Dugo putovanje ka plagijatu

Petogodišnja epopeja utvrđivanja da li je ili nije doktorat Siniše Malog plagijat konačno se završila. Uz olakšanje i teskobu. Univerzitet u Beogradu uspeo je da sačuva svoju autonomiju, da pokaže da odbrana akademske čestitosti nije samo puka fraza i da ne može baš sve i baš uvek biti u službi, retko čime ograničene, političke moći. S druge strane, kroz izjave članova vladajuće stranke, a među njima, što je i važnije, članova Vlade Srbije, kao i predsednika, videlo se na jedan ogoljen način šta oni koji vode ovu državu misle o obrazovanju i univerzitetu, o odgovornosti i etici, o lakoći brisanja i stvaranja sopstvene prošlosti.

Daleko od toga da je ministar Siniša Mali, učesnik mnogobrojnih nerazrešenih afera, usamljen slučaj u svetu u kojem političari navikli da im se, kolokvijalnim rečnikom kazano, sve može, u bahatoj zloupotrebi moći traže prečicu do dobijanja akademske titule. Što je opet svojevrstan pokušaj poniženja naučnih institucija, kao i svih onih koji tamo rade i studiraju. A onda ti političari bivaju uhvaćeni u ovoj intelektualnoj krađi. Neki se određeno vreme batrgaju, pravdaju da nisu znali, da su imali previše obaveza, šefovi njihovih stranaka ili vlada ih nespretno brane, ali vrlo često se to završi ostavkom onog koji je navodio tuđe kao da je njegovo. Dve nedelje ili dva meseca kasnije, ti ljudi dobrim delom budu skrajnuti iz političkog života i sa visokih funkcija.

Međutim, teško da postoji ovako usaglašen ministarski hor, predvođen najmoćnijim čovekom u državi, koji ne vidi nikakav problem u plagiranju i uporno napada Univerzitet, izgleda ni na tren ne pomislivši na društvo u kojem i oni žive. Jer autonomija Univerziteta je, treba to ponavljati, javno dobro.

foto: marija janković

Insistiranjem na tome da Univerzitet bude ponižen i da pristane na prepisivačku krađu pokazuje, kako u razgovoru za „Vreme“ ističe profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU Vladica Cvetković, ujedno i predsednik Akademijskog odbora SANU za visoko obrazovanje, da vlast uopšte ne razmišlja o budućnosti ovog društva i o dugoročnim posledicama svog delovanja. „Zalaganje za Univerzitet koji nema integritet je dokaz i nedostatka patriotizma. Drugim rečima, mirenje političara sa odlukom Univerziteta i poštovanje njegove autonomije bio bi patriotski čin“, smatra sagovornik „Vremena“.

Kada rektorka, nakon svih pritisaka koje doživljava, izađe i sasvim mirno pročita rešenje Odbora za profesionalnu etiku, deluje da je jednoj instituciji, a i društvu čiji je deo, pomalo vraćeno dostojanstvo.

Profesor Raša Karapandža, koji je bio ključni akter kada je reč o analizi rada odnosno plagijata Siniše Malog, napisao je da je ceo proces utvrđivanja plagijata suštinski unapredio Univerzitet, kao i da su akademski standardi i autonomija BU odneli pobedu nad političkim uticajem, ali i zaključio: „Ako kao društvo nismo u stanju da postignemo konsenzus oko odgovora na etički nedvosmisleno pitanje da li je kopiranje teksta bez citiranja plagijat i da li je takav vid ponašanja društveno prihvatljiv, kako možemo očekivati slaganje društva o bilo kojoj temi, a pogotovo o onim osetljivim koje zavise od nečijih ličnih opredeljenja ili vrednosnog sistema pojedinca.“

Šta su u nekoliko dana građani Srbije mogli da saznaju o vlasti? Šta je sve u tim postavkama sporno i opasno? Kakav može da bude epilog priče o doktoratu aktuelnog ministra finansija? Da li uopšte možemo i da govorimo o razrešenju ako ni mentor ni članovi komisije ne budu snosili nikakvu odgovornost, a ministar Siniša Mali ostane tamo gde je i bio, sa još jednom aferom iza sebe, nimalo poljuljan činjenicom da je plagirao svoj rad, da je godinama tvrdio da nije, i da se i dalje ponaša kao da je u celoj priči on žrtva?

foto: zoran žestić / tanjug

CEPAJ SEBE NEKADAŠNJEG

Skoro niko u vladajućoj strukturi nije otvoreno kazao da rad nije plagijat, ističe profesor Fakulteta političkih nauka Đorđe Pavićević.

