Državno uterivanje straha

Teško da više išta novo može da se kaže o slučaju zaštitnika građana Saše Jankovića. Od 18. aprila 2015, kada je zvanično „otvorena“ na naslovnoj strani „Informera“, priča o samoubistvu njegovog prijatelja prošla je kroz sve moguće i nemoguće dramaturške obrte, od kojih je svaki na svoj način ilustrovao do kakvog su dna stigli urednici nekih medija, do kakvog ministar policije, a do kakvog čovek kojeg svi oni očigledno slušaju. Curenje i zloupotreba informacija iz policije, nezakonito postupanje izvršne vlasti, skandalozna zamena teza u cilju diskreditacije jednog čoveka… sve to bilo je dodatno „začinjeno“ teorijama o tome šta je „čovek“, a šta „institucija“, analizama moralnog statusa Saše Jankovića, suludim pitanjima o njegovoj privatnosti, raspravama o legalnosti pištolja, barutu na njegovim rukama, detaljima tragedije kojoj je bio svedok.

Konačno, kada se Ministarstvo unutrašnjih poslova dosetilo da objavi kompletnu dokumentaciju o slučaju iz 1993. i na taj način „otkrije“ istinu, kada je zvanično saopšteno da više nema osnove za istragu o tom događaju, šta je preostalo?

Preostao je strah da ono čemu je (bio) izložen zaštitnik građana može u nekoj formi da se dogodi svakome. Preostao je utisak da najviši državni funkcioneri ne prezaju ni od čega ukoliko im se neko ne svidi, ukoliko neko priupita za nešto o čemu ne bi želeli da pričaju, ili – ne daj bože – taj neko u ispitivanju javnog mnjenja dobije veće poverenje od njih samih.

Konačno, preostao je i sam Saša Janković, koji kaže da neće odustati, ali i da više neće da se „brani“ i objašnjava šta se i kako dogodilo pre dvadeset godina, a čija je bezbednost posle svega i te kako ugrožena i koji će – po svemu sudeći – bar još neko vreme biti glavna ličnost na naslovnoj strani „Informera“.

„VREME„: Predrag Koraksić Koraks nacrtao vas je pre nekoliko dana kako stojite okruženi razbesnelim psima. Da li se osećate tako?

SAŠA JANKOVIĆ: Mislim da nešto nedostaje na karikaturi: mnogo ljudi koji teraju te pse tamo gde im je mesto, ogroman broj ljudi najrazličitijeg profila. Čak i onih koji za mene mnogo ne mare, ali vide kakva je opasnost od pobesnelih pasa.

Šta je, po vama, konkretan povod za ovu kampanju? Vaš stav o slučaju Andreja Vučića, stav o slučaju helikopter, izveštaj o radu za prošlu godinu, nešto sasvim drugo ili sve to zajedno?

Sve zajedno, mislim, ali je moje angažovanje u slučaju sukoba pripadnika Žandarmerije i Kobri iz pratnje premijerovog brata bilo prelomni momenat koji je odnos prema zaštitniku građana učinio potpuno ličnim. Ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović izjavio je da sam želeo da se bavim pištoljima drugih, a sada mi smeta što se neko bavi mojim pištoljem. Podsećam, u postupku kontrole koji vodim u vezi s događajem tokom Parade ponosa, ispitivao sam kako se pištolj pripadnika Kobri našao na zemlji, sa metkom u cevi. I sam predsednik Vlade Aleksandar Vučić izjavio je da sam u tom slučaju podneo „političku krivičnu prijavu“ koju je nadležni tužilac odbacio, a posle „nisam rekao ni izvini“. Sećate se, ja sam podneo krivičnu prijavu protiv pripadnika Kobri jer su, prema desetinama službenih dokumenata koje mi je dostavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, učestvovali u nasilnom pokušaju prolaska kroz policijski kordon i pridružio sam se već podnetoj krivičnoj prijavi protiv pripadnika Žandarmerije zbog prekomerne upotrebe sile. Ovo prvo je tužilac odbacio. Te dve izjave jasno su ukazale šta je bio okidač za kampanju.

Premijer Aleksandar Vučić je izjavio: „Kakve veze Vlada ima s tim što je neko ubijen iz nekog pištolja?“ Naglasak je na „ubijen„, pa se tako sa najvišeg mesta u državi dovodi u sumnju službeni izveštaj o samoubistvu i sve što ste vi o celom slučaju izjavili. Da li mislite da je reč o omaški ili izjavi koja ima za cilj da odredi čitavu kampanju protiv vas?

