Demonstracija jedinstva i beogradska kakofonija

„VREME„: Zašto su se Ketrin Ešton i Hilari Klinton baš u ovom trenutku odlučile za mini turneju po Balkanu?

IVAN VUJAČIĆ:Hilari Klinton je ovu turneju započela u Alžiru. Što se našeg regiona tiče, mislim da je njihova zajednička poseta pre svega demonstracija jedinstva Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Pred nastavak pregovora između Beograda i Prištine i s obzirom na stalnu političku nestabilnost u Bosni i Hercegovini one hoće da razbiju bilo kakve iluzije da postoji neka razlika u odnosu SAD i EU prema ovom prostoru.

Spoljna politika SAD je u poslednje vreme bila okupirana drugim problemima, pacifičkom regijom, dešavanjima u Iraku, Iranu i Avganistanu, na Bliskom istoku. Bilo je zemerki da je pritom Evropa zapostavljena. SAD, naravno, izražavaju zabrinutost zbog krize evrozone i EU. Ali nije bilo mnogo zajedničkih akcija, izuzev vojne intervencije u Libiji koju su SAD podržale iz drugog plana. Ovo je sada prilika da se pokaže da SAD pruža podršku Evropi u rešavanju njenih problema.

Uprkos demonstraciji zajedništva, da li su različiti interesi EU i SAD na Balkanu?

Za razliku, na primer, od vojne intervencije u Iraku, gde se politika SAD bitno razlikovala od politike nekih vodećih evropskih zemalja, na Balkanu zaista nema bitnih razlika. Globalna strategija SAD već više od dve decenije je da Evropa bude celovita, mirna i demokratska. To znači da će SAD podržati integraciju svih evropskih država u EU, a da se od EU zahteva da preuzme odgovornost u „svom dvorištu“.

U vezi sa proširenjem EU Evropljani su uzdržaniji, jer su ipak oni ti koji treba da prime nekog u svoje članstvo i samim tim imaju konkretnije zahteve. Razlika je takođe i u tome što za dvadeset sedam zemalja članica EU nije tako jednostavno da definišu zajedničku spoljnu politiku, kao što je to slučaj sa SAD.

Da li je ova vlada izložena većim pritiscima da se, kako se to kaže, pomiri sa realnošću na Kosovu i prestane da pravi probleme u procesu zaokruživanja te nezavisnosti, nego što je bila vlada oformljena oko Demokratske stranke?

Od izglasavanja jednostrane deklaracije o nezavisnosti u parlamentu u Prištini i priznanja nezavisnosti Kosova od strane velikog broja zemalja, Zapad od Srbije očekuje bržu i efikasniju normalizaciju odnosa. Ne treba zaboraviti da je politika prethodne vlade u jednom periodu bila politika potpune konfrontacije sa tom činjenicom. Usledilo je lobiranje za srpsku rezoluciju o Kosovu u Ujedinjenim nacijama i uključivanje Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ideja je bila da će taj sud presuditi na nedvosmislen način u korist Srbije pa da se onda ide na glasanje u Generalnoj skupštini UN-a i tu ospori legalnost nezavisnosti Kosova. Toj srpskoj rezoluciji su se oštro suprotstavile SAD i vodeće države EU.

Do potpunog preokreta došlo je u septembru 2010. godine, Srbija je svoju rezoluciju prilagodila zahtevima EU. Tada je došlo do poboljšanja atmosfere i Hilari Klinton je već u oktobru posetila Beograd. Počeli su pregovori između Beograda i Prištine, a onda je leta 2011. došlo do incidenata na prelazima Jarinje i Brnjak na administrativnoj liniji razdvajanja, pa i do korišćenja vatrenog oružja. To je bacilo unazad odnose između Srbije i EU i proces evropskih integracija, Srbija je u decembru 2011. bila skinuta sa dnevnog reda i tek u martu 2012. dobila status kandidata bez datuma za početak pregovora. Potom je u iščekivanju parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji sve stalo.

Može se reći da je popuštanjem u slučaju Kosovske rezolucije napravljen salto mortale po pitanju eksplicitne konfrontacije sa Zapadom, ali su se u konkretnim situacijama na severu Kosova stvari otrgle kontroli.

SAD i vodeće države EU smatraju da je Srbija u poslednje dve-tri godine propustila priliku da se reše neke stvari u odnosima Beograda i Prištine.

Pričalo se o tome da je Status kandidata bio predizborni poklon Borisu Tadiću, Demokratskoj stranci i tzv. pravom proevropskom bloku. Ali, još jednom, da li ova vlada može da računa na strpljenje i delimično razumevanje EU i SAD po pitanju svoje „legitimne borbe za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta“ na kakvo je ipak nailazila prethodna vlada?

