Da li su naučene gorke lekcije

Onaj gotovo već tradicionalni zaključak naših anketa: „Reci mi odakle se informišeš, pa ću ti reći kakav si čovek i za koga glasaš“, možda bi se, bar donekle, mogao aktuelno preformulisati u: „Kaži mi za koga si navijao u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu“. Ovo pitanje se pokazalo ne samo kao solidan lakmus, već i kao odličan magnet za pridobijanje za razgovor inače ne naročito voljnih i raspoloženih ispitanika. Uz osmeh i iznenađenje zbog neočekivanog pitanja, utisak je da su odgovarali spontanije i iskrenije nego na većinu „ozbiljnih“, a pogotovo onih „politički osetljivih“ pitanja.

I da odmah razrešimo dilemu. Za Francusku je navijalo tačno 50, odnosno polovina, a za Hrvatsku 17,4 odsto punoletnih građana Srbije (a njih oko trećine nisu pratili ili nisu imali posebnog favorita). Ovaj rezultat nikoga neće posebno zadovoljiti, ali on verovatno predstavlja pravu i realnu meru između utiska iz beogradskih kafića – gde se činilo kao da za Francusku (tačnije, protiv Hrvatske) navijaju doslovno svi – i odnosa snaga na Tviteru, gde je izgledalo kao da su protiv „kockastih“ bili, maltene, samo Vojislav Šešelj, Vjerica Radeta i Vladimir Đukanović. Još jednom se, dakle, ispostavilo da Tviter i naše (moje i vas koji ovo čitate) lično i socijalno okruženje nisu baš najbolji reper za ono što se u Srbiji misli i dešava.

„ON SE, JADAN, TRUDI, ALI ŠTA MOŽE…“

U senci ove najveće srpske sportsko-političke kontroverze prethodnog meseca i ovoga leta pitali smo ispitanike i o nekim drugim, „sporednim“ i nevažnim stvarima: ekonomiji, Kosovu, integracijama, vlasti, opoziciji, vanrednim izborima i prvoj godišnjici vlade Ane Brnabić (za neobaveštene, po Ustavu to je – još uvek – najviši izvršni organ u državi).

Gotovo polovina, odnosno 43,6 odsto ispitanika kaže da živi „gore nego pre pet godina“ (bolje svega 19,5). Čak 60,4 procenta izjavljuje da „ne može sebi da priušti letovanje ove godine“, a gotovo sedamdeset odsto (69,2%) smatra da u Srbiji postoji „porast nasilja, kriminala i ugrožavanja bezbednosti građana“. Ali to ih ipak ne sprečava da većinski (50 odsto) glasaju za SNS i Aleksandra Vučića („on se, jadan, trudi, ali šta može kad su oni prethodni sve zabrljali i upropastili“). Ovaj nalaz bi možda i mogao da iznenadi nekog neupućenog, ali ne i čitaoce „Vremena“ i pratioce naših anketa. Jer, istovremeno, više od polovine (50,9 odsto) ukupne populacije kaže da se informiše preko televizije (RTS, Pink, Prva…), a otprilike isto toliko je funkcionalno, to jest elektronski nepismeno i prinuđeno da se informiše isključivo iz režimskih medijskih izvora.

BOLJE OD OČEKIVANOG

Što se opozicije tiče, realno govoreći, nalaz je nešto bolji od očekivanog – pogotovo što je u pitanju bila „čisto“ telefonska anketa – mada, razume se, daleko od onog koji bi davao osnov za preveliki entuzijazam i ohrabrenje. Ali to (entuzijazam) verovatno više niko i ne očekuje. Pogotovo nakon gorkih političkih lekcija i ćuški na predsedničkim i beogradskim izborima. Pri čemu ostaje dilema da li su te lekcije zaista naučene (uključujući i onu da treba s pažnjom, a ne arogantnim odbijanjem gledati na rezultate ovih naših istraživanja). Ili je, pre će biti, samo strah lidera i partijskih vrhuški da bi se moglo ponovo ostati ispod cenzusa i bez prihoda koje parlamentarni status donosi ono što je neke doskorašnje političke „separatiste“ navelo da sada budu mnogo otvoreniji za opozicione integracije.

