Dnevnik jednog odbornika

...

Prolazi polako treći mesec kako sam postao odbornik Pokreta slobodnih građana u Skupštini grada Beograda. Pišem ovaj tekst kao neku vrstu izveštaja glasačima i simpatizerima opozicije – a zašto da ne – i glasačima vlasti. Želim da znaju šta je Pokret slobodnih građana, zašto radimo to što radimo, odnosno, imamo direktan kontakt sa građanima svakog dana u svim krajevima grada od parkova, preko pijaca do ulica u kojima žive. Trudimo se da ih sve saslušamo, uvidimo šta je problem i adresiramo ga tamo gde treba.

Doći će neki sledeći izbori, ponovo će ljudi glasati i treba da uzmu u obzir ko je tu bio za njih kada gradska vlast nije radila svoj posao i nije imala za njih sluha. Hoćemo da pokažemo kako bi sve to funkcionisalo da smo mi na vlasti i pokušavamo da vratimo stari pristup politici sa mnogo ličnih kontakata sa građanima, a da tome pridodamo društvene mreže kao modernu tekovinu. Znamo dobro kakva je situacija sa medijima i ne vredi tu više kukati – vratili smo se starom dobrom tabananju i dodali društvene mreže kao kanali komunikacije sa glasačima. Hoćemo da dođemo do svakoga bez obzira da li je sa Starog grada ili iz Sopota. Nema razlike, isti pristup za sve. Ako ima vode za stanovnike centra grada, mora ih biti za ljude u Sopotu, Barajevu, Mladenovcu. Ako ima vode za pojedine stanovnike ovih opština, mora je biti za sve. Ne smeju postojati privilegovana naselja ili ljudi. Za nas su svi jednaki.

Od kada smo postali odbornici u gradskoj i lokalnim skupštinama u Beogradu, odbornici PSG su obavili na stotine razgovora sa ljudima na ulici, poslali desetine zahteva institucijama i obavili sada već na hiljade telefonskih razgovora sa građanima i institucijama. Tražili smo smene nekoliko sekretara i direktora javnih preduzeća, izlazili na teren da utvrdimo da li je otvoren obećani Dnevni centar za decu sa smetnjama u razvoju… Asfaltirali smo rupe i čistili parkove kada to nisu radile nadležne službe. Možda se to nekome čini malo, ali ljudima koji tamo žive pravi razliku. Trudimo se da budemo u svakodnevnom kontaktu sa njima i da ih obaveštavamo o postignutom.

Posle svih akcija koje smo imali, jednu stvar smo nedvosmisleno utvrdili: nakon svih pretumbavanja, skidanja i vraćanja ingerencija opštinama, gradu, javnim preduzećima, pravljenja paralelnih preduzeća, više niko ne zna za šta je tačno nadležan i apsolutno svi prebacuju odgovornost na druge. Institucije nisu otvorene za građane već ovakvim ponašanjem hoće da ih obeshrabre da im se javljaju.

BEŽANIJSKA KOSA – BEZ EMPATIJE ZA NAJUGROŽENIJE

Institucije su postale mesta za politička potkusurivanje, a ne mesta na kojima rade stručni ljudi koji rešavaju probleme građana. Uvek je bilo političara po preduzećima, ali se znalo da većinu pozicija moraju zauzimati ljudi iz struke. Ovo što se dešava danas nismo mogli ni da slutimo. Provešću zato čitaoce kroz nekoliko primera sa čime su se susreli odbornici PSG u ova skoro tri meseca rada. Nemam dovoljno mesta za sve, ali će vam ovo biti dovoljan pokazatelj koliko je Beograd na lošem putu.

Prvi slučaj na kojem smo radili je požar na Bežanijskoj kosi gde su naši sugrađani u neformalnom naselju Antena izgubili krov nad glavom. Odlazimo tamo dva dana nakon požara i zatičemo situaciju koja ne može da se zamisli u jednoj metropoli. Deca spavaju po betonu nasred ulice, a beba od četiri nedelje spava u užarenim kolima jer je u tom trenutku napolju 40 stepeni.

Lično odlazim do Skuštine grada istog dana da tražim sastanak sa predsednikom Skupštine Nikodijevićem i gradonačelnikom Šapićem (sve vreme obaveštavam ljude preko Instagrama i Jutjub kanala Stefan Simić – tvoj odbornik). Naravno da me obezbeđenje ne pušta jer postoji protokol. Protokol koji važi u redovnim okolnostima dok postoji ozbiljna vanredna situacija!

Njima je sve to nepoznanica jer oni su se davno odrodili od građana. Nigde se ne pojavlju, tamo gde dođu situacija se strogo kontroli[e. Kada se građani pojave da postave pitanje, tu ih gradonačelnik fizički napadne. Sutradan sam otišao kod predsednice opštine Novi Beograd koja nije bila na svom radnom mestu već na sastanku u gradu. Obezbeđenje me nije pustilo dalje od info pulta pa sam jedva dobio broj kabineta. Tu me je gospođa iz kabineta uputila da su uradili sve što je u njihovoj nadležnosti (ništa konkretno nisu uradili osim što su ih obišli). Pogađate, uputila me je na Sekretarijat za socijalnu zaštitu.

