Država u avanturi

Sa ubrzavanjem civilizacijskih ciklusa, nezaustavljenim demografskim bumom (pre svega u nerazvijenom svetu), rastućom urbanizacijom i tehnologizacijom (pre svega u razvijenom svetu) stvaraju se novi ambijenti i otvaraju nove nedoumice za savremenu i kvalitetnu državu. Naravno, ta su iskušenja različita u odnosu na kvalitet savremene države, stepen njene razvijenosti i uspešnosti, kao i efektivnost relacija državnog, javnog i privatnog sektora. Konačno, na delu sa dva protivrečna procesa, jedan dominantniji, koji podstiče njenu konvergenciju, unifikaciju, standardizaciju i globalizaciju, i drugi, koji više veruje u prednosti diverzifikacije, održivost različitih tradicija i divergencija u pogledu dugoročnih i (samo)razvojnih ciljeva.

U toj epohalnoj konfrontaciji u modernom dobu kapitalizam je potvrdio svoj ekspanzionizam, ali je istovremeno i zauzdao socijalizam i do te mere ga degradirao da se o socijalizmu, nakon samo jedne decenije od njegovog (samo)urušavanja, govori i razmišlja taman koliko i o feudalizmu. U bloku i oko bloka nekadašnjih socijalističkih država nastala je prava pometnja oko izbora razvojnih pravaca i potencijalnih tranzicionih pribežišta. Za jedan broj bivših socijalističkih država izlaz je pronađen u postupnoj i pristupnoj evropeizaciji, korišćenjem zadatih supranacionalnih (EU) standarda, između ostalog i u domenu državne organizacije i javnog upravljanja.

Posebno se delikatan zadatak postavlja pred društva koja su bila zahvaćena teškom (samo)destrukcijom i koja su se ubrzano odvojila od dominantnih socijalnih kretanja, u kojima su nadvladale centrifugalne i dezintegracione sile i ispoljila nesposobnost da se nose sa rizičnim i kriznim stanjima. U takvoj avanturi, sa mnoštvom nepoznanica, protivurečnosti, našlo se srpsko društvo i srpska država.

Danas Srbija, srpska država, privreda i društvo, posmatrana izvan državne zajednice SCG, spada po mnogo čemu u jedinstvenu tvorevinu, sa nepovoljnim i teškim nasleđem i potpuno neizvesnom budućnošću, kako u teritorijalnom tako i u funkcionalnom smislu. Srpska država, što je bio slučaj sa gotovo svim tranzicionim državama, institucionalno je nedovršena i funkcionalno inferirorna, slaba i stoga potpuno neefikasna. Te slabosti se vide u svim sektorima vlasti, vladanja i upravljanja, odsustvu institucionalnih i personalnih kapaciteta da se postepeno stvara, nova i samoodrživa privreda otvoreno i zdravo društvo. Rad i atmosfera u republičkom parlamentu, sa hiperaktivnim kozerima i dezorijentisanim defetistima, izražava vernu sliku upropašćene i frustrirane zajednice, duboko podeljene i antagonizirane. Vladajuće i opozicione partije su u stalnoj i bespoštednoj borbi, a najčešće sa jalovim ishodom. Saradnja im je potpuno strana, jer ne postoji konsenzus o strategijskim razvojnim pravcima, nacionalnom interesu i zajedničkim ciljevima. Takođe je nepovoljna okolnost što ne postoje poverenje i politička konzistentost unutar samih „blokova“ partija vlasti i partija opozicije. Tu je i novus stvaranja partijskih frakcija, nepomirljivih istomišljenika u kompeticiji za čelne partijske pozicije, koji političku scenu dodatno komplikuje a društvo objektivno udaljava od velikog i dugo očekivanog posla političke konsolidacije, pravne rekonstrukcije i ekonomske revitalizacije.

Odnos politički nekoherentnog parlamenta i nedovoljno kompetentne vlade, sa pojedinim karikaturalnim personalnim rešenjima, stvara ozbiljne probleme u funkcionisanju vlasti i pothranjuje sumnje da na vidiku nema nove prosvećene elite. Situacija je još nepovoljnija u pojedinim gradovima i opštinama Srbije, u kojima su se birači vratili „starim ljubavima“, pivotalnom paternalizmu, arhaičnim i paganskim vrednostima. Personalni kapaciteti izvršnih i upravnih institucija i organizacija su preslabi za složeni zadatak noveliranja državnih funkcija i delatnosti. Naravno da opšte ruiniranje nije izbegla ni sudska vlast, a generalno govoreći nadzorni i kontrolni mehanizmi ostali su trajan hendikep i sadašnje države. Neizvesnu i veliku avanturu učvršćuje i stanje u javnom sektoru i javnim uslugama, programski dezorijetisanih i materijalno opustošenih. Kvaziprivatni sektor, komponovan od dramatično osiromašenih ljudi i ekstremno imućnih, uljudno nazvanih ekstraporofitera, nije realan i pouzdan partner ni prvom ni drugom sektoru – ni državnom ni javnom.

