Dan pobede, po moskovskom vremenu

U Moskvi je počelo svečano obeležavanje 65. godišnjice pobede nad nacističkom Nemačkom. Prvo na brodu „Petar Veliki“, pa onda po gradovima širom Rusije dele se georgijevske crno-narandžaste lente (koje podsećaju na lentu koja je išla uz Katarinin Georgijevski orden iz 1769, i na sovjetski Gardijski orden. Ljudi ih kače na revere, na rukave i na automobile. Bedževi: „Pamtim. Dičim se!“ i „Dedina pobeda, moja pobeda!“.

Na glavnu svečanost u Moskvi 9. maja ide i srpski predsednik Boris Tadić. Za Srbiju je značajno učešće njenog predsednika u tom događaju jer simbolički govori da je Srbija tada bila na pravoj strani. Ta zasluga predaka je 90-ih u svetu ignorisana, a i ovde nekako gurana u zaborav, uz sporenja o tome ko je ko, pa i uz tvrdnje („što se ne ugledamo na Čehe“) o tome da je ratni napor bio samo nacionalni avanturizam.

Moglo bi se reći da se početak obeležavanja te godišnjice zbio tokom posete ruskog predsednika Medvedeva Srbiji i njegovog učešća u obeležavanju godišnjice oslobođenja Beograda od Nemaca 1944. Beograd je za Ruse bio zgodno mesto da pokažu da su 1945. bili oslobodioci, pošto ih u prestonicama nekadašnje „večne družbe“ proglašavaju za okupatore.

REZOLUCIJA: U ruskoj publicistici i štampi se kao tadašnji nemački saveznici, direktno suprotstavljeni Crvenoj armiji, pominju: Mađarska, Italija, Rumunija, Slovačka, Nezavisna Država Hrvatska, Španija i Bugarska, uz preciziranje da Bugari na istočnom frontu nisu učestvovali, ali su učestvovali u okupaciji Jugoslavije i Grčke, a od kvislinških formacija pominju se Ruska oslobodilačka armija (ROA) pod komandom generala Vlasova, 15. kozački kavaljerijski korpus, Ruski korpus generala Štajfona, korpus carskog generala Krasnova, Gruzijski legion Vermahta, Azerbejdžanski legion, Severokavkaski odred SS… To nije bez neke tendencije jer je u Rumuniji rehabilitovan Antonesku, u Ukrajini Bandera, itd, itd. Prošle godine u skupštini OEBS-a prošla je Litvanska rezolucija koja okrivljuje staljinizam i nacizam za izbijanje Drugog svetskog rata! U Estoniji i Letoniji se svake godine organizuju parade u čast bivših nacističkih kolaboratora. U Ukrajini, dok je predsednik bio Viktor Juščenko, bilo je više manifestnih odavanja počasti kolaboracionistima u Drugom svetskom ratu.

U ruskoj štampi se prilično veliki značaj pridaje tome što je Parlament Saveta Evrope uneo izmene u rezoluciju o Danu sećanja na žrtve gladomora u bivšem SSSR 1930-ih, u čijem je nacrtu ta velika glad nazvana genocidom isključivo ukrajinskog naroda, a sada se precizira da je žrtava gladomora bilo u pet sovjetskih republika, pri čemu je najveće žrtve u apsolutnom broju podnelo stanovništvo Rusije. Vinovnikom gladomora je nazvan staljinski totalitarni režim.

U Strazburu je bilo reči o 65. godišnjici pobede nad fašističkom Nemačkom i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je ponovio da je nova Rusija osudila staljinizam, da nikada nije istupila u zaštitu njegove ideologije i prakse, da kategorički odbacuje pokušaje da se pod maskom borbe protiv staljinizma falsifikuje istorija i da se na Rusiju svaljuju svi gresi evropske politike.

U moskovskoj štampi se podseća na to da su planovi moskovskih vlasti o prazničnoj „staljinizaciji ulica“ neprilični posle komemoracije žrtava u Katinu i avio-katastrofe kod Smolenska i da su suprotne izjavama predsednika Medvedeva i premijera Putina, koji su dela Staljina nazvali „prestupom“.

