Iako je Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014–2024. godine donesena krajem avgusta, u medijima, osim informacije da Srbija ima novu strategiju, nije bilo većih osvrta i komentara. Strategija je javnosti predstavljena krajem oktobra, na forumu „Hrana za Evropu“, uz bombastičnu najavu organizatora da potencijal poljoprivredne proizvodnje iznosi čak 30 milijardi evra godišnje.
„Moramo biti realni“, kaže za „Vreme“ Dragan Šagovnović, direktor Ekonomskog instituta. „Trideset milijardi evra bruto vrednosti domaće poljoprivredne proizvodnje bilo bi moguće ako bi nama bruto vrednost po hektaru bila u ravni najrazvijenijih zemalja EU, poput Holandije. Nerealno je da mi sa ovolikim tehnološkim zaostatkom, u roku trajanja Strategije, ostvarimo onoliko koliko imaju najrazvijeniji, i zato sam na forumu ‘Hrana za Evropu’ rekao da bi bilo dobro da dostignemo makar prosek zemalja EU – to bi bilo 12-13 milijardi evra od poljoprivrede godišnje, što može da bude srednjoročni cilj. Da bi se do tog cilja došlo, potrebno je da se prevaziđe tehnološka zaostalost naše poljoprivrede, jer godinama u nju nije ulagano. Ruralni razvoj, a u Srbiji su sela mrtva, ne možemo odvajati od razvoja poljoprivrede – neko mora da bude tu, i da bude nosilac razvoja. Takođe, mislim da je za našu poljoprivredu veoma važno da se bude vrlo oprezan u eventualnoj privatizaciji. Tu bi apsolutnu prednost trebalo da ima korporativizacija poljoprivrednih dobara. Ne može se ići u klasičnu prodaju ni poljoprivrednog zemljišta, ni poljoprivrednih preduzeća. Treba korporativizovati državna preduzeća koja i danas imamo, odnosno uvesti korporativno upravljanje koje bi odvojilo funkciju menadžmenta od funkcije vlasništva. Država bi u tim kompanijama trebalo da postane dobar vlasnik, umesto lošeg menadžera. Svakako se ne slažem sa tezom da je privatizacija jedini način unapređenja korporativnog upravljanja – ima ona narodna poslovica, „Niko ne pali kuću da bi isterao miševe sa tavana“. I sad, zato što mi tvrdimo da, kao, ne možemo da korporativizujemo i unapredimo upravljanje u javnim preduzećima, zbog toga ćemo sve da privatizujemo. To je, po meni, jedan neoliberalni koncept koji se i u svetu, posle ekonomske krize, pokazao kao potpuno pogrešan i neutemeljen, odnosno da ne može da funkcioniše. Sa druge strane, kada je reč o samoj privatizaciji, a mislim tu i na poljoprivredno zemljište i na kombinate, treba razmišljati o modelima strateških partnerstava, ali pre svega o raznim modelima javno-privatnog partnerstva (JPP), jer bi učešće privatnog partnera u tim kompanijama obezbedilo potrebna sredstva za investiranje, ali i dodatno ubrzalo proces unapređenja korporativnog upravljanja“, kaže Šagovnović.
VIZIJA I STRATEŠKI CILJEVI: Prema Strategiji, poljoprivreda Srbije u 2024. treba da „bude sektor čiji je razvoj zasnovan na znanju, modernim tehnologijama i standardima, koji domaćim i zahtevnim stranim tržištima nudi inovativne proizvode, a proizvođačima obezbeđuje održiv i stabilan dohodak“, kao i da se „prirodnim resursima, životnom sredinom i kulturnom baštinom ruralnih područja upravlja u skladu sa principima održivog razvoja, kako bi se ruralne sredine učinile primamljivim mestom za život i rad mladima i drugim stanovnicima ruralnih područja“. Do ove vizije stanja poljoprivrede Srbije kroz deset godina potrebno je doći ispunjavanjem strateških ciljeva, i svaki od njih je detaljno objašnjen u Strategiji. Strateški ciljevi su rast proizvodnje i stabilnost dohotka proizvođača, rast konkurentnosti uz prilagođavanje zahtevima domaćeg i inostranog tržišta i tehničko-tehnološko unapređenje sektora poljoprivrede, održivo upravljanje resursima i zaštita životne sredine, unapređenje kvaliteta života u ruralnim područjima i smanjenje siromaštva, te efikasno upravljanje javnim politikama i unapređenje institucionalnog okvira razvoja poljoprivrede i ruralnih sredina.
Međutim, Strategija će (ponovo) ostati mrtvo slovo na papiru, ukoliko ne budu doneti Nacionalni program razvoja poljoprivrede i Nacionalni program ruralnog razvoja, koji se usvajaju na kraći period (sedam godina), i koji treba da omoguće sprovođenje Strategije. Po rečima dr Natalije Bogdanov, redovnog profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, inače vođe ekspertske grupe koja je napravila Strategiju, kaže da je Ministarstvo poljoprivrede na potezu, jer ono treba da napravi pomenute programe, i napominje da su programi za prethodnu strategiju, donetu 2005, napravljeni tek 2010.