Bilo kako bilo, na talasu solidnog beogradskog rezultata, ali i aktuelne priče o formiranju „Saveza za Srbiju“ čiji je on neformalni lider i inicijator, Dragan Đilas je jedini od opozicionih „čimbenika“ koji ima šanse da samostalno pređe cenzus. Razume se, daleko je to od njegovog beogradskog rejtinga, ali je i dalje otprilike (tj. najmanje) duplo više od drugih opozicionih takmaca.

Što se tiče ostalih, Jeremićevi „narodnjaci“ pokazuju najveće znake života, ali se oni ipak čine neproporcionalnim uloženom trudu i sredstvima. Odnosno, očigledno je da se, uprkos vidljivom medijskom i terenskom radu, kao i za srpske stranačke prilike vrlo jakom kadrovskom sastavu, Jeremić još nije uspeo oporaviti od posledica prošlogodišnjeg neuspeha na predsedničkim izborima i strahovite negativne kampanje kojoj je permanentno izložen.

Dveri i DS plaćaju danak pogrešnim odlukama svojih lidera u vezi sa gradskim izborima (pa i predsedničkim), a Janković pak svemu onome što se njemu i njegovom „Pokretu slobodnih građana“ dešavalo nakon prošlog leta. Za razliku od pomenutih (Jeremića, Dveri i Demokrata) koji su fulali u najmanje jednoj od ove dve ključne izborne situacije, Janković je, u suštini, u obe vrlo dobro odigrao (na predsedničke izašao samostalno, na krilima „Apela 100“, a na beogradske u savezu sa Đilasom), ali je u međuvremenu prilično postradao i izgubio usled kombinacije kadrovskog nesnalaženja, s jedne, i hirovitosti svog zahtevnog biračkog tela, s druge strane. Oni isti koji su u jednom trenutku u bivšem zaštitniku građana pomalo iracionalno prepoznali najnovijeg građanskog „mesiju“ („nešto kao Čeda, samo bez afera – a možda i sam Đinđić“), olako su se isto tako od njega ohladili, otišavši ka „Patkici“, u političku rezignaciju, ili u potragu za nekim novim, „nevinim i tankim“ političkim junacima.

JAKA TREĆINA

Ono što rezultat opozicije u ovoj anketi čini relativno ohrabrujućim jeste (ne)očekivano dobar nalaz i plasman (drugo mesto i petnaest odsto) opcije „za opoziciju, ali ne znam tačno za koga“. Da te opcije nije bilo, verovatno bi svaka od opozicionih lista imala po jedan procenat više – ali bi ukupan opozicioni rezultat bio manji, s obzirom da bi najmanje polovina tih koji su optirali za ovu ponudu završila među apstinentima i/ili neopredeljenima.

S jedne strane, očito je da se ovde radi o jasno i tvrdo opoziciono nastrojenim ispitanicima (čije opredeljenje dobija dodatnu težinu u svetlu činjenice da su se tako izjasnili u telefonskoj anketi i u atmosferi ekstremne satanizacije i kriminalizacije opozicionog stava) i da bi bilo nepravedno i pogrešno trpati ih među „neopredeljene“ samo zato što se još uvek nisu do kraja orijentisali u trenutnom opozicionom galimatijasu. Ali, s druge strane, bilo bi isto tako pogrešno i lakomisleno ukoliko bi opozicija, odnosno ovaj nastajući „Savez za Srbiju“ – ili bilo ko drugi – sa tim glasovima unapred i sa sigurnošću računao.

Oni nisu „apstinenti“, iako se lako može desiti da na kraju apstiniraju. Ali nisu ni partijski vojnici koji se na komandu svrstavaju i odazivaju na poziv „svoje“ stranke ili lidera. U suštini, mnogo su više protiv Vučića i SNS-a nego što su, u celini ili pojedinostima, impresionirani postojećom opozicionom ponudom. No, za opoziciju će, ipak, većinski glasati, ali samo ukoliko shvate da time mogu da koliko-toliko naude Vučiću. I stoga, ma koliko da ste, možda, s razlogom skeptični prema aktuelnoj opozicionoj ponudi, kao i trenutnim formama opozicionog organizovanja – strateško objedinjavanje „prave opozicije“ zapravo nema realnu alternativu. Jer, na kraju krajeva, samo od tih 10-15 odsto, doduše, kolebljivih glasača, ali tvrdih antinaprednjaka zavisi da li će na sledećim parlamentarnim izborima antivučićevska opozicija imati pristojnih i u datim okolnostima respektabilnih 35-37 odsto („jaku trećinu“), ili će, u zbiru, završiti na skromnih dvadesetak procenata.