Ideju Moskovskog sovjeta veterana, bivšeg sekretara CK KPSS-a, kandidata za člana Politbiroa CK KPSS-a Vladimira Dolgog, da se u Moskvi za Dan pobede 2010. postavi nekoliko plakata s likom generalisimusa Josifa Visarionoviča Staljina, u ruskoj štampi nazivaju skandaloznim, a nerealizovanim projektom. Citirane su reči šefa komiteta za proslavu 65. godišnjice pobede Vladimira Kožina: „Orgkomitet – protiv“. A, ako gradonačelnik Moskve Jurij Luškov ignoriše poziciju Kremlja, biće komplikacija. Izgleda da će Staljinov lik ipak postaviti, pod krovom, u muzejskoj zgradi na Poklonoj Gori. U novinama „Moskovski komsomolec“ objavljeno je otvoreno pismo u kome se kaže: „Mi smo sve učinili za Pobedu, ne zato što je tako rekao Staljin – mi smo prosto štitili Domovinu, koje je postojala mnogo vekova pre Staljina i postojaće još mnogo vekova posle Luškova.“

BITKE I SMUTNJE: Rusi obnavljaju značaj, tog praznika, ali povodom njega otvorenije govore i o tamnijim stranama tog perioda. Time pokušavaju da stvore atmosferu za proces pomirenja s bliskim inostranstvom, sada s Poljacima, pošto se s Nemcima mire već dve decenije. Sudeći po izveštajima u ruskoj štampi, to otvaranje, kao i o slučaju Katin, zasad, doduše, nije bitno promenilo stav javnog mnjenja: nedavna sondaža pokazuje da 58 odsto Rusa smatra da je Drugi svetski rat počeo 1941, a samo 22 odsto izjavljuje da je hronologija tog krvavog konflikta počela napadom hitlerovaca na Poljsku 1939.

Pominju se naravno krvave bitke: Odbrana Zapoljarja (29. juna 1941. – 1. novembra 1944); Moskovska (30. septembra 1941. – 20. aprila 1942), Blokada Lenjingrada (8. septembra 1941. – 27. januara 1944), Rževska (8. januara 1942. – 31. marta 1943) ; Staljingradska (17. jula 1942. – 2. februara 1943), Bitka za Kavkaz (25. jula 1942. – 9. oktobra 1943), Kurska (5. jula – 23. avgusta 1943); Bitka za Ukrajinu (24. decembra 1943. – 17. aprila 1944), Beloruska operacija (23. juna – 29. avgusta 1944), Pribaltička (14. septembra – 24. novembra 1944), Budimpeštanska (29. oktobra 1944. – 13. februara 1945); Operacija na Visli i Odri (12. januara – 3. februara 1945), Istočno-pruska (13. januara – 25. aprila 1945), Bitka za Berlin (16. aprila – 8. maja 1945)…

Otvara se i arhiv FSB-a, bivši arhiv KGB-a, iz koga se u zapisima službenih lica plastično odslikavaju ratna smutnja i patnja običnih ljudi.