Pravnik, pa još i predsednik Vlade, ne može „slučajno“ da pomene ubistvo, a pritom zna da se radi o događaju za koji su tužilaštvo i policija utvrdili da se radi o samoubistvu bez elemenata bilo čijeg krivičnog dela, a Vrhovni sud Srbije potvrdio zakonitost odluke sudskog veća da nema osnova čak ni za vođenje istrage po privatnim zahtevima.

Od početka je kampanja vođena tako da završi u tom pravcu. Kada je počela pričom o navodno nelegalnom pištolju, znalo se da ja jednim papirom mogu da dokažem da je oružje bilo legalno. To je, međutim, samo poslužilo kao uvod u pravno i ljudski mnogo složeniju stvar, emotivniju, u kojoj se uvek može probuditi i zauvek ostaviti neka sumnja, senka. I do sada se to radilo u tabloidima. Otuda sam pre godinu dana za vaš list i govorio o „tabloidnom uterivanju straha“. Tada smo mogli samo sumnjati, ali ne i dokazati, da odabrani tabloidi to čine ljudima koji su u nemilosti vlasti, i da to rade kao doušnici, informeri vlasti.

Ali, kada ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade počnu i lično da podstiču sumnju da je učinjeno krivično delo za koje je prethodno utvrđeno da nije učinjeno, a nema nijednog novog dokaza, možemo govoriti o državnom uterivanju straha.

Kako komentarišete premijerovu izjavu da poštuje instituciju zaštitnika građana, a da su „ličnosti nešto sasvim drugo„? Vidite li u tome obrazac harange? Naime, u sličnom tonu su nastupi i izjave čitave vladajuće partije…

Predsednik Vlade je predsednik vladajuće partije i nije čudno da su tonovi usklađeni. Tu bi jedino trebalo voditi računa o odredbi Ustava koja propisuje da političke stranke ne smeju neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. U pogledu navodnog dualizma „zaštitnik građana – Saša Janković“, treba znati da ne postoji mnogo institucija koje su toliko personalizovane kao ova i nemoguće je odvojiti takvu instituciju od ličnosti. Naime, za razliku od predsednika Vlade koji je upravo to – predsednik institucije odnosno državnog organa – Vlade, a nije sam Vlada; ili ministra, koji nije institucija ni državni organ, već je šef državnog organa odnosno institucije – ministarstva, predsednik Republike, dva poverenika i zaštitnik građana su ljudi, izabrani imenom i prezimenom da na određeno vreme budu državni organi. Ustav kaže da zaštitnika građana bira Narodna skupština, da zaštitnik ne sme da bude član političke stranke, da ima imunitet i bira se na pet godina… Dakle, zaštitnik je čovek, koji ima zamenike i stručnu službu da ga odmenjuju, odnosno pomažu mu u radu. I sve dok sam ja zaštitnik građana, ne možete reći da Saša Janković loše radi svoj posao, ali da cenite instituciju ombudsmana. Ako ja loše, ili jezikom zakona – nesavesno, nestručno – radim svoj posao, Skupština je dužna da me smeni, jer lošim radom neposredno urušavam instituciju. Ombudsman kao institucija, međutim, uspostavljen je širom sveta sa idejom ograničavanja, suzbijanja samovolje u radu organa vlasti, a to je upravo ono po čemu građani prepoznaju moj rad.

Mislite li da vas se, kao što neki analitičari tvrde, vlast plaši kao potencijalnog predsedničkog kandidata ili lidera opozicije?

Sloboda kandidature na bilo koju funkciju je ljudsko pravo i svako ko me optužuje da imam nameru da se kandidujem za bilo koju izbornu funkciju ne razume da time poriče i ljudska politička prava i slobodu izbora zanimanja. Zbog toga i ne želim da se „branim“ od takvih „napada“. Kada bih to činio, suštinski bih rekao da ima nešto loše, sramno u kandidaturi ako je ne podržava vlast, a to negira demokratsku, slobodnu prirodu izbora u Srbiji. Niko do sada, baveći se tim pretpostavkama, nije naveo nijednu moju političku izjavu, već se za osnov uzimaju poverenje koje građani imaju u način na koji obavljam dužnost i moja spremnost da vlast oštro kritikujem kada smatram da greši na štetu prava građana. Apsurdno je reći da je kritika vlasti i zalaganje za prava građana opoziciono političko delovanje, jer bi to značilo da je vlast politički opredeljena protiv prava na kritiku i protiv prava građana.

