18. maja 2017. navršile su se tri godine od smrti Aleksandra Ćirića, novinara i pomoćnika glavnog urednika Vremena, dugogodišnjeg urednika rubrike „Vreme uživanja“ u kojoj je objavljen i ovaj njegov esej.
Ne postoji, ali ume da boli. Nigde je nema, ali se oseća. Neodređeno, negde između stomaka i srca, pokretna: ume da tišti u donjem trbuhu, da obuzme ceo grudni koš, zavrti se u glavi, razmekša kolena. Opije srećom. Da tugu pretvori u podnošljivu.
Najstariji istraživači izjednačavaju je s dahom i, tako, izdisajem. Njihovi prvi sledbenici vide je kao najbleđu senku u večnoj tmini podzemlja, onu koja bi, kao Ahilejeva, radije da bude rob na ovom nego kralj u svetu senki.
Heraklit je kazao da je dušama smrt da postanu voda, vodi je opet smrt da postane zemlja. Pa ipak, od zemlje postaje voda, a od vode – duša. Isti taj mračnjak rekao je i da duši granica nećeš naći, makar obišao sve puteve, jer tako je duboko skrivena njena mera. Neki njegovi stariji savremenici, o kojima je mislio sve najgrđe (kao i o većini sveta uopšte), već su bili smislili ne samo besmrtnost duše, nego i njenu sklonost seobama. A posebne duše bile su obdarene i sećanjem na ta putovanja iz tela u telo. Pitagora je tako tvrdio da se u nečijem telu borio pod zidinama Troje, proživeo život zveri, roba, čak i pevca.
Trezvenim Grcima takve ideje služile su za sprdnju, dok oni drugi nisu smatrali gubitkom vremena da o postojanju i sudbini duše razmišljaju. Platon će razviti čitavu teoriju ne samo o besmrtnosti duše nego i o njihovom sortiranju, nagradi ili kažnjavanju izborom na osnovu toga da li je prethodni život provela na dobar ili rđav način – po Platonovim kriterijumima.
No, bilo je i praktičnijih načina da se duši obezbedi večno blaženstvo. Posvećivanjem u misterije, to jest. Tokom gotovo hiljadu godina pre no što će hrišćanstvo postati službena vera Rimske imperije, najčuvenije misterije održavane su u Eleusini blizu Atine. Tu se nalazilo svetilište Demetre i Kore, u koje su jednom godišnje hrlile hiljade kandidata – žene, deca, muškarci, robovi i slobodni ljudi, Grci i varvari zainteresovani da svojoj duši osiguraju večni smeštaj na Jelisejskim poljima. Jedina obaveza koje su se morali pridržavati bilo je ćutanje o onom što su videli i doživeli tokom nekoliko noćnih svečanosti posvećivanja u misterije. Zavet je u toj meri poštovan da se danas o ritualu ne zna ništa ili jedva nešto malo o njegovim javnim delovima. Što se suštine posvećivanja tiče, gotovo ništa – a i to malo iz sumnjivih (hrišćanskih) izvora.
Sasvim razumljivo. Jednu od tapija na ljudsku dušu i njenu besmrtnost – u raju, paklu ili čistilištu – uzelo je na sebe baš hrišćanstvo, tj. njegova zemaljska, crkvena predstavništva. A da ne bude lako, i duše novorođenčadi opteretilo je praroditeljskim grehom, sve do Sudnjeg dana. Kako do suđenja nije došlo u očekivanim rokovima, pa čak ni na jednu okruglu godišnjicu – što je nebrojene vernike dovelo do prosjačkog štapa jer su bančili ili poklanjali imovinu očekujući sutrašnju propast sveta – ostaju za razmatranje dve mogućnosti. Ili se Sudnji dan već dogodio, pa je sad ovo u stvari ono, večnost. Ili, drugo, tu možda ima neke vajde. Priča o prodaji mesta u raju, garancijama za skraćenje boravka u čistilištu, oslobađanja od pretnje paklom i zakup najboljih mesta za večno blaženstvo dovoljno je poznata, kao i njene istorijske a ne samo crkvene i političke posledice na hrišćanskom Zapadu da bi je sad podgrevali.
S druge strane, oduvek je bilo dovoljno „pitagorejaca“ i mistika čija se duša odlepila, prošetala onostranošću i, uglavnom greškom, vratila da nas obavesti kako je tamo. Uglavnom lepo, sudeći po tonama knjiga o „delpas efektu“ i kilometrima filmske trake koja tu duševnu avanturu slika, na umetnički način.
Naučnici se dušom različito bave, od Frojdovih pokušaja da leči bolesti materice (histerije) i uzgrednog otkrića psihoanalize – iliti analize duše – do globalne psihijatrijske pijace na kojoj dušom trguje najvažniji deo razvijenog čovečanstva. S druge strane, mnoštvo doktora pokušalo je da, ako već ne može izgled i sudbinu, odredi težinu duše. Među njima i dr. Savić, brat onog predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, bivšeg Titovog šifranta. Šezdesetih godina on je u jednom, doduše marginalnom naučnom trendu, umiruće ljude merio na vagi. Ako sećanje ne vara, pronašao je da razlika u težini leša i domalopre živog čoveka iznosi oko dva grama. To jest, da je toliko teška ljudska duša. Čak i ona široka, slovenska.
Da li bar bogovi imaju dušu? Definitivno ne. Čemu bi im služila kad su već besmrtni? Bezdušni su, i nema tog teologa koji će dokazati suprotno.
Ne postoji. A ume onoliko i onako da boli.
