"Nastala je opšta tuča, letele su kamilavke, cepane odežde, čak je iscepana i izgažena svetosavska zastava. Da bi se branili od kundačenja i batinanja, sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati po žandarmima." Izvod iz pisma sa zaglavljem "Kancelarija Nj. V. Kralja" od 22. jula 1937. godine, trećeg dana posle litije, upućenog jednom višem činovniku Kraljevske kancelarije (Jovanović-Botoriću)
Na dan izlaska ovog broja „Vremena“ navršiće se tačno 70 godina od događaja poznatog u našoj novijoj istoriji kao „Krvava litija“.
Tog 19. jula 1937. godine, Žandarmerija je grubo sprečilla sveštenstvo i građane, da u formiranoj litiji, posle molepstvija u Sabornoj crkvi, prođu glavnim beogradskim ulicama i mole se za ozdravljenje obolelog patrijarha Varnave. U opštoj tuči naoružane Žandarmerije s jedne strane, i sveštenstva (u odeždama i mantijama) i građana s druge strane, najviše je stradalo čelo povorke, posebno episkop šabački dr Simeon Stanković, koji se posle niza udaraca od žandarskih kundaka, našao raskrvavljen i onesvešćen na granitnoj kocki Ulice kralja Petra. Bila je to kulminaciona tačka tzv. Konkordatske krize, nastale iz sukoba vlade Milana Stojadinovića sa Srpskom pravoslavnom crkvom zbog zaključivanja ugovora sa Vatikanom o regulisalju položaja Katoličke crkve u Jugoslaviji.
Konkordat (lat. concordatum) je, dakle, ugovor rimskog pape sa nekom državom koji uređuje pravne odnose između Katoličke crkve i dotične države. Takav jedan akt bio je neophodan kralju Aleksandaru, jer je verovao da bi u rešavanju stalno aktuelnog hrvatskog pitanja (autonomija, uključujući tu i samostalnu hrvatsku vojsku), imao podršku Katoličke crkve. Kralj je verovao i da će Konkordat biti u direktnoj funkciji njegove politike popuštanja Hrvatima, u cilju očuvanja državne celine. U razgovoru sa francuskim ekspertom za konkordatska pitanja Šarlom Loazoom, Aleksandar će reći sledeće: „U mojoj zamisli, Konkordat treba da utvrdi princip da katolička veroispovest u pogledu njenog dostojanstva, njene slobode, materijalnog položaja njenih sveštenika, zaslužuje da bude stavljena na isti plan kao naša stara nacionalna vera.“
Međutim, Srpska pravoslavna crkva po pitanju Konkordata nije delila kraljevo mišljenje. Ona je smatrala da bi sklapanjem ovog ugovora sa Svetom stolicom rimokatolici u Jugoslaviji bili u povlašćenom položaju, pa je po tom pitanju izrazila svoje neslaganje. Neodustajući od svoje namere, Aleksandar je zvanično stupio u kontakt sa Vatikanom, ali je, plašeći se otpora uticajne Srpske pravoslavne crkve i političkih faktora koji su je podržavali, to učinio oprezno. Tako će se tek kasnije saznati da je prvi nacrt Konkordata izrađen 1923. godine, drugi 1925, a treći 1931. godine.
U čekanju pogodnog trenutka da u Rim pošalje delegaciju da sa Svetom stolicom svečano potpiše Konkordat, Aleksandar je 9. oktobra 1934. godine stradao u Marselju, upravo od hrvatskih ekstremista (ustaša). Kako je prestolonaslednik Petar bio maloletan, prema Aleksandrovom testamentu, ulogu suverena je, kao prvi namesnik, preuzeo njegov bliski rođak knez Pavle. Nažalost, mnogo je detalja koji dovode u sumnju valjanost ovog testamenta, što će usložiti dalje događaje oko Konkordata.
Po izboru kneza namesnika ubrzo je na čelo vlade došao Milan Stojadinović. Knez je verovao da će ovaj vešti političar uspeti da nađe zajednički jezik sa Mačekovom Hrvatskom seljačkom strankom, tada najuticajnijom političkom strankom u Hrvatskoj, i time obezbediti političku stabilnost u zemlji.
Nastavak aktivnosti na Konkordatu bio je bitan uslov za tu saradnju, ali i za uspostavljanje čvršćih veza sa Italijom, koja je, pored Nemačke, pokazivala sve naglašeniji interes za Jugoslaviju kao strateško područje za svoje planove.
Mesec dana nakon što je Stojadinović stao na čelo vlade, Konkordat je u Rimu svečano potpisan; bilo je to 25. jula 1935. godine. U ime vlade Kraljevine Jugoslavije ugovor je potpisao ministar pravde dr Ljudevit Auer, a u ime Svete stolice kardinal Paćeli, kasnije papa Pije XII (1939–1958). Ali, da bi dokument postao punovažan, morao je još da prođe ratifikaciju u Skupštini i u Senatu. Stojadinović tu nije očekivao probleme, pa je jednom prilikom samouvereno izjavio da će Konkordat proći kroz Skupštinu „kao pismo na pošti“.
Ali, proučivši sadržaj Konkordata, Srpska pravoslavna crkva je zauzela odbojan stav prema tom dokumentu i već 13. septembra, u vidu predstavke predsedniku vlade, izrazila svoj prvi protest, da bi ih u narednom periodu bilo još nekoliko.