Detalji z knjige Moskva prifrontovaja, 1941–1942 koju je izdao Glavarhiv Moskve: Na metro stanici Dinamo za vreme prve, probne uzbune u stampedu izgaženi ljudi, desetoro izneli na nosilima. Između sela Sofino i Ribaki devojčica od 9 godina, učenica 2. razreda 529. škole, pada u vodu sa palube barže kojom su evakuisana deca iz Moskve. Udavila se. Izvadili je posle sat i 20 minuta. Na barži nije bilo pojaseva za spasavanje, čak ni lestvica, a nadzor nad decom bio grozan. Kod sekretara partkoma zavoda „Krasnij bogatir“ nalazi se 78 pisama, u kojima deca mole roditelje da ih vrate kući. Sva pisma zadržana i roditeljima nisu uručena… Glad u Moskvi – lekar hitne pomoći A.G. Drajcer beleži kako je, kad su jednoj devojci od 16 godina dali da jede, ona gladna tako zagrizla da je uganula, tačnije razvalila čeljusti… Lekar hitne pomoći „skoroj“ opisuje odlazak na intervenciju u stan neke balerine – ona pijana i apsolutno gola, leži na klaviru (na rojale). Drugi poziv – osmoro ljudi se otrovalo denaturatom, troje na mestu umrlo. Okolo rat, vazdušna opasnost po četiri puta za noć. Metro zatvoren, i idu glasine da će ga urušiti i potopiti… Načelnik službe saobraćaja Lenjinske pruge V. P. Filimonov zapisuje: „Tovariši Dekanozov i Višinski otputovali 15. na 16. oktobra i dodeljen im je specijalni voz. Bilo im dodeljeno po 40-50 nosača. Oni su sve strašno pospešivali. Posle njih ostalo neutovareno 200 spakovanih kofera, koje su bili poneli. Sve smo ih potrpali u sali broj 1…“

Iz raporta zamnačelnika 1. odeljenja NKVD SSSR D.N. Šadrina, zamnarkomu unutrašnjih dela SSSR V.N. Merkulovu: Posle evakuacije aparata CK zaštita 1. odeljenja NKVD 20. oktobra pregledala zdanje CK. Nađeno: u kabinetima aparata CK carevao potpuni haos, mnogi stolovi polomljeni, sva moguća prepiska, delom tajna, razbacana, materijal odnet u kotlarnicu radi spaljivanja ostavljen, kao i više od sto pisaćih mašina raznih sistema, 128 pari vunene obuće, nekoliko tona mesa, krompira… U kabinetu druga Ždanova nađeno pet apsolutno tajnih (soveršeno sekretnih) paketa…“

Iz specijalnog izveštaja načelnika NKVD-a Moskovske oblasti M.I. Žuravleva narkomu unutrašnjih dela SSSR L.P. Beriji o izjavama saradnika zavoda N 468, datih VKP(b) o nedostojnom ponašanju načelnika filijale zavoda:

„G. umesto da se zabavi zaštitom imovine zavoda zanimao se isključivo za prevoz svoje lične imovine u ešelonu zavodskog transporta, kao što su pijanino, klavir, ogledala, komode, bifei, kreveti, madraci, koza, pas, bicikl – i njegovih poznanika, koji nemaju veze sa zavodom… “

Žuravljev Beriji ponovo: Grupa radnika zavoda N 219 napala na vozila koja su 16. oktobra prolazila Šoseom entuzijasta i počeli da uzimaju stvari evakuisanih. Prevrnuto 6 lakih mašina. Pomoćnik direktora zavoda Rigin, napunivši vozilo većom količinom stvari, pokušao da ode sa zavodske teritorije. Zadržali ga i prebili radnici zavoda…“

Jedan memoarski zapis: Na Šoseu entuzijasta neprekidna reka starih ljudi, mladih, dece beži iz Moskve, a među njima kamion na kome sede mladići u kožnim jaknama i njihove damice… Na Oktobarskom trgu žena tera omanje stado krava… Upisuju se tokar, inženjer, hemičar, knjižar, ekonomist, profesor istorije, stolar, prodavac, docent… dele im i stare francuske puške, model 1848, a neko pita: „Hoće li taj muzej pucati!“ Od sto dvadeset hiljada moskovskih dobrovoljaca, preživelo 20.000.

HRONIKA PRAZNIKA: Za Ruse je tog 9. maja 1945. završeno 1418 dana Velikog otadžbinskog rata – rata SSSR protiv nacističke Nemačke i njenih evropskih saveznika, koji se na zapadu zove Istočni front, a kod Nemaca, ruska kampanja. Izraz Veliki otadžbinski rat ozvaničio je, inače, Staljin u svom radio-saobraćanju javnosti od 3. jula 1941. godine, a taj izraz je korišćen i pre toga u „Pravdi“, uporedo s drugim sličnim kombinacijama: sveti narodni rat, sveti otadžbinski narodni rat, pobedonosni otadžbinski narodni rat. Termin „Otadžbinski rat“ je utvrđen i uvođenjem vojnog ordena Otadžbinskog rata uvedenog Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR od 20. maja 1942.

