Diplomatija ćutanja i traženja odobrenja

Neposredan povod za ovaj intervju bila je izjava studentkinje fakulteta “Futura” sa završenom saobraćajnom školom, koja se na televiziji Pink pohvalila da radi u Ministarstvu spoljnih poslova. To je potvrdio i ministar Ivica Dačić rekavši da je dotična bila angažovana na ugovor, kao sekretarica, te da ne radi u diplomatiji.

O tome kakva je situacija u današnjoj diplomatiji, ko nas i kako predstavlja u svetu, iz kojih redova dolaze kadrovi i kakvi su kriterijumi za njihov odabir u Ministarstvu spoljnih poslova, razgovarali smo sa Brankom Latinović, ambasadorkom u penziji i potpredsednicom Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta.

VREME: O čemu govori ovaj slučaj “nespretne” devojke, kako je nazvao ministar?

BRANKA LATINOVIĆ: Ti slučajevi koji se dešavaju govore o dvema stvarima: o unižavanju profesije i očito u jednom broju slučajeva, neodgovarajućim bezbednosnim proverama. Osim toga, moraju da se poštuju kriterijumi za prijem u ministarstvo bilo da je to na određeno ili neodređeno vreme. Sekretarica je važno nameštenje povezano sa ostalim i često je, ne samo u ministarstvu, ona svojevrstan stožer kolektiva, mora da bude profesionalna, da poznaje jezike i da ima osnovno znanje iz oblasti u kojoj je zaposlena.

Diplomatija je u vreme SFRJ bila veoma ugledna i već prestižna. Ambasador, savetnik ili ataše personalizuju zemlju koju predstavljaju i nije dovoljno samo da imaju završen fakultet. Naravno, to je sine qua non, obavezno je. Zakon o spoljnim poslovima i unutrašnji pravilnici propisivali su uslove za zapošljavanje u nekadašnjem SSIP-u i kako se napreduje. Sva ta materija je i danas zakonski regulisana, ali je drugo pitanje da li se ona primenjuje i kako se primenjuje. Očito je da se zakonska regulativa na razne načine zaobilazi i da suviše često ministar koristi svoje diskrecino pravo za prijem kadrova. Diskreciono pravo ima svaki ministar, bilo ga je u SFRJ, ali je bilo propisano koliko ljudi može da primi van konkursa i kadrovske procedure. Diskreciono pravo ne može biti pravilo, već samo izuzetak.

Koja je bila procedura za prijem novih kadrova u SSIP–u, a koja u MIP–u?

Kadrovska procedura za ulazak u SSIP podrazumevala je da imate konkurs, konkursnu komisiju, pa kadrovsku komisiju, što je potvrđivao Kolegijum saveznog sekretara i, na kraju, Savet radne zajednice. Tek kada prođete sve te instance, vi ste primljeni.

Konkursi su različiti, ali morate da prođete pismeni i usmeni deo, potom da prođete i ono što se podrazumeva pod drugim delom procedure prijema. Tek kad to završite i budete primljeni u MSP, pohađate ono što se danas zove Diplomatska akademija. Diplomatska akademija je, u stvari, neka vrsta specijalističkih studija za osposobljavanje kadrova za obavljanje diplomatskog zanata, uče se razni predmeti, jezici i druge diplomatske veštine. To i danas postoji u okviru ministarstva, ali sad je drugo pitanje kakav je program akademije, ko je sprovodi i koliko obuka traje.

Diplomatija je u vreme SFRJ bila ozbiljna politička delatnost, a naše diplomate su bile iz redova pisaca, novinara, pravnika.

Diplomatska škola Jugoslavije bila je nezvanično rangirana kao peta u Evropi imajući u vidu kvalitet kadrova i njihovu osposobljenost za obavljanje diplomatskog posla. Osoba koja uđe u diplomatiju morala je da ima široko opšte obrazovanje, da ima talenat za tu profesiju, kulturu ophođenja i izražavanja i, naravno, morala je da vodi računa o svom ponašanju u sredini i inače. Takođe, bilo je neophodno poznavanje jezika, prvog jezika na sedmom stepenu poznavanja, a drugog na petom, položen savetnički ispit…

Bile su obavezne i obuke u tadašnjem Institutu za bezbednost, upoznavanje sa bezbednosnom kulturom jer odlazak napolje podrazumeva i odgovarajuće bezbednosne rizike. Pre svega u kontekstu mogućnosti da vam se približi neko iz strane obaveštajne sužbe i da ste u mogućnosti da to prepoznate, da imate kulturu lične bezbednosne opservacije, jer, naravno, kad ste u stranoj zemlji, možete biti predmet posmatranja raznih struktura u tom društvu.

Kakvi su bili bezbednosni rizici u vreme Jugoslavije?