Hilari Klinton i Ketrin Ešton nisu došle u nameri da uteruju strah, već da jasno vladi i predsedniku Srbije stave do znanja šta se od njih po kosovskom pitanju očekuje u koliko žele da Srbija nastavi proces evropskih integracija.

Ova vlada na spoljnom planu deluje dosta disfunkcionalno, bilo je dosta izjava koje verovatno zbunjuju zapadne diplomate. Svaki dan se moglo čuti nešto drugo ili od predsednika, ili od premijera, neki put tvrdo, onda opet mekano. Moglo se čuti da se Srbija ne žuri, ili da neće da srlja u EU, da će ako mora da bira između EU i Kosova, izabrati Kosovo, pa da Srbija ne može da prizna „teritorijalni integritet Kosova“, kako to traži Evropska komisija, jer bi to značilo priznavanje nezavisnosti.

Nakon takvih izjava ne čudi dodatni diplomatski napor EU i SAD da se svim akterima u vladajućoj koaliciji jasno stavi do znanja šta se od njih očekuje. A srpska vlada još uvek nije pronašla svoj zajednički jezik. Nastavlja se i ona priča odranije, da nije prošlo ni sto dana od formiranja vlade, a da se koalicioni partneri već u javnosti ponašaju kao da se nalaze u izbornoj kampanji. Naši političari bi, makar u prvim godinama mandata jedne vlade, morali da prestanu sa tim lošim običajem.

Čeka se i da vlada Srbije izađe sa svojom platformom o Kosovu, pa da SAD i EU znaju šta mogu da očekuju od Srbije.

Razumevanje za srpski odnos prema Kosovu i njenu argumentaciju vidi se u tome da se od Srbije ne traži da eksplicitno prizna Kosovo. Očekuju se rešenja koja će omogućiti normalizaciju života na Kosovu. S druge strane, nezavisnost Kosova se nadgleda. Na Kosovo se na Zapadu gleda kao na državu koja se tek izgrađuje, a od Srbije se očekuje da to ne remeti.

Ovde se mnogo govori i piše o geostrateškim interesima SAD na Balkanu. Do koje mere se ovaj prostor uopšte nalazi na radaru spoljne politike SAD?

Samim tim što je jedan blok padom Berlinskog zida nestao, što je jedan sistem konkurentan zapadnom sistemu prestao da postoji, ovaj prostor je okončanjem Hladnog rata izgubio svoj geostrateški značaj kakav je imao za vreme Tita i bivše Jugoslavije. Rumunija, Bugarska i Mađarska su članice NATO-a i EU, a sledeće godine će i Hrvatska postati punopravna članica EU. Geostrateški interesi SAD pomerili su se na centralnu Aziju, na prostor u kome postoji opasnost od radikalnog islama i terorizma.

S druge strane, nikome nije u interesu da se ovde stvaraju problemi kao devedesetih godina prošlog veka, kada su SAD i Evropa uložile mnogo napora da se zaustavi građanski rat i okonča proces secesije. Interes SAD je, prosto, da ne dođe do nekih novih konflikata i destabilizacije regiona.

Da li je za Srbiju gore ili bolje što ovaj prostor više nije u žiži interesovanja velikih sila?

Sve zemlje bivše Jugoslavije imaju problem sa percepcijom sopstvenog značaja i pridaju sebi veću važnost nego što ona realno jeste. Mi smo sebe međuetničkim ratovima sami godinama stavljali u centar svetskog interesovanja, te je stoga dobro što više nismo na naslovnim stranama novina i u žiži interesovanja svetskih sila i najmoćnijih evropskih država.

S druge strane, mi smo deo Evrope i kao takvi budimo interesovanje EU i taj položaj treba iskoristiti za dalje evropske integracije ukoliko je to cilj ove vlade.

Ova vlada je kao svoj prioritet navela približavanje EU. S druge strane, vidljiva je bliskost sa Rusijom i želja za tešnjom i obimnijom saradnjom. Ako bi se Srbija još više ekonomski i politički približila Moskvi, da li bi to izazvalo negodovanje u Stejt departmentu?

Ja mislim da je to deo te priče o pridavanju prevelikog značaja sebi samome, jer igra između blokova je prošlost. Čini mi se da naše političke elite to nikako neće da razumeju.