Rusi žele i Evropljane da podsete na žrtve koje su u okviru SSSR dali za oslobođenje Evrope od nacizma, da se suprotstave tendenciji da se izjednačavanjem staljinizma i nacizma one ignorišu.

I datum i nazivi i oblik slavljenja uvek su predstavljali odraz nekog šireg konteksta. Kalendarska igra oko tog datuma možda pokazuje da je hladni rat počinjao na samom kraju „vrućeg“: Nemačka je „triput kapitulirala“.

U Remsu 7. maja 1945. u 2.41 noću potpisan je akt o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke – u ime nemačke Glavne komande general Jodl, u prisustvu generala Voltera Smita (u ime savezničkih ekspedicionih snaga), sovjetskog generala Ivana Susloparova i francuskog generala Fransoe Seveza. SSSR je insistirao da se potpiše drugi akt, i 8. maja u 22.43 po centralnoevropskom vremenu, a 9. maja u 0.43 po moskovskom vremenu, general-feldmaršal Vilhelm Kajtel, predstavnik Luftvafea general-pukovnik Štumpf i Krigsmarine admiral Fon Frideburg, na osnovu punomoćja Karla Denica, koji je bio na čelu takozvane flensburške vlade, potpisali su još jedan Akt o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke. Avion „Li-2“ prizemljio se istog tog 9. maja na Centralni aerodrom Frunze prenevši u Moskvu akt o kapitulaciji nacističke Nemačke.

U Moskvi je 24 juna 1941. održana parada pobede na čijem začelju je bilo 200 zastavonosaca, koji su bacili na zemlju zastave poraženih nemačkih divizija. Za okrugle godišnjice išla je vojna parada 1965, 1985. i 1990, a posle raspada SSSR parade 9. maja na Crvenom trgu nje bilo do 1995, kada su u Moskvi prošle dve parade: na Crvenom trgu (pešački stroj) i na Poklonoj Gori (s učešćem vojske i bojeve tehnike). Od tada se parade na Crvenom trgu održavaju svake godine, ali bez bojeve tehnike, a od 2008. i s bojevom tehnikom i s vojnom avijacijom.

Rusi su preko tog praznika uvek insistirali na tome da budu uvažavani.

Lavrov je u Strazburu pominjao pomirenje bivših protivnika, a kao najsvetlije primere pomenuo je francusko-nemačko i rusko-nemačko pomirenje, a pomenuo je i duboki simbolizam u onome što proishodi u odnosima između Rusije i Poljske.

NEMAČKO–RUSKO MIRENJE: Da slede primer nemačko-ruskog pomirenja, ruski premijer Vladimir Putin je pozvao Poljake još godinu dana ranije, u Gdanjsku, povodom 70. godišnjice početka Drugog svetskog rata. On se ljutio što se u Poljskoj o početku Drugog svetskog rata uloga SSSR izjednačava s nemačkom. Pakt Molotov–Ribentrop od 23. avgusta 1939. godine, Putin je nazvao „amoralnim“, ali je u tom kontekstu pozvao i da se ne zaborave i drugih fakti predistorije Drugog svetskog rata, te da su granice u Evropi počele da se ruše znatno pre 1. septembra 1939; da se ne zaboravi anšlus Austrije, ili komadanje Čehoslovačke 1938. na osnovu saglasnosti premijera Velike Britanije Čemberlena i Francuske Daladjea, s Hitlerom i njegovim fašističkim saveznikom, premijerom Italije Musolinijem. Podsetio je da u komadanju Čehoslovačke tada nije učestvovala samo Nemačka nego i Mađarska i Poljska, koja je dan posle zaključenja Minhenskog dogovora uputila Čehoslovačkoj ultimatum i istovremeno s nemačkom vojskom uvela svoju armiju u Tešinsku i Frištadsku oblast.