Tako se naša neefektivna država, sa još uvek prenaglašenim ingerencijama a preskromnim funkcionalnim kapacitetima, našla na suprotnoj strani od savremenih, efektivnih i efikasnih država, koje sužavaju područja svog intervencionizma, uz jačanje institucionalnih i funkcionalnih kapaciteta. Pri tome snaga, odnosno autoritet takve države ne slabi, već naprotiv raste. Naravno, takvo stanje nije jednostavno postići, lagodnim premošćivanjem brojnih i dubokih jazova, bez zadovoljavanja širokog kruga pretpostavki. Ali za našu situaciju bolje je imati i ekstenzivnu državu sa jakim institucijama nego ograničenu državu sa slabim institucijama.

Zaostajanje Srbije, za svojim starim ali i novim susedima, usled presporih, nekoherentnih i nekonzistentnih reformskih procesa, postaje sve očiglednije. Dogoročne interese srpske države ne prepoznaju ni njeni građani ni njene pojedine „elitne“ institucije. Naravno da umesto nas to ne mogu učiniti ni drugi, jer su njihovi prioriteti uslovljeni parametrima drugih kategorija i projektovani drugačijom dinamikom. Umesto zaluđivanja sa iracionalnim ambicijama da u kratkom vremenu možemo, u mnogo čemu (?), postati lider na Balkanu, nama realno preti opasnost da postanemo „crna rupa“ na tom najnerazvijenijem poluostrvu Evrope.

Brojni, neposredni i posredni, empirijski pokazatelji upućuju na zaključak da građani Srbije nemaju poverenja u institucije vlasti i potrošenu strategiju raspodele siromaštva, kao i politiku populističkog ulagivanja i širenja mitomanije. Pokazalo se da dejstvo te narkoze ima kratko dejstvo. To nepoverenje prema vlasti nije izraz poverenja u vrednost misije opozicije i njene liderske kapacitete, već istrajavanje u nemirenju sa političkim establišmentom koji nema snage da započne stvaranje nove države i novog društva. Oponašanje prethodnog režima, njegovih instrumenata vladanja, pasioniranog osvajanja centara političke i ekonomske moći, održavanje modela stranačke meritokratije, zaposedanja medija, podsticanje primitivizma i kiča deluje kao uspela replika. Previše je dokaza o nesputanom kriminalu, nezaustavljenoj korupciji i drugim oblicima socijalne patologije nastale u vremenu autoritarne vlasti i zatvorenog društva. Sve to ukazuje da je pred nama dug put ka demokratskom, pravednom, prosperitetnom, humanom i modernom društvu.

Da bi se okončala avantura tranzicione države, potrebno je oslobađanje od čitavog niza raznovrsnih iluzija: prvo, da međunarodni položaj naše države možemo urediti isključivo po meri sopstvenih kriterijuma, nezavisno od strateških interesa EU-a i SAD; drugo, da se nefunkcionalna državna zajednica SCG može učvrstiti mimo volje njenih članica, uz podgrevanje nade u (ne)promenljivost vladajućih političkih garnitura; treće, da se Kosovu može podariti ustavno-pravni položaj u okviru nove srpske države, mimo interesa većinskog kosovskog naroda; četvrto, da se autonomno ustrojstvo Vojvodine može urediti prethodno i nezavisno od konstitutivnih rešenja centralne vlasti; peto, da se može, na duži rok, izbeći regionalizacija srpske države i jačanje kapaciteta lokalne vlasti i lokalne samouprave; šesto, da se mogu u nedogled odlagati procesi dekoncentracije, devolucije i decentralizacije vlasti; sedmo, da se funkcionalna tržišna ekonomija može uspostaviti bez promene svojinskih odnosa, prestrukturiranja privrede i sveobuhvatne privatizacije; osmo, da se zamašni poslovi reinstitucionalizacije i reorganizacije celovitog sistema mogu uspešno obaviti u odsustvu vladavine prava, odnosno pouzdane pravne države; deveto, da se sa nedovoljno i neprikladno obrazovanim ljudima mogu ostvarivati krupni reformski ciljevi i pratiti standardi razvijenog sveta; deseto, da se društvo može vratiti u normalne sadržaje i tokove bez duboke etičke i moralne katarze.

Složenost i međuzavisnost spomenutih međuuslovljenosti, težina ostvarivanja ovih dugoročnih ciljeva, objektivno kod građana stvara osećanje bespomoćnosti, koja povratno podstiče njihovu frustriranost, samoizolacionizam i ksenofobiju. Pri tome, opstaje deficit poverenja kako građana u odnosu na vlast, njene institucije (često javno demonstrirana) tako i vlasti, njenih nosilaca u odnosu na građane (tajno nošena). To je, međutim, već problem kvaliteta stvarne demokratije koja ne može da funkcioniše bez podrške, poverenja, lojalnosti i kooperativnosti građana.