Za sve više od toga potrebno je pravo i ne mnogo verovatno čudo. A zašto je to tako ne može se razumeti bez kombinovanog uvida u duboko autoritarnu prirodu vladajućeg režima, kao i jezivu medijsko-informativnu sliku i obrazovnu strukturu srpskog biračkog tela. Ne može se reći da to nismo već znali. Ali (i) ovo istraživanje taj i takav nalaz još jednom kvantitativno potvrđuje. A kvalitativno i rečito – na smešno-tužan način – ilustruju nasumični primeri koje donosimo u nastavku.

ISPITANICI O ALEKSANDRU VUČIĆU

– Ja sam član Vučića.

– Vučić vodi brigu o svima nama.

– Nije dobar Vučić, ali boljeg nemamo.

– Vučić nema konkurenciju.

– Osim Vučića, svi ostali su džukele. (domaćica iz Kruševca)

– Ne spominjite mi ga, razočarala sam se u Vučića i neću više da glasam, sve lažna obećanja… a grđe živim nego pre 5 godina. Četir’ nule za njega.

– Hvala dragom Vučiću što je zatvorio Azotaru. Ima se, može se, tata mu je ostavio fabriku u nasleđe. (radnik iz Pančeva)

– Pošto imam mušku decu, jedino što želim od Srbije je mir. Vučić će nam jedini sačuvati mir, ostali nas guraju u rat.

– Vučić je veliki čovek, velika duša. Ceo svet ga ceni, a mi ne… i to je mnogo tužno. (penzionerka iz Niša)

– Razmišljam o tom Vučiću: ili je ortodoksni lažov ili je stvarno neki pozitivac – sam protiv svih. (mladić iz Obrenovca)

– AV je najbolji, najpametniji, najsposobniji, najvredniji… nadam se da ste shvatili… u ironičnom smislu.

– Mnogo se hvali i preteruje u nastupima.

– Sposoban je. Ali kako vrši tu funkciju, to mi se ne sviđa.

– Vučiću hvala što imam penziju, i nema veze kolika je!

– Ne sviđa mi se: ja pa ja!

– Ma nulu bi’ mu dao!

– Vidiš koliko se bori! Nema smisla šta mu rade: prete mu, ‘oće da ga skinu s vlasti.

– Stavlja glavu u torbu i ide za dobrobit naroda.

– Dosadan je sa govorima.

– Vučić je zlato božije!

– Petica. Nikad u poslednjih 50 godina na našoj sceni nije bilo takvog govornika, ima izvanredno pamćenje. (penzionerka iz Beograda)

– Sve komšinice ovde glasaju za Vučića.

– Kad se molim Bogu, molim se i za njegovo zdravlje.

– Jedini predsednik države da je cenjen u celom svetu.

– Ne sviđa mi se što se dodvorava, prima strane ministre nižeg ranga i klanja im se isuviše.

– Razočarao me je. Glasala sam za njega, ali sada ne znam šta ću. Mnogo je rekao, a ništa tako nije bilo.

– Sam je i muči se.

– Ima harizmu.

– Vučić je za mene ujedinitelj sveta.

– Mnogo se zalaže za mlade.

– Dajte mu 3. Ne smem da dam manje. Plašim se.

***

– Za koga glasate: SNS – Vučić, SPS – Dačić…?

– Ne znam, samo za Vučića.

– A je l’ znate kako se zove njegova stranka?

– Hmmm… pa ne znam. Znam samo za Vučića… Zove sina: Nikolaaaaa, kako se zove Vučićeva stranka?

– Pa, ne znam, SPS valjda – kaže sin.

(penzionerka iz Petrovaradina)

***

– Nisu mi dali ličnu kartu. Ali kad sam glasala za Vučića, dali su mi…

***

– Vučiću ocena?

– Desetka! Ušao na praznu kasu, vređaju ga, ja ne znam kako to trpi. Treba pohapsiti te ljude!

anketar: Izvinite, a na koga tačno mislite?

– Znaš ti dobro na koje ja mislim. Nemoj da se praviš blesava! (penzionerka iz Niša)