Zbog streljanja poljskih oficira u Katinu 1949. izvinjavali su se Mihail Gorbačov 13. aprila 1990, Boris Jeljcin, u Varšavi, avgusta 1993. kada je Lehu Valensi dao kopije dokumenta, i Putin 2010.

Kako je išlo nemačko-rusko pomirenje na koje oni sad ukazuju Poljacima? Formalno, za Ruse rat s Nemačkom nije okončan aktom kapitulacije, već tek 25. januara 1955. ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR „O okončanju stanja rata između SSSR i Nemačke“. Hladni rat je bio najintenzivniji na tlu Nemačke i verovatno je produžio njenu državnu razjedinjenost na 45 godina.

Nemački kancelar Vili Brant je možda učinio prve vidljivije korake, olakšavajući svojom istočnom politikom takozvani detant. Posle pada Berlinskog zida, Rusija i Nemačka su 9. novembra 1990. potpisale Dogovor o dobrosusedstvu, partnerstvu i saradnji, koji se naziva „Velikim dogovorom“. Nova ravan poverenja uspostavljena je i blagodareći strogom pridržavanju Rusije obaveza i rokova vezanih za evakuaciju svoje zapadne vojske iz Istočne Nemačke.

„Gorbi-Gorbi“ harmonija među bivšim neprijateljima završila se posle završetka povlačenja ruskih vojnika 1. septembra 1994. Jedan od problema bilo je i uspostavljanje takozvanog statusa „gosudarstvenosti“ etničkih Nemaca u Rusiji.

Od 1994, Rusi, sudeći po dostupnoj publicistici, počinju međutim da primećuju kako nemački političari, eksperti, novinari vode kampanju, s različitom intenzivnošću, o tome da Rusija, nezavisno od njenog političkog sistema, imanentno gaji imperijalne ambicije i agresivna stremljenja prema svojim susedima. Onda je došla faza i vidljivijeg uzajamnog hlađenja, čiji je katalizator bila diskusija o širenju NATO na Istok. Zaziru od toga što Nemačka učvršćuje pozicije u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj koje su primljene u NATO. Rusi se tada nemoćno ljute i zbog reorganizacija dela Bundesvera radi reagovanja na krizne situacije, a potom malo glasnije, i zbog učešća Bundesvera u agresiji NATO-a protiv SR Jugoslavije 1999. U ruskoj publicistici to se tumači kao narušavanje temeljnih odredbi Velikog dogovora, pa i kao akt verolomstva.

S druge strane, povod za nešto otvorenije napetosti dolazi s ruskim vojnim dejstvima u Čečeniji.

U to vreme opada entuzijazam i kad je reč o trgovinskoj razmeni, u kojoj Veliki dogovor ostaje neispunjen. Značajan faktor su svakako i sporovi oko sovjetskog duga. Mada Nemačka zauzima prvo mesto među trgovinskim partnerima Rusije, robna razmena je tada manja nego što je bila između SSSR i dve Nemačke 1980-ih. U 1999, po obimu razmene s Nemačkom, ispred Rusije (26 mlrd.) su Poljska (42,2 mlrd.), Češka (39,5 mlrd.) i Mađarska (34,1 mlrd. DM). Tek 2000. obim razmene je dostigao nivo iz 1990. godine – 41 mlrd. DM.

Dalje pogoršanje odnosa izazvano je ruskim defoltom avgusta 1998, a s druge – čvrstim kursom koji je bio zauzeo kancelar, Šreder koji je zamenio Kola oktobra 1998. Putin, koji dolazi na vlast u Rusiji 2000, Šredera jednom, kao greškom, naziva firerom, mada Putin takvu grešku teško može da napravi slučajno, jer tečno govori nemački.

