po Dedinju i Senjaku zbog pripadnosti ovoj partiji. Bila bi to neka vrsta oporezivanja partijskog ekstraprofita pre nego što „šeici“ eventualno uspeju da se dopadnu novim vlastima, ili zaborave da su ikada bili u SPS-u. Možda i vrate neku kućicu za pse. .
Deo rukovodeće strukture SPS-a ovih dana prilično radoznalo prati osnivanje „nevladine i nestranačke“ organizacije pod imenom „Sloboda“ koju je osnovalo nekoliko istaknutih socijalista i članova JUL-a. Među osnivačima „Slobode“ pominju se, između ostalih, Mirjana Marković i Bogoljub Bjelica, predsednik SPS-a Starog grada, gde je ova organizacija i registrovana. Bjelica je jedan od onih što su u noći kada je Slobodan Milošević uhapšen pucao na one koji su opkoljavali Miloševićevu kuću. Upućeni tvrde da je on, uz Živadina Jovanovića, jedan od retkih socijalista koje Milošević povremeno pozove iz zatvora. Po nekim mišljenjima, formiranje „Slobode“ moglo bi da bude i najava formiranja nove stranke s tezom da je sadašnje rukovodstvo SPS-a „izdalo Miloševića, dok ga članstvo još podržava“.
Ovih dana u štampi se inače pojavila i vest da je u vili „Mir“ navodno održan sastanak na kome je Zoran Anđelković obećao Mirjani Marković da će partija „raskrstiti sa neprijateljskim elementima“, pri čemu se očigledno mislilo na Baneta Ivkovića i Dmitra Šegrta. Prisutni na sastanku mogli su, kako su izvestili neki mediji, da prilično dugo „preko spikerfona“ razgovaraju i sa samim Miloševićem. Po svemu sudeći, takav sastanak uopšte nije održan a informacija o tome pre spada u unutarstranačka potkusurivanja i zauzimanja boljih startnih pozicija u borbi za vlast. Pojedini socijalisti tvrde da bi Anđelkovićevo sadašnje političko približavanje Mirjani Marković i pravljenje bilo kakvog ortakluka s njom, bilo, na primer, ravno „odlasku u četnike 1947. godine“. Mnogi socijalisti negiraju i da SPS ima bilo kakve (pogotovo finansijske) veze sa novoosnovanim dnevnim listom koji je prošlog utorka pokrenuo Dragan Hadži Antić sa ekipom bivših „Politikinih“ novinara. Za razliku od Strujinih novina, socijalisti priznaju da su „Jutarnje novine“ njihovo mrtvorođenče i neuspeo pokušaj koji je dodatno povećao minus u partijskoj kasi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
