Danju premijer, noću kandidat

Ovaj tekst je trebalo da počne analizom vesti o teškoj saobraćajnoj nesreći koju je doživela Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja u Vladi Srbije i potpredsednica Socijalističke partije Srbije.

Ona je, vraćajući se sa predizbornog sabora u Vranju 3. marta 2017. godine u organizaciji koalicije stranaka koje podržavaju kandidata Aleksandra Vučića, imala saobraćajni udes u Grdeličkoj klisuri, dakle, na deonici koridora 10 između Vladičinog Hana i Leskovca, koja se na sreću završila po nju i njenog vozača sa lakšim povredama.

Slika smrskanog automobila marke „audi A6“ ukazivala je na to da je ishod mogao da bude fatalan, pa su u drugom planu ostali uzroci koji su mogli da dovedu do ovakvog ishoda.

Čitaoci „Vremena“ pamte da je u jednom takvom udesu krajem januara 2008. godine strašno nastradao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, koji se od te nesreće nikada u potpunosti nije oporavio.

I tada, kao i danas, javnost je, s pravom bila zainteresovana za zdravlje nastradalih, pa nismo nikada do kraja saznali šta je bio uzrok takve nesreće: onda se za Jočića tvrdilo da je ispred vozila u kome je on bio istrčao pas, a sada se pominjalo pucanje gume i sudar sa vozilom koje je dolazilo iz suprotnog pravca.

Dok se ministarka Đukić Dejanović oporavlja posle povreda i operacija, u javnosti se postavlja pitanje da li je nesreća mogla da bude izbegnuta i na koji način se koriste službena vozila u svrhe koje nisu obavljanje redovnih javnih funkcija?

Da li je ministarka koristila službeno vozilo – na koje ima pravo po važećim zakonima i uredbama, kao i svi ostali članovi vlade i drugih institucija koji su se slikali na skupu u Vranju – da bi obavljala neki posao od javnog interesa ili je javno dobro koristila za uskostranačke interese?

Pored toga, opravdano je pitati na koje sve načine oni koji su na vlasti zloupotrebljavaju javne resurse u kampanji i da li je uopšte moguće sprečiti takvo ponašanje ili, ako ga je nemoguće sprečiti, da li ih je moguće javno obelodaniti?

ROTACIJA – PRAKSA I TEORIJA: Svi koji prate politički život u Srbiji, još od ranih dana višestranačja, znaju da onaj ko je na vlasti ne pravi veliku razliku izmešu toga šta je javno, a šta privatno dok god je na javnoj funkciji, odnosno šta je javni, a šta partijski resurs dok je partija na vlasti.

Razlika u ponašanju ove vlasti, koju poslednjih pet godina oličava Aleksandar Vučić kao prvi čovek Srpske napredne stranke, izgleda je u tome što sve deluje daleko ogoljenije, pa nam se čini opravdano da ono što pripada državi pripada zapravo onima koji upravljaju državom i da se na tom mestu dogodilo potpuno jedinstvo.

Godinama unazad, od trenutka kada je SNS preuzeo vlast u Srbiji na leto 2012. godine, ova vlast je jačala svoju privatnu, partijsku mrežu kroz institucije države: partijsko zapošljavanje i zloupotreba moći da bi se nahranila partijska vojska nije SNS izum – oni su ga samo prigrlili i nastavili da koriste sa mnogo više snage i entuzijazma od svojih prethodnika.

Takvo ponašanje su doveli dotle da više nije vest da službena vozila u privatne svrhe koriste članovi vlade i administracije koja se godinama klela da će takve zloupotrebe da spreči, a Vučić je recitovao u javnosti cifre koje su govorile o velikim uštedama samo na korišćenju službenih vozila.

U jednom trenutku je toliko bio opsednut tom temom i navodnim zloupotrebama koje su ga zgražavale da je pretio da će ukinuti opciju službenih vozila i zabraniti korišćenje rotacionih svetala, osim u veoma specijalnim prilikama.

To je, kao i mnogo toga drugog, kada je izgovoreno, zvučalo kao dobra ideja koju treba podržati, ali, potvrdilo se više puta da ne samo da je netačno nego je i gore. Naime, ko god ima sreću ili priliku da malo putuje po Srbiji zna da je neminovno da će ga u nekom trenutku u velikoj brzini zaobići kolona službenih kola sa rotacijama, koja toliko žure kao da su u pitanju ambulantna vozila.

Pored tog „maltretiranja na drumu“, kao i po Beogradu s vremena na vreme, nedavno smo imali slučaj da je u službenom vozilu Vlade Srbije, koje je dobio na korišćenje bivši državni sekretar u Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Jablanović, pronađena veća količina marihuane u trenutku kada je to vozilo koristio njegov brat.