Usledile su i rasprave u stručnim krugovima, koje su se putem knjiga, brošura, studija i novinarskih članaka prenele široj javnosti. Posebnu pažnju izazvala je primedba koja se odnosila na I član ugovora po kome bi se Katoličkoj crkvi priznalo „puno pravo da slobodno i javno vrši svoju misiju u Kraljevini Jugoslaviji“. U posebnoj brošuri profesor Sergej Troicki je tvrdio „da je projekat Konkordata dao Katoličkoj crkvi misionarski karakter, kao da je Jugoslavija neprosvećena neznabožačka zemlja“.
Najveći protivnik Konkordata bio je svakako patrijarh Varnava (Rosić). To je potvrdio i u novogodišnjoj poslanici za 1937. godinu, čije su štampanje vlasti zabranile, bojeći se patrijarhovog uticaja na javnost. Patrijarh se posle toga naprasno razboleo, a u javnosti se proneo glas da je otrovan. Njegovo zdravlje je bivalo sve lošije, što je još više podgrevalo političku atmosferu.
Ulje na vatru dolile su i posete ministara inostranih poslova Italije i Nemačke. Prvo je u Beograd iz Rima stigao grof Ćano, da bi isto veče (25. marta 1937) u Knez Mihailovoj ulici izbile velike demonstracije protiv profašističke politike Milana Stojadinovića. Isto se ponovilo i 9. juna, dan po dolasku u Beograd nemačkog ministra inostranih poslova fon Nojrata.
Ipak, Stojadinović nije odustajao od svoje namere da realizuje projekat Konkordata, pa je za 19. juli 1937. zakazao njegovu ratifikaciju u Skupštini. Obimne pripreme predsednika vlade oko pridobijanja poslanika da glasaju za usvajanje Konkordata urodile su plodom, pa je isti izglasan 23. jula sa 167 glasova, prema 129 koji su bili protiv („Politika“, broj10474. od 24. jula 1937. godine).
Isto popodne kada je u Skupštini bio usvajan Konkordat, u Sabornoj crkvi je održano drugo molepstvije za ozdravljenje patrijarha (prvo je bilo 25. juna), a potom i litija, uprkos zabrani vlasti za njeno kretanje glavnim beogradskim ulicama. Usledio je već opisani događaj, koji će kasnije biti nazvan „Krvava litija“. Protesti u prestonici nastavljeni su i naredna dva dana, a ništa manje žučno nije bilo ni u Kragujevcu, Šapcu, Užicu i Mladenovcu. U svim ovim događajima nije zabeležen ni jedan jedini uzvik protiv Hrvata i Slovenaca. „Antikonkordatsku borbu masa je shvatila kao borbu protiv Vatikana, a ne protiv pripadnika rimokatoličke vere u Jugoslaviji“ (M. Simić).
Međutim, ovako izvojevanu pobedu Stojadinović nije mogao da potvrdi i u Senatu. U noći između 24. i 25. jula, dan po izglasavanja Konkordata u Skupštini, umro je u svojoj 57. godini patrijarh Varnava, što je još više poremetilo odnose Srpske pravoslavne crkve i države. Bojeći se daljeg zaoštravanja odnosa sa najbrojnijom crkvom u državi, i gubitka tako važnog oslonca za poljuljani režim, Stojadinović je poveo politiku pomirenja, pa je projekat Konkordata definitivno skinut sa dnevnog reda Senata 19. oktobra 1938. godine.
Međutim, time nije stavljena tačka na spor koji je deceniju i po rasplamsavao verske i političke strasti. Ni do danas nisu razjašnjene okolnosti pod kojima je umro patrijarh Varnava, a nije rešeno ni pitanje valjanosti kraljevog testamenta, po kome je knez Pavle postao prvi namesnik. Dok se ne pronađu ili ne budu dostupna valjana istorijska dokumenta, ta pitanja će čekati na razjašnjenje.
Tačku nije stavila ni druga strana potpisnica Konkordata. Svoje nezadovoljstvo što ugovor nije ratifikovan Vatikan je izrazio 16. decembra 1937. godine kroz reči pape Pija XI, koji je na svečanom konzistorijumu povodom ustoličenja novih kardinala rekao: „Doći će dan, a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam duboko uveren, doći će dan kada neće biti malen broj duša koje će zažaliti što nisu širokogrudo, velikodušno i aktivno primile tako veliko dobro kao što je ono koje je zastupnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji, i to ne samo radi crkvenog i verskog mira nacije, no i radi njenog socijalnog i političkog mira“ („Oservatore Romano“ od 17. decembra 1937. godine).
Ove reči rimskog pape ostale su aktuelne do danas jer je „Katolička crkva u razdoblju od 1918. do 1992. bila vezana za jednu od dve svetske velike sile koje su težile dominaciji na globusu. Od 1922. za nju je karakterističan ‘filofašizam’, posle 1945. polako ga zamenjuje ‘filoamerikanizam’. U oba slučaja Katolička crkva je u društvima koja su bila protivna ovim svetskim silama vršila funkciju unutrašnjeg rušitelja stabilnosti i državne strukture.“ (M. Ekmečić)
Srpska pravoslavna crkva sa Vatikanom ima još otvorenih pitanja.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