Tamo sam se pojavio kao Tihi iz Otpisanih jer sam morao da se krijem i provučem pored obezbeđenja da bih ušao do zaposlenih. Uspevam u svojoj nameri, nalazim kancelariju koja bi mogla da mi da neki konkretan odgovor. Dobio sam informacije od dve ljubazne žene koje takođe govore da su uradile sve što je do njih. One su se makar potrudile da nešto dodatno obezbede (da se redovno prazni kontejner za šut koji je postavila Gradska čistoća) i da se preko Centra za socijalni rad obezbedi jednokratna novačana pomoć za porodice koje imaju prebivalište na teritoriji Beograda, za ostale će da vide. Porodice su dobile tu pomoć, ostali nisu. Inače, reč je o interno raseljenim licima sa Kosova, krov nad glavom im nije obezbeđen. Privatno lice kojem se ovim putem zahvaljujem platilo je bager da raščisti garež i oni su ponovo izgradili barake. To je privremeno rešenje jer nisu imali kud. Grad je ostao nem na sve apele koje smo upućivali, što pisanim zahtevima, što preko medija i društvenih mreža.

SASTANAK U OPŠTINI VOŽDOVAC

Sledeća situacija se dešava na teritoriji opštine Voždovac i u samoj opštini. Park u kojem sam odrastao je u lošem stanju i nije renoviran više od 15 godina. Ne samo da je zapušten, već je postao nebezbedan za decu. Odbornici i odbornice PSG su pokrenuli peticiju da se park sredi, išli smo od vrata do vrata i razgovarali sa građanima. Bacam pogled na Instagram profil opštine (zabranili su opciju komentarisanja, ne znam čega se plaše) i vidim da predsednica Opštine ima otvorena vrata svakog utorka. Pošaljem mejl da se prijavim i ispoštujem kompletnu proceduru – ali, ne lezi vraže. Tog jutra pokušaju da mi objasne kako se nisam dobro prijavio (jesam) i na moje insistiranje ipak se dogovorimo da dođem na red kad završe sa svim ostalim građanima.

Mejl u kojem mi objašnjavaju zašto ne mogu da dođem je pun pravopisnih i stilskih grešaka da sam mislio da je došlo do neke greške. Nažalost, nije bila greška. Nemam dovoljno prostora da objasnim šta se dešava u čekaonici kada dolazi gospođa kojoj obezbeđenje pokušava da objasni da tako obučena ne može da uđe u zgradu opštine. Njena argumentacija me je iznenadila i tada sam shvatio koliko je problem duboko ukorenjen. Ona kaže da je aktivistkinja stranke i da na štand dolazi adekvatno obučena. Mislim se, to je to. Tako oni zamišljaju opštinu, kao lokalnu centralu stranke.

Kada sam ušao na prvi sastanak, moje sumnje su se potvrdile. Lokalni zvaničnici koji nude opcije da se obratimo kladionicama da sređuju park pominju Đilasa, pričaju o tome kako ih ja napadam i derem se. Mislim se u sebi, pa ovi ljudi su zaboravili kako izgleda opozicija. Na moju konstataciju da su neki ljudi na njihovu žalost glasali za nas i da ne mogu da negiraju njihovo postojanje, odgovaraju sa “nažalost”. U to su se pretvorile današnje opštine, zgrade pune birokrata bez ikakvih nadležnosti.

Svaki sledeći sastanak je prošao mnogo bolje i u konstruktivnom razgovoru. Ne znam šta je uzrok tome, ali pohvalno je. Neke stvari smo uspeli da pomerimo sa mrtve tačke – mali pomaci ali bar ne stojimo u mestu. Na primer, dogovor je bio da se zakrpi jedna rupa kod ulaza u zgradu u naselju Kumodraž 2. Godinu dana je bila otvorena i pretila da proguta neki auto svojom veličinom. Rupa je konačno zakrpljena, ali ne i asfaltirana. Na kraju smo moje kolege iz PSG i ja asfaltirali jedan deo i čekamo da vidimo hoće li nadležni završiti to do kraja. Ako ne, mi ćemo sami to da odradimo zajedno sa komšijama. Izgubili su nadu u institucije pa moramo ovako da se snalazimo.

PREBACIVANJE ODGOVORNOSTI KAO OLIMPIJSKI SPORT

Najsvežiji primer koji želim da podelim sa vama je curenje vode iz kanalizacionog otvora, takođe na opštini Voždovac. Curi voda duže od 15 dana, komšije me obaveštavaju da su zvali nadležne i da niko ne izlazi.

Pozovem Beogradski vodovod i kanalizaciju (BVK) i oni zavedu prijavu i otvore radni nalog. Pre toga se raspitam u opštini Voždovac da li su oni prijavili, kažu da jesu i daju mi broj radnog naloga. Prođe dva dana, okrenem BVK a oni kažu da nisu nadležni i da zovemo Gradsko stambeno preduzeće.

Okrenem njih, dobijem novi broj radnog naloga. Izađu na teren, kažu nisu oni nadležni već je sigurno BVK. Opet okrenem njih, uz jedvite jade i peripetiju, oni hoće ponovo da pošalju ekipu. Ekipa stigla, ali neće da rade jer su oni nadležni za fekalnu vodu, a ne čistu vodu. Dok pišem ovaj tekst, uporedo zovem BVK da vidim da li su našli ekipu koja može da otkloni kvar ako je čista voda u pitanju. Pola grada nema redovno vodosnabdevanje, a u pola curi čista voda. Trudimo se da se ne izgubimo u Gordijevom čvoru institucija i nadležnosti. Stvarno se osećamo kao teniske loptice koje prebacuju između sebe. Mnoge stvari koje radimo ne mogu da stane u ovaj tekst. Postoji mnogo ovakvih primera kojima smo se bavili.

Pokret slobodnih građana će nastaviti ovako da radi i u budućnosti. Pozivamo sve građane da nam se jave sa svojim problemima. Ne možemo da obećamo da ćemo sve rešiti, ali sigurno ćemo svakoga saslušati i pokušati da adresiramo zahtev na pravu adresu.

Autor je odbornik u Skupštini grada Beograda