Dakle, praksa pokazuje da se javna svojina koja pripada državi Srbiji koristi gotovo svakodnevno u privatne svrhe i da tu ne postoji neka značajna kontrola, kao ni posledice po one za koje se utvrdi da zloupotrebljavaju javnu svojinu.

STRANAČKA KAPILARNA ARMIJA: Da bi se te stvari sprečile ili svele na neki minimum u vreme trajanja predizbornih kampanja, trebalo bi da Agencija za borbu protiv korupcije aktivnije radi „na terenu“ ili da bar ima neke podatke ili uputstva o tome na koji način stranke koriste za potrebe lične promocije ono što je vlasništvo svih građana.

U prošlosti, Agencija bi posle završenih izbora izlazila sa nekim podacima o troškovima kampanja, ali to nikada nisu bili realni troškovi niti je ona mogla da dođe do tih podataka, jer je pitanje finansiranja kampanja i stranaka uopšte srce korupcije u Srbiji.

Nažalost, dosad takvih inicijativa nije bilo, a teško da će ih i sada biti s obzirom na to da je ova institucija obezglavljena, da nema upravljački tim, pa će se sve svesti na aktivnosti nevladinog sektora ili onoga što timovi drugih kandidata mogu da uoče i registruju.

Kada se pogleda mašinerija koju je pokrenuo SNS u kojoj učestvuje na hiljade aktivista jasno je da je za sve to potreban ili ogroman novac ili se u kampanji naplaćuje ono što je aktivistima dato u prethodnim godinama na vlasti.

SNS organizuje masovne skupove u sportskim halama, za te potrebe dovozi na hiljade simpatizera iz raznih mesta u Srbiji i zaista bi bilo dobro kada bi postojala kontrola sprovođenja predizbornih aktivnosti u kampanji, ali je ta računica uvek bila tajna i maglovita bilo da stranka ima jedan ili sto i jedan autobus na raspolaganju za prevoz publike.

S druge strane, ne postoji ni mehanizam zaštite od zloupotreba jer su već registrovane neke „čudne radnje“ prikupljanja „sigurnih glasova“ u sistemima javne uprave i javnim preduzećima, gde je naloženo zaposlenima da za kandidata Vučića obezbede glasove.

Informacije o tome pojavile su se na internet portalima i društvenim mrežama, ali, imajući u vidu šta se sve dešava u Srbiji, ta vrsta maltretmana prihvaćena je kao realnost i oni koji su mu izloženi moraju sami sa time da se nose kao znaju i umeju.

U situaciji kada se za predsednika kandidovao čovek koji je na mestu predsednika Vlade Srbije sa sigurnom većinom u parlamentu i koji javno kaže da je u kampanji posle radnog vremena, a pritom pet godina govori da radi od pet ujutro do ponoći, teško je racionalno razlučiti šta je privatno, a šta javno.

Na taj način se obesmišljava debata o tome, jer je nemoguće oceniti gde počinje njegova redovna aktivnost, a gde se završava njegova kampanja privlačenja birača. Kada se na to doda činjenica da je vlast suspendovala rad Skupštine Srbije „da se ne bi ometao predizborni proces“, da su svi veliki mediji pod kontrolom Vučića ili pod kontrolom straha od Vučića, ništa ne ukazuje da u Srbiji postoje fer izborni uslovi koji će omogućiti svim kandidatima da dođu do građana Srbije i da im prenesu svoju ideju, viziju za obavljanje posla predsednika Srbije.

Sve ovo nabrojano proizvodi utisak da država Srbija pripada ovoj vlasti, da su oni njeni vlasnici, a ne javni službenici koji treba da služe javnom interesu i opštem dobru. Građani se još jednom mobilišu, po svaku cenu, da podrže takav koncept jer im samo on garantuje ono što bi, inače, trebalo da im garantuju Ustav i zakoni.

Vlast ih poziva da zanemare „sitnice“, da se predaju, da budu poslušni jer samo ova vlast može da obezbedi bezbednost i budućnost. Upravo takve poruke stižu sa skupova na kojima govori kandidat Vučić, danju predsednik Vlade, a noću predsednički kandidat. I kada ponavlja da SNS nije ništa potrošio u kampanji, za razliku od drugih kandidata, Vučić je, čini se, iskren, jer izgleda da se svi troškovi pokrivaju iz javne kase.

Kao što je Vučićev koalicioni partner Bogoljub Karić svojevremeno odgovorio kada su ga pitali koliko novca nosi sa sobom: „Ne nosim pare. Ne trebaju mi.“