Treba se prisetiti da su diplomate Jugoslavije, odnosno nove Jugoslavije, pogotovo neposredno posle Drugog svetskog rata, bile predmet interesa raznih imigracionih grupa u inostranstvu – ustaških, četničkih i albanskih, i da je veliki broj naših kolega diplomata stradao, izgubili su živote, ostali nepokretni ili teško povređeni. Setite se slučaja ubistva jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića 1971. godine u Stokholmu, kada je stradao od ustaških ekstremistia. Upali su u jugoslovensku ambasadu, držali su kao taoca ambasadora i njegovu sekretaricu i na kraju ga ubili. Posle toga, albanska emigracija je upala u Ambasadu SFRJ u Birselu 1981, ranili su nekoliko kolega, a jedan od njih trajno je ostao invalid.

Da li ste Vi doživeli neku opasnu situaciju?

Jesam, dok sam službovala u Španiji desio je jedan od najtežih terorističkih napada ETA-a u Madridu, u neposrednoj blizini zgrade gde sam stanovala. Sticajem okolnosti, to se desilo neposredno pre uobičajnog vremena kada sam prolazila tuda na puta ka poslu. Diplomatski posao nije samo ono što javnost misli – uživanje i beneficije, on može biti ispunjen i sa mnogo rizika ili teškoća.

Kažete da diplomatija u vreme SFRJ nije bila privilegovana i lukrativna delatnost?

To je bio iscrpljujući i težak posao, radno vreme nije postojalo kako u zemlji tako i u inostranstvu. DKP služba je bila skromna u smislu broja kadrova, uključujući tehničko osoblje; diplomate su, po potebi, same obavljale mnoge poslove. Prava i obaveze su bili striktno regulisani unutrašnjim pavilnicima i oni su morali da se poštuju. Vodila se stroga kontrola trošenja sredstava, finansijska kontrola SSIP bila je vrlo stroga i morali ste svaki trošak da objašnjavate i dokumentujete. Nije bilo izuzetaka, uključujući ambasadore. Oni su, na primer, u to vreme imali dozvoljen limit troškova telefona u rezidenciji. Svako prekoračenje morali su da plate. Posle raspada Jugoslavije, prednost je često davana kadrovima iz redova SPS-a i taj trend se nastavio, s tim što se mora reći da je, ipak, većim delom bio zadržan profesionalni kadar, koji je opstao i dominirao na radnom nivou.

foto: marija janković

Kako ocenjujete diplomatiju posle Petog oktobra?

Kad se govori o tekovinama Petog oktobra, zaboravlja se da je to jedan važan datum koji je omogućio našoj zemlji da se oslobodi sankcija i da se u vrlo kratkom roku ponovo vrati na međunarodnu scenu. Sankcije su ukinute u martu 2001. godine, a SRJ je pre toga, u kratkom roku, uspela da reguliše članstvo u svim važnim međunarodnim organizacijama i to je, da tako kažem, išlo u nizu. Nakon Petog oktobra, novi ministri su u početku imali svoje “predstave” o ministarstvu, ali su vrlo brzo uvažili da je diplomatija u prvom redu struka i davali su prednost profesionalnom kadru. Ali, kako je koji ministar dolazio, on je dovodio svoju ekipu, primao druge ljude i taj čitav sistem se narušavao, s tim što se u poslednjih desetak godina dešava intenzivno propadanje diplomatske struke kao prestižnog dela u sistemu države.

U kom smislu?

U smislu da zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova nemaju isti status kao zaposleni u MUP-u, benefite i zaštitu. Dovoljno je da posetim kako naša javnost ne zna za višegodišnje narešeno zdravstveno osiguranje zaposlenih u DKP-u i njihovih porodica, osim što imaju neko simbolično u najgorim slučajevima. Na primer, mnoge kolege, uključujući one iz Albanije, već godinama imaju najveći stepen zdravstvenog osiguranja američkih osiguravajućih kompanija (koje im plaća država) i ako imaju neki zdravstveni problem, oni ne moraju da se vraćaju u zemlju da bi ga rešili. To se pitanje mora sistemski rešiti. Posebna priča su lični dohoci u MSP, naročito mladih i nediplomatskog osoblja.

Koji su današnji deformiteti, kako ih nazivate, u vreme ove vlasti?

Ambasadori koje šaljemo u svet u značajnom broju nisu iz diplomatske profesije ili neke druge, slične, što se saznaje na osnovu njihovih zvaničnih biografija koje se nalaze na sajtovima DKP. Kad me pitate za neke pozitivne primere, malo ih je, ali moram da kažem da u ministarstvu ima ljudi koji profesionalno – stručno, znalački obavljaju svoj posao. Nažalost, favorizuje se partijsko zapošljavanje, protekcionaštvo, ćutanje, prodiru ljudi koji ne ispunjavaju važeće uslove za prijem, a potom imaju prioritet pri napredovanju kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Kako se danas predstavljamo u ključnim zemljama sveta?

