Redakcija „Vremena“ s tugom saopštava o još jednom velikom gubitku. Posle kraće bolesti umro je Dragoslav Grujić Gruja, novinar „Vremena“ koji je ustanovio i godinama vodio Dokumentacioni centar našeg lista, negujući novinarstvo činjenica, bez koga „Vreme“ ne bi moglo da neguje svoju njuzmagazinsku formulu i da svoje tekstove bazira na pouzdanosti i kredibilnosti. Bio je pedantan hroničar političkog života, poznavalac disidentske scene i komplikovanih odnosa u političkom miljeu Srbije devedesetih.
Svoj osećaj za činjenice koje govore same za sebe posebno je pokazivao i u autorskoj rubrici „Lik i delo“ u kojoj je objavio oko 400 kroki biografija ličnosti iz javnog života, i da je to skupljeno u jednu knjigu, predstavljalo bi svojevrstan biografski rečnik tranzicionog doba u Srbiji 1990-ih i 2000-ih. Neke od tih kroki biografija pisali su i drugi autori, ali na osnovu podataka, izjava, beležaka i anegdota koje je Gruja prilježno sakupljao, beležio, čuvao i klasifikovao.
Na svoj specifičan način je promovisao staro novinarsko pravilo da treba sakupiti deset činjenica da bi se upotrebila jedna prava. Strastan čitač, često je s pedagoškom poentom prepričavao anegdotu o nekom pripadniku naroda Čukči u sovjetskom društvu pisaca koji na pitanja o tome da li je čitao neku knjigu odgovara sa „njet“. Na pitanje zašto, odgovara: „Čukči pisatelj, a ne čitatelj…“
Mnogi tekstovi objavljeni u „Vremenu“ bez Grujine dokumentarne osnove ne bi imali činjeničnu i žurnalističku vrednost koju su imali, a mnoge teme nedelje, izborne hronike ili portrete savremenika bez njegovih priloga ne bi bilo moguće napisati. Mnogo puta je ispravio naše greške, korigovao naše teze bez pokrića u stvarnosti i vraćao nas na činjenice, neki bi rekli, zbunjivao nas činjenicama…
U današnjoj krizi novinarstva i lažnih vesti (fake news) govori se o proveri činjenica (facts checking) kao nezaobilaznoj osnovi pouzdanog i kredibilnog novinarstva. Dragoslav Grujić je, savesno i prilježno, radio upravo to, u vreme tranzicione ratne kakofonije, sakupljajući činjenice i odraze vremena rasute po raznim listovima, agencijskim izveštajima, monografijama i mnogobrojnim knjigama, a bio je redak bibliofil.
Knjige u papiru i PDF formatu, monografije, enciklopedije, studije, statistički godišnjaci, almanasi, biografije, klipinzi, hronike, rezolucije, deklaracije, izborni rezultati, istraživanja javnog mnjenja, saopštenja, peticije…
Neko će jednoga dana nešto od toga zatražiti da bi svoju priču stavio u odgovarajući kontekst i osvetlio njenu treću dimenziju. Verujem da je bio uveren da je veći greh ne vratiti pozajmljeni dokument u arhivu nego ne doneti obećani tekst uredniku. Nenapisani tekst urednik će već nečim zameniti, a na mestu izgubljene dokumentacije ostaje praznina, kao da je izvršena lobotomija.
Sećanje nas vuče ka maloj sobi nalik na manastirsku ćeliju u Mišarskoj ulici u kojoj je nastajala ta Grujina baza podataka: počelo je s nekoliko fascikli sa isečcima, čiji se broj uvećavao geometrijskom progresijom, tako da se jednog trenutka improvizovana polica pričvršćena za zid srušila, a gomila papira, novinskih kompleta isečaka i stenograma narastala je ka plafonu.
Dokumentacija (on bi rekao arhiva) koju je godinama sakupljao, koja se u elektronskom obliku meri desetinama gigabajta, a u papiru stotinama fascikli, predstavlja dragocen izvor podsećanja na teško doba devedesetih, nezaobilazan je izvor činjenica, što je za redakciju „Vremena“ neprocenjiv kapital.
Ne verujem da je tako, ali tvrdio je da mi je oprostio onu neoprostivu grešku kada sam mu jednom, u kompjutersko paleotehničko doba, rasejano sugerisao da zbog nečega blokiranom kompjuteru zada komandu wipe disc. I danas se sećam užasa s kojim smo gledali kako podivljala mašina briše fajl za fajlom. Na sreću, neko veštiji od nas je to ipak uspeo da vrati u prethodno stanje.
Tužno je sećanje na nastajanje te Grujine arhive za koju bi u srećno doba bio potreban čitav jedan departman: ne izlazi mi iz glave slika kako „apdejtuje“ i „bekapuje“ svoju arhivu onako ranjen, s longetom na bolnoj nozi, koju mu je polomio neki divljak koji se autom zaleteo u masu tokom demonstracija 1997. I kako sa štapom u ruci vuče veliku torbu punu novina, knjiga, fascikli i diskova…
Savestan, štedljiv, radan, pametan, prgavo duhovit u svojoj kritičnosti, dragocen kao saradnik u svakom pogledu. Nije ga pratila sreća, bio je krhkog zdravlja, teško je pobeđivao mnoge zdravstvene nedaće koje su ga stizale jedna za drugom, radio kao pčela boreći se s bolovima i zdravstvenim teškoćama, ali poslednju bitku za vlastiti život, nažalost, nije uspeo da dobije – umro je 17. oktobra u Bolnici „Dragiša Mišović“ u Beogradu. Iza Dragoslava Grujića u „Vremenu“ ostaje velika praznina. Izgubili smo dragocenog savesnog saradnika i dragog prijatelja. Kuda će suza nego na oko…