Ipak, odbrana je išla u dva pravca – da je rešenje Odbora BU politička odluka (šta su ponavljali Vučić, Maja Gojković, Ana Brnabić, ali i skoro svako iz Vlade ili SNS a ko je o tome išta kazao), a zatim da je ministar Mali toliko veliki čovek i ministar da je to po sebi dovoljno, odnosno da je to što je plagirao doktorat isključivo njegova lična stvar (ministarka Zorana Mihajlović), da su osmesi srećne beogradske dece i radnika fabrika dovoljan doktorat (iz pera Miroslava Čučkovića, predsednika opštine Obrenovac) ili da je greška Malog što nije predstavio „sve ono dobro iz doktorata“ (ministar prosvete Šarčević)…

Predsednik Aleksandar Vučić je kazao: „Žao mi je Siniše, vidim da ga je to mnogo pogodilo, šta ću mu ja, ja sam mu davno savetovao da to pocepa i da ode da pred svima polaže ponovo, da napiše novi rad, da pozove ljude da vide da čuju.“ Samo što to baš nije tako. Naime, ne može se ono što je bilo, ono što je rečeno i napisano, nečija prošlost i ono što je u toj prošlosti taj neko radio, samo „pocepati“ i krenuti iz početka, kao da ničeg nije ni bilo. Doktorat, plagijat, već je bio sastavljen, predat i odbranjen. Ministar finansija je izvršio intelektualnu krađu, zatim je godinama tvrdio da to nije učinio (tvrdi i dalje), što implicira određene posledice. Ta akademska nečestitost nekoga na visokoj državnoj funkciji ne može biti samo poništena time što će on odlučiti da želi nov početak. Između ovog saveta upućenog ministru i ponašanja predsednika u političkom životu može se pronaći jasna paralela koja glasi: prošlost možemo lako da menjamo samo ako imamo dovoljno moći.

Druga teza o pisanju doktorata pred očima javnosti zvuči poprilično populistički ili makar vrlo neupućeno. Zanimljivo je da je pre desetak dana, u emisiju na Studiju B (što je preneo „Informer“), ministar Siniša Mali izjavio kako bi „najradije pocepao taj svoj doktorat, a onda pozvao te iste ljude koji ga osporavaju i rekao im ‘hajde da napišemo novi doktorat’“. Na sam dan kada je obelodanjeno rešenje Odbora, poručio je da je narod najbolji sudija, a ne političke komisije. Ne postoji mesto u kojem odluke o nečijem akademskom radu i ispunjavanju akademskih standarda donosi narod, gde se doktorat piše i polaže „pred svima“. To zasigurno ne bi bio baš zanimljiv rijaliti program. Uzgred, ni rešenje premijerke Ane Brnabić nije izvodljivo. Profesor Đorđe Pavićević objašnjava da odbranjen doktorat ne može da se povuče, odnosno da sama procedura utvrđivanja plagijata, kada je pokrenuta, mora da se dovede do kraja.

Ministar prosvete, kao čovek koji bi najpre morao da se bori za autonomiju Univerziteta, je, osim suštinskog nerazumevanja naučnog rada (predstaviti dobre delove, kao kompenzacija za prepisane), kazao da je ceo slučaj politizovan, da je on kao resorni ministar veoma srećan izdvajanjima za prosvetu, uz dodatak da se otvorila Pandorina kutija i da će sada da ispliva gomila slučajeva. I konačno, da radovi onih koji su upućivali na slučaj Siniše Malog „ne odgovaraju doktoratu“. Resorni ministar bi, iako svakako pogođen što mu je kolega u problemu, trebalo da makar bude zadovoljan što će se stanje raščistiti, a ne da skoro pa jadikuje nad tim. Mnogi se slažu da je zaista sve ovo vrh ledenog brega. U utorak, dok završavamo ovaj tekst, na N1 upravo počinje film Mega diplomac o studiranju Nebojše Stefanovića. Konačno, Šarčević je kazao da je jedna stvar šta Siniša Mali radi kao ministar, a druga šta radi kao građanin, u šta spada njegovo stručno usavršavanje. Svakako da ministru ne treba doktorat da bi obavljao svoj posao, ali intelektualna krađa nije njegova privatna stvar.