Multilaterala je ogledalo diplomatije jedne zemlje. U svakoj zemlji u multilateralnim centrima služe najboljie diplomate, osposobljeni za sve izazove tokom rada. Multilaterala je izazov da ukoliko postoji neko pitanje vezano za vašu zemlju, morate odmah da regujete, da odgovorite ili da date komentar ukoliko vas neko prozove. Ako to ne učinite, izgubićete ugled među kolegama, jer morate da znate da odgovorite na sve situacije kad je reč o interesima zemlje koju predstavljate. Ukoliko izjavite da ćete dati odgovor neki drugi dan, to nije dobar odgovor; treba da budete spremni da reagujete u svakom trenutku. Danas je, na nesreću, prevagnula praksa da ništa ne smete da kažete ukoliko ne dobijete odobrenje. Izgubila se inicijativnost, kreativnost i aktivno postupanje, što je u diplomatskom radu izuzetno važno.

Šta biste naveli kao dobar primer u diplomatskoj korespondenciji?

Tajna diplomatskog govora je da ne uvredite, a da kažete sve što treba. To se posebno odnosi na diplomatska saopštenja, korespondenciju i sl. Nota Kraljevine Srbije koja je predstavljala odgovor na delikatnu situaciju – odgovor na ultimatum austrijske vlade – godinama se izučavala kao primer kako se piše diplomatska nota na diplomatskim akademijama širom sveta. Mi smo tu notu znali napamet i uzimana je kao primer uzvišenog diplomatskog jezika koji se koristio u najgoroj mogućoj situaciji, kada ste suočeni sa opasnošću da vam neko objavi rat.

Kad je reč o delikatnoj situaciji na Kosovu, i Beograd i Priština šalju poruke da odbijaju nastavak dijaloga. Kakva je to diplomatija?

Ta diplomatija nije klasična diplomatija i ne možemo je svoditi na te okvire. Možemo da govorimo o dinamici dijaloga koji se odvija uz pomoć posrednika EU, bez kojih, nažalost, nema drugih kanala i mogućnosti za dijalog. Moj utisak je da je taj proces manje produktivan u odnosu na vreme pre pandemije, kad je bilo više dijaloga ne samo između predstavnika vlasti nego između drugih stuktura oba društva. Bilo je više interakcije civilnih društava, razmene studenata, a danas se vlast u Srbji trudi da maksimalno oteža manisfestaciju “Mirdita, dobar dan”, koja je, inače, uspostavljena kao deo Berlinskog procesa. Mislim da je tu posredi i lična netrpeljivost između Alesandra Vučića i Albina Kurtija, i tu je teško očekivati neki prodor. Pored toga, mi smo i dalje zadržali jedan odnos prema drugima u regionu, u smislu da smo dominantni, ne samo prema Prištini. Nažalost, i dalje bez posrednika teško da može bilo šta da se promeni u dijalogu Beograda i Prištine.

Rekli ste da je estonska premijerka Kaja Kalas viđena za Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku. Kakva će biti njena uloga u dijalogu između Beograda i Prištine?

Ona je, prema sadašnjm informacijama, kandidat o kome je postignuta saglasnost unutar EU. Dolazi iz regiona koji nije baš naklonjen Srbiji, pre svega zbog neuvođenja sankcija Rusiji, a to je ono na čemu EU insistira. Estonska premijerka je poznata kao osoba čvrstog stava i od nje možemo da očekujemo novi pristup u pregovorima o Kosovu. Pitanje je ko će biti novi posrednik za pregovore; Pahor se prijavio, ali zasad nije poznato ko će biti na tom mestu.

Odnosi Srbije i Kine se pažljivo prate u EU. Zašto smo mi Kinezima važni?

NR Kina je zemlja sa posebnom političkom težinom i odgovornošću, koja se sa ekonomskim rastom i ekspanzijom nametnula kao globalna sila, zajedno sa SAD. Za nas su odnosi sa Kinom od posebne važnosti, kao i sa Rusijom, jer je ona stalna članica SB UN i imamo njenu podršku u vezi sa Kosovom i Metohijom. Naravno da je dobro imati Kinu na svojoj strani, ali to ne treba da bude nauštrb našeg evropskog puta, što je definisano kao naš strateški cilj. Treba imati u vidu da je Kina sada usredsređena na to kako da doprinese, u ulozi posrednika, otpočinjanju pregovora o prekidu rata u Ukrajini i iznalaženju mirovne agende. Kina se sada suočava i sa drugim izazovom kao što je poseta Putina Severnoj Koreji i Sporazuma o strateškom partnerstvu, budući da je ruski predsednik tom posetom zapravo “ušetao” u prostor koji je definisan kao “dvorište” Kine koja “drži na oku” Severnu Koreju.

