foto: darko dozet
Mnogi razumni glasovi kažu da dualno obrazovanje ovde nije nikakva novost, da su to u Jugoslaviji bile škole učenika u privredi, samo što je Jugoslavija imala privredu u kojoj su se učenici iz tih škola zapošljavali, a Srbija je nema. No, da bi se tako nešto shvatilo, potrebno je bar nešto znati o pravom radu, a Aleksandar Vučić i njegovo okruženje propustili su priliku da u životu takvo iskustvo steknu
Na skupu o dualnom obrazovanju održanom u Privrednoj komori Srbije čulo se mnogo toga zanimljivog o uvođenju te vrste obrazovanja u našoj zemlji. Na primer, da je pripremljen prvi Nacrt zakona o dualnom obrazovanja koje znači suštinsku dubinsku i stratešku promenu Srbije, našeg načina razmišljanja i naše budućnosti, da će biti mnogo otpora, ali da ćemo morati da ga prihvatimo ako nam je do te budućnosti stalo.
FILOZOF RADA: O prednostima dualnog obrazovanja najviše je govorio premijer Aleksandar Vučić, koji nije propustio priliku da naciju opet podseti da je kolektivno zapala u lenjost i tupost. „Kod nas se pojavila filozofija diplome i čekanja da država obezbedi posao, a izgubila se filozofija rada“, rekao je predsednik Vlade (uf, gde se baš toga dohvati, pa makar je njegova bliža okolina prepuna onih koji su diplome, magistrature i doktorate stekli na urnebesan način po bizarnim visokoškolskim ustanovama, neko prepisujući, neko plaćajući, a državne firme i državne službe presipaju se od kadrova njegove partije). Obrušio se premijer i na omladinu i njene radne navike: „U Švajcarskoj se deca sa 14, 15 godina odlučuju za zanate, istovremeno uče i rade, direktno sarađuju škole sa privredom i ako žele da napreduju posle toga, mogu da završe fakultet. Prosečno vreme kada kod nas mladi počinju da rade je 30 godina i time gube i naša privreda i zemlja u celini. Ne mogu naša deca da gluvare u 25. godini, i kada ih pitaš šta radiš, da odgovaraju ‘čekam kombinaciju’. U Švajcarskoj mladi imaju drugačije radne navike, petkom i subotom izlaze u grad, a ne svaki dan. Osamostaljuju se sa 19 godina, a kod nas ostaju kod roditelja do 40. godine i čekaju da im država nađe posao.“
Po običaju, naveo je da kod nas postoje i svetli primeri, na primer njegov: „Nama ne trebaju samo diplome, već znanje, marljivost i posvećenost. Evo ja imam diplomu, imao sam najbolje ocene, i koga to briga. Hajde da vidimo da li ti nešto znaš, da li si sposoban, marljiv, posvećen.“
Pa hajde da vidimo. Premijer je završio pravni fakultet, ali ima tome više od dvadeset godina, a kao pravnik nije radio nikada. Najbolje ocene tu ne pomažu, kada bi Pera Perić konkurisao negde za posao kao pravnik u, recimo, 47. godini života, koliko sada ima Vučić, i rekao da nema ni dana radnog staža u struci, poslodavac bi mu odmah pokazao vrata.
Reče premijer i da je „prosečno vreme kada kod nas mladi počinju da rade 30 godina“. Kod njega je ta granica potpuno neodređena, ali ako kao početak njegovog danonoćnog rada označimo 2012. godinu, kada je „sačekao kombinaciju“ i postao sva vlast u Srbiji, onda je sa 42 godine prosek debelo premašio. Doduše, u njegovoj neformalnoj radnoj biografiji, jer je do prave teško doći kao da je u pitanju državna tajna, stoji da je radio kao novinar na Kanalu S na Palama 1992. i 1993, mada se njegovi novinarski radovi nigde ne mogu pronaći. Sam premijer pričao je i o nekoj gvožđari u Londonu gde je, beše li, nekoliko meseci kao student brojao šrafove, mada zli jezici iz Londona tvrde da na adresi koju je pomenuo gvožđara nikada nije postojala.
POLITIKA, NAJSTARIJI ZANAT: Ostatak radne karijere premijeru je protekao u politici – poslanik, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, po partijskoj dužnosti direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“, ministar informisanja, prvi potpredsednik Vlade, premijer… Mada ništa drugo osim politike ne zna, izgleda da je u tom poslu bio „sposoban, marljiv, posvećen“ i da je politika isplativ biznis. Skućio se nakon svega par meseci ministrovanja kada mu je Slobodan Milošević udelio stančugu na Novom Beogradu, posle debakla njihove zajedničke politike na Kosovu 1999. godine, a i ovako nikada nije delovao kao socijalni slučaj.
No, na nekom konkretnom poslu – zanat, pravo, bilo kakva firma – zabeležio je nula radnih dana za 47 godina života. Jeste pominjao, kada se cepala Srpska radikalna stranka, da će raditi u bratovljevoj firmi, ali se posle predomislio i opet odao politici, a ispostavilo se i da Andrej Vučić ipak nema firmu, nego je firmu neko otvorio koristeći njegovu lažnu ličnu kartu. Ako je neka uteha, nije srpski premijer jedini predsednik vlade u svetu bez ikakvog radnog staža osim onog u politici; eno Mila Đukanovića kako vodi Crnu Goru već skoro 30 godina, a sigurno će i još toliko ako ga posluži junačko zdravlje. Valjda se zato Đukanović i Vučić tako dobro slažu i razumeju, da ne govorimo o zajedničkoj velikosrpskoj prošlosti, ali Đukanović makar ne pokušava da menja radni mentalitet Crnogoraca.
Vučić, sa druge strane, o svom radu i našoj lenjosti ne prestaje da priča. Na pomenutom skupu o dualnom obrazovanju, izjavio je i da su u ovom trenutku ključni nosioci razvoja novog načina mišljenja strane kompanije. Biće da je mislio na ove kompanije koje dolaze i zapošljavaju niže kvalifikovanu radnu snagu, ali i takvima nije potrebno da se menjaju mentalitet i ceo sistem obrazovanja u Srbiji – ponuda jeftine radne snage ovde je tolika da mogu i da biraju, a radnici moraju da rade onoliko koliko im gazda naredi ako žele bilo kakav posao da zadrže.
Mnogi glasovi kažu i da dualno obrazovanje ovde nije nikakva novost, da su to u Jugoslaviji bile škole učenika u privredi, samo što je Jugoslavija imala privredu u kojoj su se učenici iz tih škola zapošljavali, a Srbija je nema; kažu i da nije dualno obrazovanje samo po sebi učinilo Švajcarsku, Austriju, Nemačku, Dansku bogatim zemljama. No, da bi se tako nešto shvatilo, potrebno je bar nešto znati o pravom radu, a Aleksandar Vučić i njegovo okruženje propustili su priliku da u životu takvo iskustvo steknu.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