I Aleksandar Vučić je izjavio da je odluka o plagijatu „duboko politička“, ali da on nije stručan da daje ocene o tome da li je reč o plagijatu ili ne. U prvi mah, saopštio je da Siniša Mali neće snositi političke posledice zbog svega što se dogodilo, dan kasnije da će neke političke posledice snositi zbog loše političke procene. U nekom trenutku je čak uporedio Sinišu Malog sa Danilom Kišem, što najpre govori o „kreativnosti“ predsednika i njegovoj mogućnosti da poveže one koji nigde ne bi mogli da stoje zajedno, osim u njegovoj rečenici. Profesor Đorđe Pavićević kaže za „Vreme“ da ga ta paralela po (odsustvu) smislenosti podseća na onu priču o broju poginulih perača prozora u Americi. Deluje, objašnjava profesor Pavićević, kao da je neko predsedniku došapnuo da postoji neka veza između Kiša i plagijata, ali da mu osim ključnih reči, nisu ništa ispričali o kontekstu.

Ovdašnja vlast je proglasila i Beogradski univerzitet političkim neprijateljem. Ponavljanje da je reč o političkoj odluci – jer ona nije u saglasju sa željama onih koji imaju skoro svu moć u državi – zvuči, u najmanju ruku, apsurdno.

NEPRISTAJANJE NA PONIŽENJE

Rektorka Ivanka Popović je jasno kazala da će Siniši Malom biti poništen doktorat. Koliko traje cela procedura i može li priča da krene u drugom pravcu?

Profesor Vladica Cvetković objašnjava da bi najpovoljniji scenario bio da Senat brzo donese odluku i da niko od dekana ne pokuša nešto da promeni. (Za početak, poznato je da je dekan FON a bio veoma prilježan kada je reč o tome da se ne dođe do odluke da je rad Siniše Malog plagijat.) „Ja sam bio u Senatu i nemam nikakve iluzije da tamo ima dovoljno onih koji bi bili u stanju da to urade, da pokušaju da naprave neki proceduralni prostor da se sve završi sa javnom osudom.“ Ipak, posle svega, teško da će ići tako daleko jer bi to izazvalo verovatno ozbiljnije proteste u akademskoj zajednici, ali i u delu društva.

„Verujem i da je sada Univerzitet dobio hrabrost“, kaže Cvetković. Oba sagovornika „Vremena“ ističu da je atmosfera u akademskoj zajednici bolja, da je ova odluka doživljena kao izraz akademske slobode, kao i da su ljudi spremniji da se aktiviraju.

Jedna od mogućnosti za usporavanje je da i Siniša Mali pokrene upravni postupak, gde bi se on žalio da li je, na primer, etička komisija bila dužna da pročita njegovu žalbu pa da pokaže da je ta žalba pročitana, ali to opet ne bi imalo veze sa akademskim aspektom priče.

Za profesora FPN a Đorđa Pavićevića pravi epilog bi bio da Siniša Mali više ne bude ministar, odnosno da se povuče sa političke scene. Kaže da je verovatno da se to neće sada dogoditi, već možda kao što je to bio u slučaj u Hrvatskoj sa tamošnjim ministrom kojeg je Plenković branio, ali je već u sledećem sazivu povučen. Otuda postoji mogućnost da se na taj način i ovde rasplete situacija, kako se ne bi stvorio utisak da se režim povlači, da je ranjiv. Profesor Pavićević vidi važnost ove odluke i u povratku akademskih standarda koji se sve više narušavaju i čije kršenje je ozbiljno uzelo maha.

„Oni ne kontrolišu autonomiju Univerziteta. To mogu samo ukoliko im mi to dopustimo. A mi smo im to do sada dopuštali. Kada jedan dekan kaže da je najmoćniji čovek u zemlji najbolji student njegovog fakulteta, to nije ulizištvo već ozbiljno ugrožavanje autonomije, stavljanje autonomije na sto uz poruku – možeš sa njom da radiš šta hoćeš. I zato, u slučaju doktorata Siniše Malog ja nisam priželjkivao pobedu nad vlašću – jer pobeda nad vlašću u kojoj on ostaje ministar teško da se može tako i nazvati – već pobedu nas nad samima sobom. I zato u akademskoj zajednici postoji izvesna euforija. Nismo pristali da sami sebe ponizimo“, zaključuje Vladica Cvetković.