Vlast od 27. januara poziva studente i profesore na dijalog. Međutim, na putu dijalogu stoji nekoliko stvari: studentski zahtevi su toliko jasni da nema o čemu da se razgovara, a vlast nastavlja sa nasiljem nad građanima na blokadama. Osim toga, onaj koji zove na pregovore – nije nadležan
Bila je noć, ali nad Beogradom nije bio mrak. Tog 27. januara svetlela je Autokomanda, kao Sunce koje se iznenada pojavilo da nas sve ugreje i obasja. Studenti su provodili noć na dvadesetčetvoročasovnoj blokadi slaveći želju za pravdom i slobodom, slaveći dobro u ljudima koje su uspeli da probude. Svetlost je, dakle, dominirala. Ali, tu su uvek mračnjaci da nas podsete čega treba da se čuvamo.
Dok je Autokomanda blistala, troje mračnih ljudi, Aleksandar Vučić, tada još premijer Miloš Vučević i predsednica Skupštine Ana Brnabić, sipali su crnilo sa Andrićevog venca. Ali su, kao, pozvali sve rektore, profesore i “ovlašćene predstavnike studenata” na dijalog.
POLOMI IM ZUBE, PA DA RAZGOVARAMO
Kako njihov poziv na dijalog izgleda, videli smo iste noći. Dok smo svi 28. januara odmah po buđenju proveravali da li su studenti na Autokomandi dobro, kao šamar nas je sačekala jeziva vest: grupa ljudi izletela je iz prostorija Srpske napredne stranke oko 3 ujutru i napala dve grupe studenata. Vijali su ih ševroletom, pa sustigli drugu grupu, u kojoj je bila jedna Ana.
Ana je studentkinja Akademije umetnosti u Novom Sadu. Nju su udarali palicama po glavi i telu. Dobila je udarce palicom sa obe strane lica. Dislocirana joj je vilica i sada u ustima ima šine, a tek je čekaju rekonstruktivne operacije. Ali, oni ne znaju na koga udaraju. Studenti su poručili da će njihove povrede zaceliti i da će nastaviti dalje. A poručili su i da je teško voditi dijalog sa dislociranom vilicom.
Ana je izašla iz bolnice i, još nezaceljena, došla na blokadu tri mosta u Novom Sadu 1. februara. Stajala je na čelu kolone. Nek čitaoci oproste, ali ponekad i mi, novinari, ostanemo bez teksta. Pa nek zato ovde stoji deo pesme Brane Petrovića:
“Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram Dunav,
il’ neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane”.
SONJA, KRISTINA, ANA
Ovo je treći ozbiljan napad naprednjačkih divljačkih falangi na devojke. Imali smo jezivo obaranje kolima studentkinje prava Sonje, pa jednako strašno gaženje Kristine, redarke sa Poljoprivrednog fakulteta, koja nas je čuvala tokom Generalnog štrajka u petak 24. januara, i na kraju, brutalno prebijanje Ane. Sonja, Kristina, Ana… Sve su na nogama. Ne mogu im ništa.
“Naše će povrede da zacele”, rekla je njihova koleginica, zapravo, Anina koleginica sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, gostujući ove nedelje na Televiziji Nova S.
O ranijim napadima na blokade pisali smo u “Vremenu” br. 1777 od 22. januara.
Šta se od tada promenilo? U suštini, ništa. Vlast je opet slagala da je ispunila zahteve, dok sama treći zahtev čini neispunjivim. Taj zahtev glasi: “Podnošenje krivične prijave od strane MUP-a nadležnom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv lica koja su fizički napala studente i profesore, a koja su javnosti poznata po navodima medija kao: Milija Koldžić, Aleksandar Jokić, Dušan Kostić, Milena Aleksić i Ivan Stanišić i drugi koji nisu poznati javnosti”.
Razlog neispunjivosti trećeg zahteva krije se na samom kraju njegovog teksta: “i drugi koji nisu poznati javnosti”. Vlast, naime, slanjem batinaša i “haubaša” na blokade konstantno povećava broj onih čije se procesuiranje traži. Premda ih hapse, neke odmah, neke po tri nedelje nakon što su napali studente, spisak je sve duži i duži. Ako uskoro ne prestanu da biju i gaze, kraći će biti spisak imena onih čije se procesuiranje ne traži.
Ali, ovo kukavičko prebijanje i gaženje devojaka ima još jedan ugao: kako to da najbrutalnije napadaju devojke? Teorije se mogu ispredati u nedogled, ali najuverljivija je ona da to rade kako bi isprovocirali masu da uzvrati, pa da tabloidi pišu o tobožnjem divljanju i nasilju demonstranata. Ali ova masa nije rulja. Ovo su ljudi gladni pravde, one po zakonu. Ova masa zna: kada bi uzela pravdu u svoje ruke, popljuvala bi se po zahtevima studenata, koji samo traže pravdu. Samo to.