Da li ste imali neke naznake, najave ove afere? Da li vam je neko – zvanično ili nezvanično – nagovestio da bi ovo moglo da se dogodi?

Savesni ljudi u sektoru bezbednosti nezvanično su mi javili da je jedan službeni dokument „procurio“ u tabloid i da će poslužiti kao osnov za moju diskreditaciju. Radilo se o zapisniku prve patrole sa lica mesta, u kome je pisalo da „za sada nemam oružani list“, kao i da je u pitanju „verovatno samoubistvo“. To je i jedino što može da se napiše pola sata nakon događaja, pre nego što stignu rezultati otisaka prstiju na pištolju, detektora laži, parafinskih rukavica, unakrsnih ispitivanja svedoka, obdukcijskog nalaza…

Pomogli su mi i da pribavim dokaze o određenim dokumentima, kako se ne bi desilo da kasnije bude problema da se nađu. Videli smo da je ministar prvo objavio upravo dokument koji je imao i tabloid, a onda danima „tražio“ ostale, zbog čega sam mu javno poručio da mogu da mu pomognem u potrazi. Bili su, inače, sve vreme, svaki na svom mestu.

Zamislite, međutim, da se ovo desilo nekom ko nema poverenje ljudi unutar sistema bezbednosti, zbog koga niko neće da se izlaže opasnosti i odmazdi na poslu, ko nema dobar pristup medijima? Kada se država nekorektno postavi prema pojedincu, kada službeni resursi i dokumenti budu tendenciozno i selektivno iskorišćeni protiv građanina, on ili ona su obično u beznadežnoj situaciji koju je Kafka davno opisao u svom Procesu. Upravo zbog toga postoji zaštitnik građana: da bi svim ovlašćenjima koje poseduje, štitio građane od nekorektnosti države, od privatizacije i zloupotrebe državnih resursa radi ličnih ili grupnih interesa. Da nisam u pitanju ja lično, uveliko bih vodio postupak kontrole rada Ministarstva unutrašnjih poslova zbog posebno nekorektnog postupanja prema građaninu na štetu prava na tajnost ličnih i porodičnih prilika, privatnost, zaštitu podataka o ličnosti, objektivnost i nepristrasnost u postupanju organa vlasti, poštovanje pretpostavke nevinosti, integritet i potpunost službene dokumentacije, osporavanje pravosnažnih sudskih odluka u pojedinačnom slučaju od strane predstavnika vlasti… Podsetiću, policijski i vojni dokumenti i izjave o toku tuče između dve državne formacije na ulici, u kojoj je povređen brat predsednika Vlade, označeni su sa „strogo poverljivo“ i Ministarstvo odbrane ih je, suprotno zakonu, uskratilo čak i ovlašćenom državnom kontrolnom organu. Šest meseci kasnije, u istoj toj državi, dokumenti o izuzetno osetljivom događaju u stanu, uključujući najintimnije izjave potpuno privatnih lica, učinjeni su dostupnim javnosti u meri bez presedana jer je jedno od njih posle dve decenije postalo javna ličnost. Taj standard transparentnosti do sada nije zabeležen, i ja mu se, kao zaštitnik građana, ne protivim ako to javno ne čine stručnjaci za tu oblast, ali treba pratiti da li će biti primenjivan i u svim ostalim slučajevima i čemu vodi.

Da li su vas zaposleni u listu „Informer“ zvali za komentar pre nego što su objavili prvi u nizu tekstova o pištolju? Iz vašeg prvog odgovora njima može se zaključiti da nisu, ali je ipak ostalo nejasno da li ste imali bilo kakvu komunikaciju sa bilo kim iz tog lista. Ako ste imali, kakva je to komunikacija bila i šta su vam tačno rekli?

Šalju mi korektne SMS poruke dok me vlasnik i glavni i odgovorni urednik tih novina javno vređa i optužuje za ubistvo. U takvoj komunikaciji za mene mesta nema.

Kako ocenjujete istup Nebojše Stefanovića? Šta za javnost i građane predstavlja javna najava ministra unutrašnjih poslova da će se konsultovati sa Tužilaštvom u vezi sa celim slučajem?