Kina i sama ima svoje interese u Srbiji, kao što je povezivanje pomorskog koridora iz Grčke preko Srbije i Mađarske, zarad lakšeg transporta i plasiranja svoje robe u Evropi. Taj projekat, poznat kao “Put svile”, dodatni je razlog što je uloga Srbije kod Kine povećana. Pri tome ne treba zaboraviti da je Ukrajina bila najveći kineski projekat na “Putu svile” sa svojim ogromnim prirodnim resursima, rudama, mineralima, žitaricama, strujom i vodom, ali da je to sada zaustavljeno do daljeg. U toj situaciji, Srbija je, zajedno sa Mađarskom, povećala svoj značaj u Pekingu. Drugo, Kina ima više projekta u Srbiji uključujći one vezane za eksploataciju rude na Istoku Srbije.

Kakvi su danas odnosi Srbije i Rusije?

Odnosi između Srbije i Rusije i dalje su veoma dobri. Ti odnosi su za nas posebno značajni zbog podrške Rusije Rezoluciji 1244. S obzirom na neka nova događanja, kao što je informacija da Srbija, navodno, preko posrednika, izvozi municiju u Ukrajinu, kao i izjave Đuzepa Borelja, Visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku u Briselu, da “održavanje bliskih veza sa režimom ruskog predsednika Putina nije kompatiblno s izgradnjom zajedničke budućnosti unutar EU”, odnosno s težnjom Srbije za članstvo u EU, ne bi trebalo da iznenadi ako bude i nekih novih momenata u našim bilteralnim odnosima. Rusiji je bitno da ne izgubi podršku onih na koje može da se osloni u Evropi i u regionu, ali sve to je sad drugačije zbog rata u Ukrajini. Videćemo kako će se ti odnosi razvijati u budućnosti.

Da li je Srbija sve dalje i dalje od bliske budućnosti zemlje članice EU? Da se podsetimo, Hrvatska je pre 11 godina ušla u EU.

Izvesno je da idemo ka tom cilju i da će Zapadni Balkan biti primljen u paketu u Evropsku uniju, uz snažnu podršku SAD. Rekla bih da je Ukrajina sada glavni determinator ubrzavanja tog procesa, što govori i sinoćna odluka Evropske komisije o otpočinjanju pregovora sa Ukrajinom i Moldavijom, dok Gruzija nije dobila datum zbog bliskosti sadašnje vlade sa Moskvom i naročito zbog usvajanja Zakona o stranim agentima. Brisel je odlučio i da smanji kontakte sa Gruzijom zbog bliskosti sa Rusijom.

Naš put ka EU je u višegodišnjoj stagnaciji, o čemu govori činjenica da tri godine nismo otvorili ni jedan klaster. Pre svega, vladavina prava i poštovanje demokratskih institucija, poglavlja 23 i 24 ključna su za napredak prema EU, a po tim kriterijumima, Srbija je veoma “tanka”, što se procenjuje kod svakog narednog otvaranja novog klastera. Imamo i nove obaveze u vezi sa poglavljem 35, izvršavanje obaveza prema Briselskom i Ohridskom sporazumu.

I dalje je naš procenat pridruživanja izjavama EU nizak, sa više od 95 odsto 2014. godine opao je na oko 60 odsto, dok se sve druge zemlje iz regiona 100 odsto usaglašavaju sa izjavama Evropske unije.

Nije tu reč samo o izjavama kad je slučaj sa Rusijom ili Kinom, mi se ne pridružujemo velikom broju izjava, na primer, povodom Irana ili drugih zemalja u Africi i Aziji kad je reč o smrtnoj kazni. Mi smo ukinuli smrtnu kaznu, ali se ne pridružujemo izjavama EU u kojima se osuđuje smrtna kazna. Koliko je i da li je to kompatibilno sa našim unutrašnjim zakonodavstvom i međunarodnim obavezama, to je pitanje za pravnike u ovoj zemlji.

Preporuke ODIHR–a su bile glavna tema oko lokalnih izbora i one nisu bile ozbiljno prihvaćene od vlasti, naprotiv.

ODIHR/OEBS u kontinuitetu već duže vreme, nakon održanoh izbora, proširuje svoju listu preporuka za izborne procedure i standarde. Tu, u suštini, nema napretka osim nekih zanemarljivih poboljšanja, koja nisu odlučujuća da bi izborni proces bio na evropskom nivou. I to treba ozbiljno da nas zabrine zbog reputacije i ugleda zemlje, kao članice OEBS-a, koja treba da obezbedi funkcionisanje demokratskih institucija i procesa. Da li postoji politička volja? E, to je osnovno i tu bi trebalo da dominira interes Srbije da se održavaju izbori nakon kojih će lista preporuka ODIHR-a biti znatno umanjena.