Niti se Rusija protivi eventualnom učlanjenju Srbije u EU, niti bi se SAD zbog Balkana konfrontirale sa Rusijom. Pa Vašington to nije učinio ni zbog Gruzije, koja je kudikamo bila bliža i važnija Americi. Na kraju jugoslovenskog raspada u krvi Srbija je bila cilj intervencije NATO-a. Postoji razumevanje za podozrivost građana Srbije spram NATO-a i ne vrši se pritisak da postane članica ovog vojnog saveza, tako da ni insistiranje Rusije da se Srbija kloni NATO-a ne dovodi do zatezanje između Moskve i Vašingtona. Povrh toga, da bi neka država postala članica NATO-a potrebna je podrška naroda, a u Srbiji je ta podrška gotovo nikakva, ne samo zbog bombardovanja već i zbog kosovskog pitanja i percepcije jednostrane uloge SAD u stvaranju nezavisnosti Kosova.

Postoji jedna dosta plitka analogija Srbije sa drugim istočnoevropskim državama, kada se kaže da su sve one prvo postale članice NATO-a, pa tek onda bile primljene u EU. I u Briselu i u Vašingtonu su svesni da se istorija država proisteklih iz Jugoslavije razlikuje od istorije zemalja koje su bile deo Varšavskog pakta. Politika i istorija nisu aritmetika.

Očigledno je da Ruska Federacija u Srbiji ima veliku ulogu i uticaj i veoma je popularna, ali ne vidim da to, barem za sada, ometa evropske integracije Srbije.

Da li bi pobeda Mita Romnija na predsedničkim izborima 6. novembra promenila nešto u politici SAD prema Balkanu i Srbiji?

Ne verujem da bi došlo do bitnih promena spoljne politike SAD, pogotovo što se tiče Evrope, za koju postoji, kao što sam to rekao, globalna strategija. I, kao što sam takođe već rekao, ovaj prostor nema više tu težinu, a da bi moglo da dođe do nekog bitnog preokreta u spoljnoj politici.

SAD su posvećene normalizaciji stanja na Kosovu, jer Kosovo za njih predstavlja političku obavezu – zbog vojne intervencije, zbog podrške nezavisnosti, zbog prisustva američkih vojnika u sklopu KFOR-a, zbog toga što se Stejt department tim pitanjem dugo bavio. Isto važi za stabilnost Bosne i Hercegovine, u kojoj Srbija takođe ima bitnu ulogu.

Takođe, vodi se računa i o tome da ni jedna zemlja na tzv. Zapadnom Balkanu ne zaostane preterano u evropskim integracijama. Tačno je da sve zemlje treba da uđu u EU kada za to budu bile spremne, ali se vodi računa o tome da niko baš posve ne ispadne iz trke.

Koliko je Srbija blizu, tj. daleko od EU?

Mi sada možemo obazrivo da govorimo o nekih osam do deset godina. Kriza u EU nije otklonjena, ona i dalje tinja. Zbog krize EU pooštrava kriterijume za članstvo. Britanski istoričar Najdžel Ferguson je za Hrvatsku rekao, da ona dolazi u EU 2013. godine, a da je to otprilike kao da dođete na žurku u četiri ujutru, sve je pojedeno i popijeno, svi su se razišli, ostalo je da se skupi đubre i bace pikavci…

I mi ćemo ući u EU koja će biti drugačija od Evrope u vremenima privrednog buma i velikog proširenja.

Spoljna, pa i vojna politika SAD često sledi ekonomske interese. Da li je to slučaj i na Balkanu?

To je oduvek bilo naduvano pitanje. Niti ovde ima takvih prirodnih resursa, niti je tržište dovoljno veliko da bi se SAD rukovodile ekonomskim interesima. Drugo je pitanje da li je jedina šansa ovog regiona integrisanje tržišta. Nema ovde velikih ekonomskih interesa.

Vi ste 2002. godine pre preuzimanja funkcije ambasadora u Vašingtonu izjavili da će vaš prvi i najteži posao biti, da stvorite drugačiju predstavu o Srbiji u senatu i kongresu. Da li ste u tome uspeli?

Mislim da jesam. Posle niza godina stvaranja negativne slike, naravno da nije moguće da se brzo predstava o Srbiji promeni u širokoj javnosti. Ali smo dosta radili u kongresu SAD i mislim da su bolje informisani i da je slika o Srbiji posle niza susreta postala mnogo realnija.

Na kom se nivou u opšte vodi balkanska politika SAD?

Spoljna politika u SAD je malo komplikovanija nego u evropskim zemljama. Sve što se radi na kraju, naravno, dolazi do vrha Stejt departmenta i državnog sekretara. Konkretna politika se vodi na nivou podsekretara i pomoćnika šefa diplomatije.

Međutim, spoljna politika SAD se ne formuliše samo u Ministarstvu spoljnih poslova. U skladu sa tim da je reč o svetskoj sili, tu postoje međuagencijske rasprave između Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane, Saveta za nacionalnu bezbednost pri Beloj kući, obaveštajnih agencija, Ministarstva trgovine… Usklađuju se različiti aspekti spoljne politike.