Ministar je potpuno instrumentalizovao Ministarstvo unutrašnjih poslova. Preuzeo je operativnu ulogu, iako ministar nije isto što i šef policije. Autocenzurisao sam sebe kada nisam javno osudio njegovo lično učešće u poteri za otmičarima devojčice i slična lična mešanja u operativne stvari i rad policije, kao što sam autocenzurisao sebe kada nisam pokrenuo formalan postupak kontrole zbog propusta u radu državnih organa i službi u slučaju pada helikoptera. Počinjemo svi da se ponašamo kao učiteljica kojoj učenik koji pogrešno radi domaći kaže da ga ona mrzi, pa se ona onda usteže da ga pita poslednju lekciju. Taj učenik svaki ustupak, nažalost, shvata kao znak slabosti i ide sve dalje, a ne shvata ga kao priliku da sam popravi svoj rad. Zbog toga ga moramo korigovati.

Da li se ikada tokom vaše karijere – pri angažovanju u OEBS–u ili pri imenovanju na funkciju zaštitnika – slučaj samoubistva Predraga Gojkovića pominjao kao „problematičan„? Prošli ste sve provere… Da li vas je iko ikada o tome uopšte i pitao?

Niko nikada. Taj slučaj je službeno okončan pre više od 20 godina, i o tome se izjasnio, to sam tek sada saznao, čak i Vrhovni sud. Privatno, emotivno, neće biti okončan nikad, jer takve tragedije i bol ostaju zauvek u nama.

„Informer“ je objavio pismo roditelja stradalog Predraga Gojkovića u kojem oni upućuju ozbiljne optužbe na vaš račun. Mislite li da je reč o autentičnom dokumentu? Da li ste sa porodicom Gojković u međuvremenu bili u kontaktu? Da li su o onome o čemu pišu ranije razgovarali sa vama?

Sve što je radila i što radi porodica mog pokojnog prijatelja je za mene opravdano i razumljivo. Kada god su me posle tragedije kontaktirali, odazvao sam se svakom pozivu i pričao sa svakim od njih u svakoj prilici. I sa ujakom, pošto je zvanična istraga završena, i sa sestrom godinama kasnije kada sam bio u bolnici, i na radnom mestu. I meni je lakše kada s njima pričam o tome, i pričao bih ponovo, uvek, iznova i iznova. Ni ja ne mogu da prihvatim da se desilo to što se desilo, niti sam ikada mislio da se može desiti. Ali pričao sam i pričaću s njima, i objašnjavaću i zaklinjaću se njima, ne Draganu Vučićeviću, ne dr Nebojši Stefanoviću, ne Aleksandru Vučiću, a izvinite, ne ni „Vremenu“.

Uprkos svemu što se ovih dana događa, funkcioneri SNS–a listom tvrde da neće inicirati vašu smenu. Neki od njih tvrde i da ste praktično nesmenjivi. Mislite li da vas, u tom kontekstu, zaista „neće dirati„?

To je njihova odluka, ne moja.

Rekli ste da se nećete povući. Zašto? Mislite li da ćete posle ovoga moći normalno da nastavite sa radom?

Ovaj slučaj pokazao je upravo potrebu za zaštitnikom građana. Ako bih se povukao pod ovakvim pritiskom, javno bih svakom rekao – ne isplati se raditi svoj posao, treba uzeti pare i ćutati. Ako se usudite da radite drugačije, slomiće vas. A građanima i Srbiji ne trebaju slomljeni ljudi i slomljene institucije. Ja takav primer i takvu poruku nemam pravo da dam.

Kako ocenjujete stanje ljudskih i građanskih prava u Srbiji? Šta su dominantni trendovi?

Moj godišnji izveštaj je veoma rečit o tome i potkrepljen desetinama primera za ocene koje dajem. Stanje ljudskih prava u 2014. godini bilo je zabrinjavajuće, trend je pogoršanje.

Koliko je haranga protiv vas zapravo gurnula u zapećak vaše izveštaje i slučajeve na koje ste upozoravali?

Privremeno jeste. Ali je na čistac iznela mnogo drugih stvari, zbog kojih izveštaj i jeste takav kakav jeste. Situacija u kojoj sam se našao ja simbolično je situacija u kojoj se nalaze građani Srbije. Naizgled bezizlazna, u rukama drugih. Samo naizgled. Zato bavljenje „mojim“ slučajem nije gubljenje vremena.