NE GAZI MI PSIHIJATRA, NE TUCI MI DECU
Da su naprednjaci normalni, stali bi posle napada palicama u Novom Sadu, pogotovo pošto Miloš Vučević tvrdi da je podneo ostavku na mesto premijera jer nema kontrolu nad članovima Srpske napredne stranke koji su pretukli Anu. Ali, on je predsednik SNS-a, logičnije bi bilo da je na to mesto podneo ostavku ako je ovo pravi razlog.
Samo dan pred blokadu mostova u Novom Sadu, dakle, 31. januara, tokom petnaestominutne tišine za 15 stradalih pod nadstrešnicom, jedva punoletni vozač zaleteo se kolima u doktore Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Dve doktorke su oborene, ali su, srećom, dobro. Bilo je nadrealno gledati snimke incidenta, psihijatre koji su opkolili auto i jedan omanji konzilijum koji veća šta da radi sa vozačem i suvozačem jer je očigledno da su mladi, te je vrlo upitno da li su punoletni. Uhapšeni su i oni, da, punoletni su, doduše, jedva. Nema sumnje da su incident izazvali namerno, jer je vozač krenuo u rikverc pre nego što će se zaleteti u lekare. O ironiji da se neko kao manijak zaleteo u psihijatre rado bismo pisali šaljivo, ali nema mesta šali dok studentkinjama lome vilice, a doktorke gaze po ulici.
A onda su opet nasrnuli na decu. Ispred Dizajnerske škole u Novom Sadu učenici su se okupili u ponedeljak 3. februara da održe sada već redovnih 15 minuta tišine za 15 poginulih ispod nadstrešnice. Tu se pojavio neki, haj’mo reći, čovek, koji je fizički nasrnuo na decu. I opet, devojka, takoreći devojčica, redarka, uspela je u tome da ga spreči. Krhke građe, ali spretna i žilava, u žutom prsluku, jeste ga odvojila od svojih školskih drugova, ali je dobila i jedan prilično snažan udarac. Srećom, našle su se tu neke odrasle žene koje su devojku doslovno telima zaštitile od napadača, a ostali su uspeli da oteraju tog kog smo, za potrebe ovog teksta, nazvali čovekom.
REKTORSKI KOLEGIJUM NIJE IZDAO
Uprkos svim ovim incidentima, Aleksandar Vučić je opet pozvao na dijalog. Ovog puta – Rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu. Tema: kako da se izađe iz ove situacije, iako mu u studentskim zahtevima piše kako. Vreme: utorak 4. februar u 11 sati. Veče pre, studenti Pravnog fakulteta u blokadi izdali su saopštenje kojim podsećaju Rektorski kolegijum da ih na pregovore zove osoba koja po Ustavu ima vrlo ograničena, mahom ceremonijalna ovlašćenja, pa samim tim nije ovlašćena da pregovara. Rektori su se u utorak prepodne oglasili i odgovorili da ni oni nisu nadležni da pregovaraju jer su i zahtevi i blokade – studentski.
“Niz nedoslednosti u javnim istupanjima predstavnika državnih organa ne uverava da je dijalog koji vodi ispunjenju studentskih zahteva moguć, a ni delotvoran, ako se organizuje između dve strane koje nemaju mandat da o zahtevima raspravljaju i kojima zahtevi nisu ni upućeni”, saopštio je Kolegijum. U saopštenju dodaju i da poziv na dijalog dolazi u trenutku kad su prekoračene sve moralne i zakonske norme, u atmosferi opšteg nepoverenja: “Kao predstavnici Univerziteta i akademski građani dodatno smo obeshrabreni da je predloženi dijalog moguć zbog kontinuiranih napada usmerenih protiv akademske zajednice u medijskom prostoru, a još brutalnijih, nedopustivih, fizičkih napada u javnom prostoru”.
Poslednji nastupi predsednika Vučića ispunjeni su uvijenim pretnjama i pokušajima da zastraši sve koji su ovih dana na ulici. Džaba mu. Od 28 gradova i 145 opština u Srbiji, na ulici su svi gradovi i 127 opština. Sada su mu i rektori poručili isto što i studenti: nisi nadležan.
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
“Nema vraćanja na staro. Mnogi su osetili slobodu i shvatili njen značaj. Pravi način je da se podrže deca i podrži budućnost. To su prepoznali i oni stari koji jedva imaju za život, koji su teškom mukom izašli, ali su to učinili kako bi pružili toplu dobrodošlicu toj vojsci koja je umarširala u naša srca”, kaže, sumirajući utiske, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović
Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Učenici direktorki nalepili sendvič na vrata, ona im zaključala školu. Njen izlazak praćen zvižducima đaka za Vučića predstavlja “jedno od najjezivijih svedočanstava srpske današnjice”
“Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
