Novinar
Osnovni podaci: Rođen je 12. aprila 1953, u Beogradu. „Zar se ne vidi po meni da sam iz Beograda?“
Obrazovanje: Trogodišnja Elektrotehnička škola, stekao zvanje kvalifikovanog pogonskog električara. „Ja sam bio američki student, stipendirala me je američka vlada. Ja sam razne stvari učio i studirao, a struju ne da znam već je apsolutno dobro poznajem. I ne samo struju. Ja sam čovek koji se bavio raznim profesijama, od pranja prozora do ronjenja.“
O učenju: „Novinar celog života treba da se obrazuje. Neki završe fakultete pa su onda neko i nešto, bože moj. A ja ih posmatram. Pola dunstera ima. A znate zašto? Samo zato što ne uče. Treba učiti celog života.“
Kako je postao Hadži: Posle putovanja u Jerusalim na Uskrs 1989. „Hadži“ je crkvena titula. Na hadžiluk se ide u vreme uskršnjeg posta, kada se obilaze mesta Hristove golgote. Mnogi ljudi odlaze u Jerusalim turistički. Ja sam od pokojnog patrijarha Germana dobio blagoslov za hadžiluk, a titulu hadžije dobio sam lično od jerusalimskog patrijarha. O tome imam sertifikat.“ Koji se može kupiti za jedan dolar, dodaju zlobnici.
Pomažući pri obredima i na bogosluženjima dobio titulu ipođakona (čtec).
Od januara 1990. do 15. februara bio član uređivačkog odbora „Pravoslavlja“ (list Srpske pravoslavne crkve).
Karijera: Počeo kao radnik Elektrodistribucije da piše za list „Politika“ o isključenjima struje, što mu je donelo nadimak „Struja“. Bio honorarni saradnik i tehnički sekretar deska do 1980, kada je primljen u stalni radni odnos u svojstvu novinara saradnika. U oktobru 1991. imenovan za zamenika glavnog urednika (Aleksandra Prlje). Od aprila 1993. direktor, a od avgusta i v.d. glavnog i odgovornog urednika lista „Politika“. Jedno vreme bio i direktor TV Politika. Direktor kompanije Politika bio do oktobarskog prevrata 2000. godine, kada je „nestao“ iz javnog života. Zvanično je razrešen dužnosti direktora 17. maja 2001.
Protiv Antića se vodi istraga zbog sumnje da je učestvovao u malverzacijama prilikom uvoza televizijske opreme u vrednosti od 2,5 miliona dinara za osam TV stanica čiji je osnivač SPS.
Oktobra 2001. vraća se u javnost kao čovek koji je obezbedio novac za pokretanje lista „Dnevne novine“. U njegovoj vili na Dedinju smeštena je redakcija lista. Vilu je stekao kao direktor „Politike“, a deli je sa Marijom Milošević i još jednim stanarom. Vila je bila vlasnistvo Saveznog MUP-a i imala je 620 kvadratnih metara. Antić i stanari su kvadraturu povećali na zavidnih 818 kvadratnih metara.
Autor je dve zabranjivane knjige (Slučaj Gojka Đoga – dokumenti i Bela knjiga – dokumenti).
Kako je napredovao: Munjevito i uz pomoć moćnih patrona. Posebno je blizak sa ženskim delom familije Milošević. Glavni potez odigrao je kada je u leto 1992. godine Radoman Božović pokušao da list podržavi. „Ispravno držanje“ za vreme štrajka zaposlenih vlasti su nagradile – dovode ga na čelo lista „Politika“ (avgust 1993). Do tada u redakciji „Politike“ bio je znan pod nadimkom Struja.
Kako je postao prvi čovek Kompanije: Sukob Antić, direktor NP Politika na jednoj, i Živorad Minović, direktor kompanije Politika na drugoj strani, razrešen je privođenjem Minovića u policiju. Za to vreme Upravni odbor Kompanije novembra 1995. godine po hitnom postupku donosi odluka o smenjivanju Minovića sa funkcije predsednika Kompanije Politika.
Kako vidi sebe kao direktora: „Ovo je posao, biznis, nema tu milosti. Tu nema ljubavi, tako samo devojčice mogu da rezonuju. Jednostavno, oni koji gube biće dovedeni na nulu.“
Šta ga interesuje: „Samo dve stvari. Profit i profesionalizam. Ostalo me ne zanima.“
O Mariji Milošević: „Ona je meni jako draga prijateljica, poznajem je dugo i u veoma smo dobrim odnosima. Ali taj naš odnos nema nikakve veze sa roditeljima – ta je stvar potpuno odvojena.“
Kakva je budućnost Srbije: „Demokratska. Nama strašno izgleda sadašnje vreme, tragično, ali sve je to jedan normalan proces. Potrebno je vreme da se stanje popravi bar onoliko koliko je bilo utrošeno da se pokvari. To sam davno naučio.“
Najbolji posao: „Nema bolje stvari nego biti novinar i nemati nikakvu drugu funkciju. To je moje iskustvo. Sve drugo je zamorno.“
Politički stav: Fleksibilan, u skladu sa prilikama.
Kako vidi svoj život: „To je američki san. Ostvarite vi to ako možete. Probajte.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