Međutim, u 2000. i 2001. Putin se s kancelarom Šrederom sreće četiri puta – u Berlinu, Moskvi i u Sankt Peterburgu, i tada se saopštava ponešto o novoj dinamici u međusobnim odnosima Nemačke i Rusije. Povodom desete godišnjice Velikog dogovora, u intervjuu za „Algemajne cajtung“, Putin priča kako je u Nemačkoj proživeo ne jednu godinu i da je video i osetio kako ljudi teško preživljavaju podelu svoje države, kako je tragedija rascepa prošla kroz porodice i dovela do upropašćivanja mnogih ljudskih sudbina.

Krajem juna 2002. nemačke investicije u Rusiji dostižu 7,1 mlrd. dolara, što je 18,6 stranih investicija koje tada iznose 38,1 mlrd. dolara. Nemačka tada postaje najvažniji investitor u Rusiji i glavni izvoznik mašina i tehnologije. Nemačko-ruski kontakti doprinose da se tada povećava i razmena Rusije s EU koja dostiže 74,9 mlrd. evra, što je 48 odsto opšte ruske spoljne razmene.

Paralelno s tim, sledi napetost zbog američkih planova o razmeštanju takozvanog raketnog štita u Poljskoj i Češkoj i posle kratkog rusko-gruzijskog rata 2008. Nemci su uzdržaniji, pa i nova kancelarka Angela Merkel poručuje Ukrajincima i Gruzijcima da sada nije trenutak za proširenje NATO-a. U rusko-ukrajinskom gasnom ratu pre dve godine Nemci su uzdržani i s Rusima grade gasovod Severni tok…

Proslavu prošlog jubilarnog Dana pobede od 9. maja 2005, agencija Rojters je opisala kao senzaciju…

Bundeskancelar Gerhard Šreder sa suprugom Doris na paradi u Moskvi, 9. maja 2005, Putin govori o rusko-nemačkom pomirenju kao o najvažnijem dostignuću u Evropi. Potpuno neočekivano, nemačkim soldatima – veteranima Vermahta posle gromoglasnih „ura“, „ura“, „ura“ u društvu kancelara prilazi ruski predsednik, sledeći gest, obilazak ljublinskog groblja na kome su sahranjeni nemački vojnici, ne oni izginuli u vreme bojeva, već nastradali „v plenu“, zbog teških uslova u zarobljeništvu.

Za „Frankfurter algemajne“ Putin izjavljuje: „Taj rat je odneo živote 27 miliona mojih zemljaka, i u svakoj ruskoj porodici živi bol zbog gubitka, a iz pokolenja u pokolenje prenosi se ponos na Veliku pobedu, na podvige dedova i očeva, nestalih na frontovskim putevima…“

Posle isteka kancelarskog mandata Šreder postaje predsednik zajedničke kompanije Severni tok. Putin podseća na to da je u vreme izgradnje Berlinskog zida počela i izgradnja gasovoda za Nemačku, kako kaže, nasuprot želja „kuklovodaca“, itd.

FORMULA: Možda je to i jedina valjana formula pomirenja. Uostalom, ako su se Nemci i Francuzi pomirili na uglju i čeliku, što se ne bi Rusi i Nemci pomirili na gasu?

Po odluci samita EU u Milanu 1985. za dan Evrope uzet je 9. maj, ali ne zbog podudarnosti s danom Denicove kapitualcije iz 1945, već zato što je toga dana 1950. pročitana deklaracija francuskog ministra Roberta Šumana, na osnovu koje je nastala Zajednica za ugalj i čelik i kasnije Evropska unija.

Što se Dana pobede tiče, mnogi ponavljaju da je antifašizam najmanji evropski zajednički imenitelj, no verbalno antifašistička, Evropa je simbolički u tom kontekstu u neugodnom položaju. Fašizam i nacizam su nastali na njenom tlu, a oni koji su ih temeljno slomili došli su preko Lamanša i Atlantika – a najvećma sa Urala…

fotografije: Reuters, proslava 2008.