„Vi ste godinama lutali, svake godine su se menjala po dva ministra, čime se samo pokazalo da nemate kompas, da ne znate kuda idete i šta radite. Međutim, mnogo veći i važniji problem Srbije od toga da se budući razvoj izrazi u brojkama, tonama, litrama, grlima, jeste kako da budete konkurentni na tržištu sopstvene zemlje sutra, kada se liberalizuje tržište. Mnogo je veći naš problem hoćemo li te standarde podići i biti u stanju da garantujemo kvalitet hrane, i hoćemo li mi i šta uraditi sa svojim resursima. Naša država je u korovu, parlogu, i to je mnogo veći, generacijski, suštinski, politički problem. I u samoj Strategiji je veoma veliki fokus na resursima i njihovoj održivosti, mi toga nismo baš svesni: da nemamo više ni krava, ni ovaca, da su problem vode, klizišta, kvalitet zemljišta… Ja razumem da je za makroekonomiste i za stabilnost budžeta nešto drugo važnije, ali poljoprivreda već 25 godina, od devedesetih, nosi veliki teret naših svakakvih cirkusa. Nema sektora koji toliko može da se samoreprodukuje koliko to može poljoprivreda, ali da može to da radi 25 godina – ne može. Daleko od toga da nije bitno koliko ćeš ti toga da izvezeš, taman posla, ali faza produktivizma kao imperativa je u Evropi napuštena devedesetih godina, i naša realnost jeste takva da je produktivizam tema za zemlje kao što smo mi. Međutim, ne smemo da preterujemo u tome, u principima Strategije je upisana i održivost i policentrični razvoj. Ceo istok Srbije, računajući i Banat, pa sve do juga, cela istočna strana države vam je poluprazna, to je isto tema Strategije. Bilo je priča da je briga za mala gazdinstva socijala. To nikako nije socijala. Poljoprivreda ima i socijalnu funkciju u kontekstu održivosti. Gazdinstva ne nestaju preko noći, to je proces koji traje vekovima. Ne treba da se vodimo stavom iz one stare strategije, da ‘podržavamo komercijalno’. Kakvo komercijalno, podržavamo svaki hektar zemlje, to je poljoprivredna strategija“, kaže prof dr Natalija Bogdanov za „Vreme“. Ona dodaje i da država do 2017. neće imati para za povećanje podrške poljoprivredi, ali da do tog perioda ceo sektor treba pripremiti za pretpristupne fondove. Zbog prethodnih propusta oni neće doneti mnogo sredstava, kaže prof. Bogdanov, ali, ukoliko bi se pratili koraci predviđeni strategijom, momentom pristupa u EU sredstva bi se mogla maksimalno iskoristiti. „Ne budete li to radili, nećete ni iz pretpristupnog perioda niti iz priključenja izvući maksimum. U najkraćem, to je suština“, zaključuje Natalija Bogdanov.
IZAZOVI LIBERALIZACIJE: Nikola Vujačić, direktor Operacija u Viktorija grupi, podseća da se ove godine završava poslednja, šesta godina liberalizacije poljoprivrednog tržišta, i da je prosečna carinska zaštita u poljoprivredi spala sa 20 na ispod tri odsto. „Postavlja se pitanje da li treba dati još malo vremena domaćoj poljoprivredi da se pripremi za otvorenu tržišnu utakmicu u Evropi„, kaže Vujačić za „Vreme„. „Apsolutno uvažavajući činjenicu da strategija po definiciji mora biti dugoročni dokument i uslovno opštijeg karaktera, mislim da je ovaj dokument morao da ponudi svima koji se bave agrobiznisom odgovore na pojedina konkretna pitanja, a jedno od pitanja na koje verujem da je trebalo dati odgovor jeste istek liberalizacije prema tržištu Evropske unije za poljoprivredno–prehrambene proizvode proizvedene u Srbiji. Ono što nas u Viktorija grupi raduje je da se strategija zasniva na viziji poljoprivrede koju mi već realizujemo u praksi – agrar zasnovan na znanju, modernim tehnologijama i evropskim standardima. Naši prerađivački kapaciteti u fabrikama Sojaprotein i Victoriaoil se baziraju upravo na tome, a kontinuirano ulažemo u njihovu modernizaciju, unapređenje proizvodnje i dostizanje najviših međunarodnih standarda u prehrambenoj industriji. U poslednjih deset godina smo investirali više od 200 miliona evra u kompanije koje posluju u našem sastavu. Svakako razumemo ograničenost domaćeg budžeta, i zato i smatramo da je u budućnosti veoma bitno da imamo na raspolaganju pretpristupne fondove EU za sektor uljarica i žitarica. Činjenica je da u ovim sektorima Srbija može daleko više nego što je to trenutno slučaj, što je uostalom eksplicitno i navedeno u Strategiji. Pristup ovim fondovima doprineo bi boljem iskorišćenju raspoloživih prerađivačkih kapaciteta, ali i većem deviznom prilivu zemlje, kao i višem dohotku poljoprivrednika. Viktorija grupa oko polovine svoje proizvodnje izvozi i to su u prvom redu proizvodi dodatne vrednosti od domaće sirovine. Ove godine smo realizovali rekordni otkup suncokreta i soje za maksimalnu uposlenost kapaciteta naših fabrika. Iz te perspektive vidimo da je neophodno naći optimalna rešenja za preko potrebno unapređenje konkurentnosti srpske poljoprivrede u svim njenim segmentima.“
